Надзирано самоубиство

Како агенције уновчавају услуге еутаназије и ко су све жртве усмрћивања по наруџбини

Еутаназија 1Пише Мара Кнежевић Керн

Међу бројним законима кројеним по узору на ЕУ кодексе, најављен је и закон о легализованом самоубиству – тзв. еутаназији. Белгија као „најнапреднија земља у ЕУ“ већ је увелико увела ову праксу, а прикључиле су јој се Холандија, Француска, Луксембург, Швајцарска, Данска, Норвешка… У САД је неколико држава легализовало ову праксу, која ће ускоро у потпуности променити однос наше цивилизације према људским бићима.

НАРУЧЕНА СМРТ Коначну одлуку да ли ће у некој земљи оживети право на асистирано самоубиство доноси најужи круг заинтересованих менаџера, чији је посао олакшан активном еутаназијом НАТО агресора, за којом је дошла пасивна еутаназија у форми транзиције и одузимања фабрика радницима. Рачуна се да би знатан број жртава пристао на милосрдно скраћивање мука, због „трајних и неиздржљивих патњи“, како физичких тако и психичких, што савршено одговара профилу пацијента виђеног за легално, лекарски надзирано самоубиство.

Медицина је струка којом се спасавају животи, али се у духу Агенде 21 она почела бавити и усмрћивањем по наруџби, уз позивање на „аутономију пацијента“ и опаску да он „у крајњој линији сноси ризик свог избора“. У очекивању „јавне расправе“ о еутаназији, подсећамо на закључке др Леа Александера који је 1946. у својству консултанта Нирнбершког суда почео да трага за коренима нацистичког геноцида, закључивши да је „све почело прихватањем става да постоји живот који није вредан живљења“.

Утицај овог „хуманитарног“ програма на младе може се видети из епидемије адолесцентских самоубистава у земљама које су легализовале асистирано самоубиство.

[restrictedarea]

Млади Лукас Тејлор (26 година) одузео је себи живот нембуталом, по савету Exit International, чији је био члан. Његова мајка је, након открића да је Лукас био легално учлањен у овај интернет форум – као потенцијални самоубица – оптужила осниваче агенције за убиство. Уз њихову асистенцију млади човек је „даљински“ вођен кроз процедуру умирања.

Њихови мејлови још стижу на Тејлорово име, а мајка је у међувремену сазнала да је њен син, уз њихову помоћ, дошао до смртоносног медикамента из Перуа. Лукасова мајка каже да су млади колатерална штета овог глобално распрострањеног бизниса, у 2011. умрло их је 17. Многе самоубице учине све да њихова смрт изгледа као природна, па бројка није коначна. Међу жртвама је и лице млађе од 20 година, а најстарије не прелази 30 година. Ова жена је драстично променила став према еутаназији, а сазнање да је смрт њеног сина донела профит међународној корпорацији за наручену смрт, нагнало ју је да започне борбу за одговорнији однос друштва према животу и смрти.

Судећи према атмосфери у Србији уочи доношења закона о донирању органа, чији заговорници су са слаткоречивих апела на хуманост прешли на законску обавезу донирања (засад ју је могуће оспорити), поставља се питање: колико корака ћемо направити од прихватања „права на смрт“ до „обавезе да се умре“.

ИЗНУЂЕНА САГЛАСНОСТ Мерилин Голден у чланку „Убијају нас нежно“ указује на опасности које прате асистирано самоубиство. Услед неразвијених социјалних механизама, без икакве одговорности према немоћнима, друштво је уведено у још једно минско поље прописа који не дају гаранцију да им „добротвори“ неће нанети зло.

Кампања за еутаназију у Америци добила је на замаху захваљујући Џорџу Делурију – „храбром супругу“ који је извео херојски чин асистираног самоубиства сопствене супруге. Ова прича га је учинила медијском звездом, па је причу о болесној супрузи „која га је молила да јој прекрати муке“ преточио у књигу. У међувремену је дошло до накнадне истраге, па је током претреса Џорџовог стана откривен дневник, из којег се види да је вршио емоционални притисак на супругу, оптужујући је да му квари живот. Након изнуђене сагласности спровео је поступак усмрћивања, како би јој, на крају, ставио пластичну кесу преко главе, како би био сигуран да је мртва. Да је у то време био на снази канадски закон, Џорџ би легално и комфорно добио од лекара одговарајућу смртоносну дозу, а да ником не полаже рачуне у вези женине смрти. Било би то савршено убиство.

Орегон је прва америчка држава у којој је легализована еутаназија, а искуства појединих тешко оболелих пацијената, припадника нижих слојева друштва, била су у најмању руку шокантна. Барбара Вагнер (64), оболела од рака плућа, желела је да се бори за живот. Уместо преписаног лека који би јој продужио живот, добила је одговор организације Oregon Health Plan да њено социјално осигурање не покрива цену лека, али да би могло покрити трошкове еутаназије. Ова понуда је у складу са правилом да пацијенти који имају мање од 5 одсто шанси да преживе следећих пет година не могу бити подвргнути скупим хируршким третманима, хемотерапији или радиотерапији, па је и Орегон приступио уштедама на палијативном збрињавању умирућих болесника, ускраћујући им чак и медикаменте за умањивање болова. Таквима је преостало само асистирано самоубиство.

Белгијски закон дозвољава еутаназију људима који болују од тешких неизлечивих болести, укључујући психијатријске пацијенте. У ту категорију спадају и оболели од депресије који у појединим фазама болести имају осећај да живот више нема смисла.

Еутаназија 2ЛИЦЕНЦА ЗА УБИЈАЊЕ Пракса је показала да је еутаназија лимитирана колико и савест лекара лиценцираних за спровођење исте. О томе сведочи случај белгијског лекара Вима Дистелмана који поседује лиценцу за убијање, па је постигао завидан рекорд у спровођењу асистираног самоубиства, извршивши еутаназију над преко сто пацијената. Постао је изузетно популаран и широм земље одржава предавања у културним центрима, болницама и школама, промовишући „достојанствену смрт као људско право“.

Натану Верхелсту, старом 44 године, Дистелман је убризгао смртоносну инјекцију због депресије у коју је пао након лоше изведене операције промене пола. Асистирано самоубиство над глувонемим близанцима Марком и Едијем Вербесемом (45 година) извео је на основу захтева који су поднели уплашени могућношћу да изгубе вид. Ту је и случај Белгијанке Годеливе де Тројер (64 године) – ова жртва харизматичног Дистелмана била је опчињена његовим предавањима о „достојанственој смрти“, те је предала захтев за асистирано самоубиство иако није имала ни здравствених ни материјалних проблема. Упркос обавези да се најближа родбина упозна са одлуком, њен син је из мајчине и-мејл поруке сазнао за дан и место егзекуције. Тело је решила да „донира науци“.

Канадски регулатори се толико залажу за ову варијанту „збрињавања“ немоћних да је ОХА (Ontario Hospital Association) експлицитно објавила да ће смрт препоручена лекарском проценом финансијски покрити држава, укључујући лекарске посете, консултације с психијатром, трошкове комисије за процену психичког стања, као и бесплатну испоруку преписаних леталних медикамената. Канадски закон је један од најрадикалнијих у вези избора „асистента“ с обзиром на то да омогућава било коме да – на изричит захтев друге особе – асистира у овој „процедури“. У Квебеку је обавезно присуство лекара еутаназији, што многе медицинаре доводи у непријатну ситуацију будући да има оних који не сматрају да је Хипокритова заклетва само формалност. Етика је коначно изгнана из болничког круга, преостаје само изгон Хипокрита.

Легализовање еутаназије је пред нашим вратима, ма шта о томе мислили. Да ли ћемо имати снаге за праве одговоре на културу смрти зависи од тога у којој мери ћемо дозволити „експертима“ и „струци“ да нам одређују моралне норме.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *