Нова читања поезије Новице Тадића

Пише Никола Маринковић

Пошто је основна намена овог зборника била да потврди и учврсти Тадићев статус класика, с намером да га уврсти међу школске писце, јасно је да он није могао бити потпуно и искључиво испуњен научним текстовима, јер би се тиме затворио за остатак читалачке публике покојног песника

Међу српским песницима друге половине двадесетог века Новица Тадић ужива готово култни статус, због чега су нова тумачења његове поезије и те како потребна. Зборник „Огњено перо Новице Тадића“ (СКЗ, 2014, уредник Душко Бабић) представља најновији пресек тумачења поезије овог песника, настао у оквиру напора Филолошке гимназије из Београда да се „Новица Тадић уврсти у програме и уџбенике наставе књижевности у школи“. Зборник сачињавају саопштења са научног скупа Новица Тадић у контексту српског песништва, одржаног 18. маја 2013. у Филолошкој гимназији у Београду (у суорганизацији „Српске књижевне задруге“ и Филолошке гимназије).
На први поглед, зборник подсећа, и по избору референата и по концепцији, на зборнике Института за књижевност и уметност из Београда, што јасно потврђује наведену намеру коорганизатора. Радови су сложени колико-толико тематски, што подразумева да се на почетку налазе поетичка истраживања у оквиру целокупног Тадићевог опуса, док се на крају зборника налазе стилистички и радови посвећени појединим збиркама. Низ радова стога отвара есејистички интониран реферат Ивана Негришорца, читаоцима „Печата“ свакако познатог по награди „Печат времена“ за 2013. годину, који поезију Новице Тадића тумачи као „егзистенцијални чин“, стављајући је у контекст безнађа и боготражитељства модерног човека: „У најцрњој стварности, иза свих демонских појава, Тадић је назрео управо Бога самога.“ На ову тврдњу, поткрепљену цитатима из Тадићеве поезије, надовезује се Михајло Пантић записујући да је доживљај урбаног живота „у Тадићевим песмама у основи библијски“. Пантић потом открива три аспекта око којих се, према његовом тумачењу, формирала поетика Тадићеве поезије: “Новица Тадић је песник „обрнуте Библије“, који „констатује да се модерни свет одвија насупрот етичким принципима“. Он „све време пише велику, демонску, фрагментарну антипоему“ која је прерасла „у мозаични, фрагментаризовани спев“. Као „кључни стваралачки принцип“ те поезије намеће се, разумљиво, гротеска. Песник Драган Лакићевић такође се бавио тумачењем теме урбаног, запазивши да „град постаје основни песнички простор Новице Тадића“, али уочава и „изокренутост света“, у којој „Тадићев град /…/ има двоструку реалност“. Нешто другачију и врло драгоцену врсту истраживања предочио је Драган Хамовић, уочивши поетички континуитет, како сам пише, „линију поетичке сродности“ у поезији Момчила Настасијевића, Васка Попе и Новице Тадића. Тако поезија последњег показује „еволуцију смисла што га Тадићев лирски субјект придаје акту аутодеструкције“, али је, ипак, „чудовишна визија модерног града један од средишњих тематских елемената по којем се распознаје сродност трију песника“.

Да су готови сви учесници скупа препознали хришћанске мотиве као кључне за разумевање Тадићеве поезије показује и рад Бојана Јовановића, „Молитва и антимолитва у поезији Новице Тадића“, као и биографско-критички есеј Селимира Радуловића „Весели пакао савремености“. Метафизичку перспективу Тадићеве поезије најпотпуније је осветлио приређивач скупа, доц. др Душко Бабић у раду „Демонско и христолошко у поезији Новице Тадића“, у коме заступа тезу да је „Тадићева метафизика зла“ темељ његовог песништва: „Зло је за њега свеприсутна, разрастајућа, надирућа стварност.“
Тематиком зла у зборнику се баве Јана М. Алексић, на врло акрибичан начин, док су „иманентном“ анализом исти проблем осветлили Саша Радојчић, Ноел Путник и Лидија Д. Делић“. С друге стране, врло битне стилистичке, реторичке и лексичке анализе написали су Александар Милановић, Виолета Јелачић Србуљ и Соња Миловановић, без чијих радова ће будућа истраживања Тадићевог стила и исказа бити немогућа. По значају (али и субјективној процени потписника ових редова) намеће се рад Александра Милановића, пре свега што његова анализа „индивидуалних неологизама са суфиксом –ло“ тематизује нека од најпрепознатљивијих Тадићевих песничких решења. На ту тему упутно је, свакако, погледати и рад Александре Кузмић, такође штампан у зборнику. Зборник затвара критичка студија Весне Црепуљаревић о књизи Ђаволов друг.
Пошто је основна намена овог зборника била да потврди и учврсти Тадићев статус класика, с намером да га уврсти међу школске писце, јасно је да он није могао бити потпуно и искључиво испуњен научним текстовима, јер би се тиме затворио за остатак читалачке публике покојног песника. Врлина овог пројекта је у томе што испуњава високи циљ: после читања зборника Огњено Перо Новице Тадића потпуно је јасно да се ради о песнику укорењеном истовремено у предачкој религиозности и модерној лирици, што један класик, који се обраћа модерном човеку, и мора да буде.