Magični voz 20. veka

Groteskno-karnevalski kvalitet voza u romanu Dragana Jovanovića Danilova naglašen je imenima likova čija etimologija potiče iz različitih (pop)kulturno-istorijskih registara, do te mere da su neki od njih više plod ironijske intertekstualne igre nego karakteri „od krvi i mesa“

Romani pesnika gotovo po pravilu nose tragove njihovog odnosa prema jeziku, pa se neretko mogu svrstati u kategoriju lirskih, što znači da u njima ne treba tražiti preimućstvo fabule već se oslonac postavlja na oneobičenu perspektivu glavnog junaka i njegov pogled na svet. Novi roman Dragana Jovanovića Danilova delimično pripada ovoj tradiciji, ali je najzanimljiviji u momentima u kojima je nadilazi, ne prelazeći u domen klasičnog epskog pripovedanja.

Radnja romana pruža prostor za različite pripovedačke invencije. Pripovedanje u prvom licu prati putovanje vozom glavnog junaka Koste Ambrozića od Požege do Beograda, poslednjeg dana prethodnog milenijuma, da bi posetio oca na samrti. U dubokoj zimi, putnici u smrznutom vozu koji više stoji nego što se kreće otvaraju dijapazon tema o kojima diskutuju ili pripovedaju, da bi finale romana bilo u noći 31. decembra na 1. januar, na karnevalskom dočeku Nove godine u voznom restoranu.

Zaplet romana sugeriše da ovde nemamo posla sa realističnim pripovedanjem jer je sama postavka priče, iako moguća, malo verovatna. Smeštanje više glasova junaka na jedno mesto ukazuje na romane Dostojevskog i njegovo raslojavanje pripovedanja na više glasova, ali je ova paralela samo delimično tačna. Stilsko jedinstvo govora glavnog junaka i nekolicine sporednih sugeriše da nad čistim višeglasjem prevagu odnosi jedinstvena pripovedačka vizija koja je i najvažnija u ovom delu. Motivi i likovi imaju autonomnu logiku u funkciji oblikovanja voza kao iščašenog sveta u malom, u čijem podtekstu je narativ o dvadesetom veku.

[restrict]

Ovu liniju značenja pocrtavaju dva interpolirana lika iz logoraške istorije Jugoslavije: Karlo Štajner i Žarko Vidović. Oni su logičan nastavak asocijativnog puta koji ide od zatvorenosti u vozu i zavejane pruge kao početne „stanice“ u imaginativnom putu koji dovodi do poređenja voza i logora: „Osećamo se kao da smo u logoru. Čamimo u tami koja nam je pala u posed.“ Istovremeno, groteskno-karnevalski kvalitet voza naglašen je imenima likova čija etimologija potiče iz različitih (pop)kulturno-istorijskih registara, do te mere da su neki od njih više plod ironijske intertekstualne igre nego karakteri „od krvi i mesa“. Dvorniković, Tamburić, Lili i Marlen, Đina Lolobriđida, Gavanski, Nezgrada, Ludi Šeširdžija, Čičibabin kolorit zavejanog voza upotpunjuju zajedno sa galerijom sasvim prolaznih lica, od beskućnice koja u dubokoj zimi nosi „borosane“, preko ćutljivog Kineza, engleskih planinara, pa sve do tamnopute Francuskinje. Svi oni zajedno predstavljaju, po principu pars pro toto, totalitet čovečanstva koje je pripovedač pokušao da smesti u ledeno hladne kupee na barskoj pruzi, da bi mogao da kaže: „Nije li ovaj voz Nojeva barka, prašumski rezervat sačinjen od muškaraca, žena i dece koji se izbavljaju iz potopa zaborava?“ Ovim enciklopedijskim zamahom uspostavlja se paralelizam dva pola značenja: jednog, tamnog, koji prati narativ o logoraškom veku stradanja, i drugog, vitalističkog, koji stradanje iskupljuje u kontrapunktu karnevalskog dočeka Nove godine. U tom karnevalskom vrhuncu nestaju Karlo Štajner i Žarko Vidović, upravo sledujući logici preobraćenja mesta naslućene smrti (voza), sublimirane nizom srodnih joj motiva (zima, hladnoća, zatvorenost, noć) u mesto života: „Čitav voz podao se ludoj obesti prednovogodišnjeg karnevala. I sam sam osetio neku životinjsku potrebu da se veselim. Život je opet prštao u svoj svojoj lepoti. Svi se dobro osećamo u toploj, materinskoj gužvi.“ Jutro posle, po logici stvari, donosi konačni razlaz na beogradskoj železničkoj stanici i ponovo protagonistu, kao i druge junake, suočava sa neumitnim povratkom u svoju svakodnevnu egzistenciju, ali pečat iskustva što ostaje posle fantastičnog putovanja zapadnom Srbijom temeljno menja percepciju, pa tako i očeva smrt, kao uzrok putovanja, nije ista na početku i kraju romana.

Neko bi mogao da prigovori da je ovakva romaneskna postavka isuviše konstrukcionistička i da tekstu nedostaje upravo ono na šta se poziva na početku, upodobljenost „liku i obličju postojećeg sveta“. Ipak, ako je i početna namera relevantna koliko i rezultante ovog pripovedanja, nije li sam „postojeći svet“ mnogo začudniji nego što mislimo? U toj perspektivi, konstrukcionizam Danilovljevog romana je neophodan jer razarajući one horizonte pripovedanja za koje smo navikli da nam predočavaju svet, sa samog sveta skida koprenu zavaravajuće razumljivosti, a od barske pruge, poput Palilulske pijace u prethodnom romanu Talasi beogradskog mora, čini važno mesto u imaginarnoj geografiji srpske književnosti čije razmere su mnogo uže nego njene mogućnosti.          

[/restrict]