Магични воз 20. века

Гротескно-карневалски квалитет воза у роману Драгана Јовановића Данилова наглашен је именима ликова чија етимологија потиче из различитих (поп)културно-историјских регистара, до те мере да су неки од њих више плод иронијске интертекстуалне игре него карактери „од крви и меса“

Романи песника готово по правилу носе трагове њиховог односа према језику, па се неретко могу сврстати у категорију лирских, што значи да у њима не треба тражити преимућство фабуле већ се ослонац поставља на онеобичену перспективу главног јунака и његов поглед на свет. Нови роман Драгана Јовановића Данилова делимично припада овој традицији, али је најзанимљивији у моментима у којима је надилази, не прелазећи у домен класичног епског приповедања.

Радња романа пружа простор за различите приповедачке инвенције. Приповедање у првом лицу прати путовање возом главног јунака Косте Амброзића од Пожеге до Београда, последњег дана претходног миленијума, да би посетио оца на самрти. У дубокој зими, путници у смрзнутом возу који више стоји него што се креће отварају дијапазон тема о којима дискутују или приповедају, да би финале романа било у ноћи 31. децембра на 1. јануар, на карневалском дочеку Нове године у возном ресторану.

Заплет романа сугерише да овде немамо посла са реалистичним приповедањем јер је сама поставка приче, иако могућа, мало вероватна. Смештање више гласова јунака на једно место указује на романе Достојевског и његово раслојавање приповедања на више гласова, али је ова паралела само делимично тачна. Стилско јединство говора главног јунака и неколицине споредних сугерише да над чистим вишегласјем превагу односи јединствена приповедачка визија која је и најважнија у овом делу. Мотиви и ликови имају аутономну логику у функцији обликовања воза као ишчашеног света у малом, у чијем подтексту је наратив о двадесетом веку.

[restrict]

Ову линију значења поцртавају два интерполирана лика из логорашке историје Југославије: Карло Штајнер и Жарко Видовић. Они су логичан наставак асоцијативног пута који иде од затворености у возу и завејане пруге као почетне „станице“ у имагинативном путу који доводи до поређења воза и логора: „Осећамо се као да смо у логору. Чамимо у тами која нам је пала у посед.“ Истовремено, гротескно-карневалски квалитет воза наглашен је именима ликова чија етимологија потиче из различитих (поп)културно-историјских регистара, до те мере да су неки од њих више плод иронијске интертекстуалне игре него карактери „од крви и меса“. Дворниковић, Тамбурић, Лили и Марлен, Ђина Лолобриђида, Гавански, Незграда, Луди Шеширџија, Чичибабин колорит завејаног воза употпуњују заједно са галеријом сасвим пролазних лица, од бескућнице која у дубокој зими носи „боросане“, преко ћутљивог Кинеза, енглеских планинара, па све до тамнопуте Францускиње. Сви они заједно представљају, по принципу pars pro toto, тоталитет човечанства које је приповедач покушао да смести у ледено хладне купее на барској прузи, да би могао да каже: „Није ли овај воз Нојева барка, прашумски резерват сачињен од мушкараца, жена и деце који се избављају из потопа заборава?“ Овим енциклопедијским замахом успоставља се паралелизам два пола значења: једног, тамног, који прати наратив о логорашком веку страдања, и другог, виталистичког, који страдање искупљује у контрапункту карневалског дочека Нове године. У том карневалском врхунцу нестају Карло Штајнер и Жарко Видовић, управо следујући логици преобраћења места наслућене смрти (воза), сублимиране низом сродних јој мотива (зима, хладноћа, затвореност, ноћ) у место живота: „Читав воз подао се лудој обести предновогодишњег карневала. И сам сам осетио неку животињску потребу да се веселим. Живот је опет прштао у свој својој лепоти. Сви се добро осећамо у топлој, материнској гужви.“ Јутро после, по логици ствари, доноси коначни разлаз на београдској железничкој станици и поново протагонисту, као и друге јунаке, суочава са неумитним повратком у своју свакодневну егзистенцију, али печат искуства што остаје после фантастичног путовања западном Србијом темељно мења перцепцију, па тако и очева смрт, као узрок путовања, није иста на почетку и крају романа.

Неко би могао да приговори да је оваква романескна поставка исувише конструкционистичка и да тексту недостаје управо оно на шта се позива на почетку, уподобљеност „лику и обличју постојећег света“. Ипак, ако је и почетна намера релевантна колико и резултанте овог приповедања, није ли сам „постојећи свет“ много зачуднији него што мислимо? У тој перспективи, конструкционизам Даниловљевог романа је неопходан јер разарајући оне хоризонте приповедања за које смо навикли да нам предочавају свет, са самог света скида копрену заваравајуће разумљивости, а од барске пруге, попут Палилулске пијаце у претходном роману Таласи београдског мора, чини важно место у имагинарној географији српске књижевности чије размере су много уже него њене могућности.          

[/restrict]