Nadzirano samoubistvo

Kako agencije unovčavaju usluge eutanazije i ko su sve žrtve usmrćivanja po narudžbini

Piše Mara Knežević Kern

Među brojnim zakonima krojenim po uzoru na EU kodekse, najavljen je i zakon o legalizovanom samoubistvu – tzv. eutanaziji. Belgija kao „najnaprednija zemlja u EU“ već je uveliko uvela ovu praksu, a priključile su joj se Holandija, Francuska, Luksemburg, Švajcarska, Danska, Norveška… U SAD je nekoliko država legalizovalo ovu praksu, koja će uskoro u potpunosti promeniti odnos naše civilizacije prema ljudskim bićima.

NARUČENA SMRT Konačnu odluku da li će u nekoj zemlji oživeti pravo na asistirano samoubistvo donosi najuži krug zainteresovanih menadžera, čiji je posao olakšan aktivnom eutanazijom NATO agresora, za kojom je došla pasivna eutanazija u formi tranzicije i oduzimanja fabrika radnicima. Računa se da bi znatan broj žrtava pristao na milosrdno skraćivanje muka, zbog „trajnih i neizdržljivih patnji“, kako fizičkih tako i psihičkih, što savršeno odgovara profilu pacijenta viđenog za legalno, lekarski nadzirano samoubistvo.

Medicina je struka kojom se spasavaju životi, ali se u duhu Agende 21 ona počela baviti i usmrćivanjem po narudžbi, uz pozivanje na „autonomiju pacijenta“ i opasku da on „u krajnjoj liniji snosi rizik svog izbora“. U očekivanju „javne rasprave“ o eutanaziji, podsećamo na zaključke dr Lea Aleksandera koji je 1946. u svojstvu konsultanta Nirnberškog suda počeo da traga za korenima nacističkog genocida, zaključivši da je „sve počelo prihvatanjem stava da postoji život koji nije vredan življenja“.

Uticaj ovog „humanitarnog“ programa na mlade može se videti iz epidemije adolescentskih samoubistava u zemljama koje su legalizovale asistirano samoubistvo.

[restrictedarea]

Mladi Lukas Tejlor (26 godina) oduzeo je sebi život nembutalom, po savetu Exit International, čiji je bio član. Njegova majka je, nakon otkrića da je Lukas bio legalno učlanjen u ovaj internet forum – kao potencijalni samoubica – optužila osnivače agencije za ubistvo. Uz njihovu asistenciju mladi čovek je „daljinski“ vođen kroz proceduru umiranja.

Njihovi mejlovi još stižu na Tejlorovo ime, a majka je u međuvremenu saznala da je njen sin, uz njihovu pomoć, došao do smrtonosnog medikamenta iz Perua. Lukasova majka kaže da su mladi kolateralna šteta ovog globalno rasprostranjenog biznisa, u 2011. umrlo ih je 17. Mnoge samoubice učine sve da njihova smrt izgleda kao prirodna, pa brojka nije konačna. Među žrtvama je i lice mlađe od 20 godina, a najstarije ne prelazi 30 godina. Ova žena je drastično promenila stav prema eutanaziji, a saznanje da je smrt njenog sina donela profit međunarodnoj korporaciji za naručenu smrt, nagnalo ju je da započne borbu za odgovorniji odnos društva prema životu i smrti.

Sudeći prema atmosferi u Srbiji uoči donošenja zakona o doniranju organa, čiji zagovornici su sa slatkorečivih apela na humanost prešli na zakonsku obavezu doniranja (zasad ju je moguće osporiti), postavlja se pitanje: koliko koraka ćemo napraviti od prihvatanja „prava na smrt“ do „obaveze da se umre“.

IZNUĐENA SAGLASNOST Merilin Golden u članku „Ubijaju nas nežno“ ukazuje na opasnosti koje prate asistirano samoubistvo. Usled nerazvijenih socijalnih mehanizama, bez ikakve odgovornosti prema nemoćnima, društvo je uvedeno u još jedno minsko polje propisa koji ne daju garanciju da im „dobrotvori“ neće naneti zlo.

Kampanja za eutanaziju u Americi dobila je na zamahu zahvaljujući Džordžu Deluriju – „hrabrom suprugu“ koji je izveo herojski čin asistiranog samoubistva sopstvene supruge. Ova priča ga je učinila medijskom zvezdom, pa je priču o bolesnoj supruzi „koja ga je molila da joj prekrati muke“ pretočio u knjigu. U međuvremenu je došlo do naknadne istrage, pa je tokom pretresa Džordžovog stana otkriven dnevnik, iz kojeg se vidi da je vršio emocionalni pritisak na suprugu, optužujući je da mu kvari život. Nakon iznuđene saglasnosti sproveo je postupak usmrćivanja, kako bi joj, na kraju, stavio plastičnu kesu preko glave, kako bi bio siguran da je mrtva. Da je u to vreme bio na snazi kanadski zakon, Džordž bi legalno i komforno dobio od lekara odgovarajuću smrtonosnu dozu, a da nikom ne polaže račune u vezi ženine smrti. Bilo bi to savršeno ubistvo.

Oregon je prva američka država u kojoj je legalizovana eutanazija, a iskustva pojedinih teško obolelih pacijenata, pripadnika nižih slojeva društva, bila su u najmanju ruku šokantna. Barbara Vagner (64), obolela od raka pluća, želela je da se bori za život. Umesto prepisanog leka koji bi joj produžio život, dobila je odgovor organizacije Oregon Health Plan da njeno socijalno osiguranje ne pokriva cenu leka, ali da bi moglo pokriti troškove eutanazije. Ova ponuda je u skladu sa pravilom da pacijenti koji imaju manje od 5 odsto šansi da prežive sledećih pet godina ne mogu biti podvrgnuti skupim hirurškim tretmanima, hemoterapiji ili radioterapiji, pa je i Oregon pristupio uštedama na palijativnom zbrinjavanju umirućih bolesnika, uskraćujući im čak i medikamente za umanjivanje bolova. Takvima je preostalo samo asistirano samoubistvo.

Belgijski zakon dozvoljava eutanaziju ljudima koji boluju od teških neizlečivih bolesti, uključujući psihijatrijske pacijente. U tu kategoriju spadaju i oboleli od depresije koji u pojedinim fazama bolesti imaju osećaj da život više nema smisla.

LICENCA ZA UBIJANJE Praksa je pokazala da je eutanazija limitirana koliko i savest lekara licenciranih za sprovođenje iste. O tome svedoči slučaj belgijskog lekara Vima Distelmana koji poseduje licencu za ubijanje, pa je postigao zavidan rekord u sprovođenju asistiranog samoubistva, izvršivši eutanaziju nad preko sto pacijenata. Postao je izuzetno popularan i širom zemlje održava predavanja u kulturnim centrima, bolnicama i školama, promovišući „dostojanstvenu smrt kao ljudsko pravo“.

Natanu Verhelstu, starom 44 godine, Distelman je ubrizgao smrtonosnu injekciju zbog depresije u koju je pao nakon loše izvedene operacije promene pola. Asistirano samoubistvo nad gluvonemim blizancima Markom i Edijem Verbesemom (45 godina) izveo je na osnovu zahteva koji su podneli uplašeni mogućnošću da izgube vid. Tu je i slučaj Belgijanke Godelive de Trojer (64 godine) – ova žrtva harizmatičnog Distelmana bila je opčinjena njegovim predavanjima o „dostojanstvenoj smrti“, te je predala zahtev za asistirano samoubistvo iako nije imala ni zdravstvenih ni materijalnih problema. Uprkos obavezi da se najbliža rodbina upozna sa odlukom, njen sin je iz majčine i-mejl poruke saznao za dan i mesto egzekucije. Telo je rešila da „donira nauci“.

Kanadski regulatori se toliko zalažu za ovu varijantu „zbrinjavanja“ nemoćnih da je OHA (Ontario Hospital Association) eksplicitno objavila da će smrt preporučena lekarskom procenom finansijski pokriti država, uključujući lekarske posete, konsultacije s psihijatrom, troškove komisije za procenu psihičkog stanja, kao i besplatnu isporuku prepisanih letalnih medikamenata. Kanadski zakon je jedan od najradikalnijih u vezi izbora „asistenta“ s obzirom na to da omogućava bilo kome da – na izričit zahtev druge osobe – asistira u ovoj „proceduri“. U Kvebeku je obavezno prisustvo lekara eutanaziji, što mnoge medicinare dovodi u neprijatnu situaciju budući da ima onih koji ne smatraju da je Hipokritova zakletva samo formalnost. Etika je konačno izgnana iz bolničkog kruga, preostaje samo izgon Hipokrita.

Legalizovanje eutanazije je pred našim vratima, ma šta o tome mislili. Da li ćemo imati snage za prave odgovore na kulturu smrti zavisi od toga u kojoj meri ćemo dozvoliti „ekspertima“ i „struci“ da nam određuju moralne norme.

[/restrictedarea]