ЗЕЛЕНЕ СТРАНЕ – Како умирити бунтовника

Пише Мара Кнежевић Керн

Крајњи циљ система је да сваку побуну оквалификује као ментални поремећај, о чему сведочи монструозна дијагноза под ставком ОDD којом се жигошу „пркосни“ појединци склони критици власти

Репресивни систем глобалне контроле показао је изузетну инвентивност, замењујући силу оружја силом „експертских тимова“ наоружаних законским и подзаконским актима за умиривање плебса.

Како то функционише у пракси, показује случај амбициозног тексаског политичара Џејсона Вилалбе, подносиоца предлога за увођење још једног у низу орвелијанских прописа (H. B. 985) којим се овлашћује школска управа да шаље ученике на психолошки скрининг, уколико наставници закључе да дете има поремећај менталног здравља. Операција „умиривање бунтовника“ почива на кооперацији „савесних“ васпитача и просветних радника, који детектују неприлагођено дете чије понашање „одскаче од друштвеног стандарда“, уз обавезу пријављивања „случаја“ локалном центру за социјалну бригу.

 

ГОЛГОТА НЕПРИЛАГОЂЕНИХ

На том пункту почиње голгота „неприлагођених“, који се предају у руке професионалаца обучених за рутинску операцију „психијатријска обрада“. Родитељи имају прилику да у року од 30 дана дају сагласност за добровољну предају детета, а некооперативност подразумева санкције: избацивање из школе. Док не добије сертификат психијатра да није опасно по себе и друштво, дете ће, према замисли уваженог Вилалбе, похађати „алтернативну школу“. Вилалба се прославио доношењем Закона о обавезној вакцинацији, као и Закона о забрани снимања полиције током интервенције против грађана.

[restrictedarea]

Улога психијатара у изградњи темеља за Нови светски поредак постаје све очигледнија, па не чуди што заузимају значајне позиције у пирамиди друштвене самозаштите, спроводећи инструкције АPА (Америчка асоцијација психијатара) удружења задуженог за модификацију психичке структуре плебса. Ова модификација ће бити изведена уз помоћ медикамената, а проширена листа „поремећаја“ уобичајених код адолесцената: промене расположења, сметње у памћењу, поремећај пажње, омогућава присилно излагање богатој фармацеутској понуди.

Српски народ је, недавно, добио колективну дијагнозу – што представља оригиналан иновативни приступ психијатрији, а с обзиром на то да је у редовима наших медицинара наступио застрашујући мук, с великим интересовањем пратимо излагање др Лидије Гајски, која овај пројекат карактерише као „дијагностички и терапијски империјализам“.

 

ДИЈАГНОЗА ЗА НЕПОСЛУШНЕ

Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје (ДСМ) у свом првом издању из 1952. препознаје 104 психијатријска ентитета, да би у четвртом издању из 1994. регистровао 357 поремећаја. Пре II светског рата тај број је износио 26. Др Гајски тврди да је крајњи циљ система да сваку побуну оквалификује као ментални поремећај, о чему сведочи монструозна дијагноза под ставком ОDD (Oppositional defiant disorder) којом се жигошу „пркосни“ појединци склони критици власти, а њихова непослушност се сматра изузетно опасном због тенденције „рушења ауторитета, доминантне парадигме или друштвених норми“.

У психијатријске случајеве се убрајају и прислушкивани појединци због „параноидне сумње да их власти прислушкују“, као и растућа популација заговорника здраве хране с „оригиналном“ дијагнозом Ortorexia nervosa.

Уколико сте после излагања НАТО агресији, уз све пратеће стресове, изашли психички неоштећени, сачували присебност и хладнокрвност, заскочиће вас психијатрија са дијагнозом SCT – Sluggish cognitive tempo, намењена онима који су „превише опуштени током обављања стресних свакодневних задатака“.

Ту је и дијагноза PAB – Passive-aggressive behavior, која би могла бити приписана Гандију и Мартину Лутеру Кингу због њиховог „пасивно-агресивног“ филозофског погледа на свет.

Питамо се како би прошао амерички филозоф, песник и природњак, Хенри Дејвид Торо, са својим есејом о грађанској непослушности (1849) и тврдњом да је „најбоља она влада која најмање влада“. Торо је убацио термин „савест“ као неопходан чинилац при доношењу политичких (и медицинских) одлука, нагласивши да „велики број људи служи државу, углавном не као људи, већ као машине, својим телима. Они су стална војска, милиција, полиција, наоружани грађани и компанија. У већини случајева нема слободног изражавања мишљења, или моралне одговорности, него се спуштају на ниво дрвета, земље и камења, а можда се могу од дрвета правити људи који ће исто тако послужити циљу“.

ЖИВИ СЛОБОДНО ИЛИ УМРИ

Амерички грађани, притиснути криминалним законима земље која више није њихова, почињу да се удружују у комуне, о чему је Мишел Дима снимио документарац „Слобода живи у Њу Хемпширу“. Ради се о покушају реализације пројекта „Слободна земља“, за који је неопходно покренути 20 000 слободномислећих људи, спремних да настане ретко насељен простор Њу Хемпшира, ради оснивања државе „Живи слободно или умри“.

Ови људи верују да ће њихов покрет достићи критичну масу неопходну за промене, а идејни покретач пројекта, Џејсон Соренс (филозоф и економиста) настоји да развије стратегију за формирање заједнице с лимитираним владиним уплитањем. Њу Хемпшир се показао отвореним за нове идеје, па се Соренс и сам тамо преселио.

Он у једном интервјуу износи проблеме с академском јавношћу, која не објављује његове радове „зато што академски часописи нису заинтересовани за слободу“.

Соренс признаје да формирање овако разнородне заједнице није лак посао с обзиром на различите културолошке миљее из којих људи долазе, као и различите политичке опције. „Додатни проблем је што су неки од њих искључиво заинтересовани за грађанску непослушност, а све те разнолике идеје се морају филтрирати да би се видело шта функционише а шта не. Међу заинтересованим групацијама су и анархисти, што не значи да заступају хаос, неред и одсуство закона, већ желе правичан систем ван утицаја државе.“

 

СЛОБОДА КАО ГЛАВНИ ЦИЉ

Све чешће се препознаје значај либертаријанизма  ‒ политичке филозофије која подржава слободу као главни циљ. Соренс је свестан нејединства будућих становника заједнице „Живи слободно или умри“, пошто једни заговарају лесе фер (laissez faire) капитализам, док се други залажу за социјалистичке премисе, заједничку својину над земљом и природним богатством, задругарско удруживање…

Из инспиративног историјата борбе за заједницу без репресије издваја се и покрет геолибертаријанаца, чији је представник Хенри Џорџ. Они су инсистирали да природна богатства и земља добију статус заједничког добра, на које сви чланови друштва имају подједнако право.

У Шпанији је покрет Хуана Гордиља успео да савлада проблеме с којима се Џејсон Соренс суочава, можда због потомака бораца из Шпанског грађанског рата који су сањали државу социјалне правде. Гордиљов покрет је заузео читаву област Маринеладе у Севиљи, разделивши земљу онима који желе да је обрађују.

Американци немају традицију заједништва и задругарства, па не чуди што се већином сналазе појединачно, у зависности од маште и енергије, способности што би могле бити уграђене у проширен психијатријски кодекс. Тако је вајар Петер фон Тизенхојзен  зауставио нафтну компанију у намери да провуче нафтовод испод његовог имања постављањем уметничке инсталације на читавом поседу (дрвене скулптуре, трула стабла распоређена у одређеном ритму, пирамиде од бусења траве и трске). Петер је добио сертификат о претварању имања у уметничко дело, што га чини заштићеним од било каквог насртаја са стране.

 

ХОЛОГРАМ ЗА СЛОБОДУ

С друге стране, одвија се процес отимања друштвеног земљишта, укључујући највеће националне паркове међу којима је Јелоустон. Сенатор Тед Круз ради на ургентном доношењу законског акта којим би се легализовала продаја великих површина највреднијег земљишта у друштвеној својини. Овај амандман забрањује федералној влади поседовање више од 50 одсто било којег земљишта на државној територији, обавезујући је да по хитном поступку прода на аукцији „недозвољен вишак“ како би се ове површине искористиле за отварање рудника, фракинг бушотина, комерцијалних грађевинских подухвата…

У којој мери се држава удаљила од грађана, говори недавно донесен закон у шпанском парламенту којим се грађанима ускраћује право протеста против Конгреса на јавним местима. Овај закон је довео до маштовите грађанске форме протеста под слоганом „Hologramas pоr la Libertad“  (Холограми за слободу). Организатори протеста позвали су суграђане да се укључе у пројекат, снимајући поруке и холограмске видео-снимке, како би се изиграо овај „смешни закон“ (Ley mordaza) и омогућила слобода говора. И тако је 10. априла 2015. испред парламента продефиловала холограмска протестна поворка, са транспарентима, што је изазвало планетарне реакције дајући нови импулс покретима за слободу.

[/restrictedarea]