Nova čitanja poezije Novice Tadića

Piše Nikola Marinković

Pošto je osnovna namena ovog zbornika bila da potvrdi i učvrsti Tadićev status klasika, s namerom da ga uvrsti među školske pisce, jasno je da on nije mogao biti potpuno i isključivo ispunjen naučnim tekstovima, jer bi se time zatvorio za ostatak čitalačke publike pokojnog pesnika

Među srpskim pesnicima druge polovine dvadesetog veka Novica Tadić uživa gotovo kultni status, zbog čega su nova tumačenja njegove poezije i te kako potrebna. Zbornik „Ognjeno pero Novice Tadića“ (SKZ, 2014, urednik Duško Babić) predstavlja najnoviji presek tumačenja poezije ovog pesnika, nastao u okviru napora Filološke gimnazije iz Beograda da se „Novica Tadić uvrsti u programe i udžbenike nastave književnosti u školi“. Zbornik sačinjavaju saopštenja sa naučnog skupa Novica Tadić u kontekstu srpskog pesništva, održanog 18. maja 2013. u Filološkoj gimnaziji u Beogradu (u suorganizaciji „Srpske književne zadruge“ i Filološke gimnazije).
Na prvi pogled, zbornik podseća, i po izboru referenata i po koncepciji, na zbornike Instituta za književnost i umetnost iz Beograda, što jasno potvrđuje navedenu nameru koorganizatora. Radovi su složeni koliko-toliko tematski, što podrazumeva da se na početku nalaze poetička istraživanja u okviru celokupnog Tadićevog opusa, dok se na kraju zbornika nalaze stilistički i radovi posvećeni pojedinim zbirkama. Niz radova stoga otvara esejistički intoniran referat Ivana Negrišorca, čitaocima „Pečata“ svakako poznatog po nagradi „Pečat vremena“ za 2013. godinu, koji poeziju Novice Tadića tumači kao „egzistencijalni čin“, stavljajući je u kontekst beznađa i bogotražiteljstva modernog čoveka: „U najcrnjoj stvarnosti, iza svih demonskih pojava, Tadić je nazreo upravo Boga samoga.“ Na ovu tvrdnju, potkrepljenu citatima iz Tadićeve poezije, nadovezuje se Mihajlo Pantić zapisujući da je doživljaj urbanog života „u Tadićevim pesmama u osnovi biblijski“. Pantić potom otkriva tri aspekta oko kojih se, prema njegovom tumačenju, formirala poetika Tadićeve poezije: “Novica Tadić je pesnik „obrnute Biblije“, koji „konstatuje da se moderni svet odvija nasuprot etičkim principima“. On „sve vreme piše veliku, demonsku, fragmentarnu antipoemu“ koja je prerasla „u mozaični, fragmentarizovani spev“. Kao „ključni stvaralački princip“ te poezije nameće se, razumljivo, groteska. Pesnik Dragan Lakićević takođe se bavio tumačenjem teme urbanog, zapazivši da „grad postaje osnovni pesnički prostor Novice Tadića“, ali uočava i „izokrenutost sveta“, u kojoj „Tadićev grad /…/ ima dvostruku realnost“. Nešto drugačiju i vrlo dragocenu vrstu istraživanja predočio je Dragan Hamović, uočivši poetički kontinuitet, kako sam piše, „liniju poetičke srodnosti“ u poeziji Momčila Nastasijevića, Vaska Pope i Novice Tadića. Tako poezija poslednjeg pokazuje „evoluciju smisla što ga Tadićev lirski subjekt pridaje aktu autodestrukcije“, ali je, ipak, „čudovišna vizija modernog grada jedan od središnjih tematskih elemenata po kojem se raspoznaje srodnost triju pesnika“.

Da su gotovi svi učesnici skupa prepoznali hrišćanske motive kao ključne za razumevanje Tadićeve poezije pokazuje i rad Bojana Jovanovića, „Molitva i antimolitva u poeziji Novice Tadića“, kao i biografsko-kritički esej Selimira Radulovića „Veseli pakao savremenosti“. Metafizičku perspektivu Tadićeve poezije najpotpunije je osvetlio priređivač skupa, doc. dr Duško Babić u radu „Demonsko i hristološko u poeziji Novice Tadića“, u kome zastupa tezu da je „Tadićeva metafizika zla“ temelj njegovog pesništva: „Zlo je za njega sveprisutna, razrastajuća, nadiruća stvarnost.“
Tematikom zla u zborniku se bave Jana M. Aleksić, na vrlo akribičan način, dok su „imanentnom“ analizom isti problem osvetlili Saša Radojčić, Noel Putnik i Lidija D. Delić“. S druge strane, vrlo bitne stilističke, retoričke i leksičke analize napisali su Aleksandar Milanović, Violeta Jelačić Srbulj i Sonja Milovanović, bez čijih radova će buduća istraživanja Tadićevog stila i iskaza biti nemoguća. Po značaju (ali i subjektivnoj proceni potpisnika ovih redova) nameće se rad Aleksandra Milanovića, pre svega što njegova analiza „individualnih neologizama sa sufiksom –lo“ tematizuje neka od najprepoznatljivijih Tadićevih pesničkih rešenja. Na tu temu uputno je, svakako, pogledati i rad Aleksandre Kuzmić, takođe štampan u zborniku. Zbornik zatvara kritička studija Vesne Crepuljarević o knjizi Đavolov drug.
Pošto je osnovna namena ovog zbornika bila da potvrdi i učvrsti Tadićev status klasika, s namerom da ga uvrsti među školske pisce, jasno je da on nije mogao biti potpuno i isključivo ispunjen naučnim tekstovima, jer bi se time zatvorio za ostatak čitalačke publike pokojnog pesnika. Vrlina ovog projekta je u tome što ispunjava visoki cilj: posle čitanja zbornika Ognjeno Pero Novice Tadića potpuno je jasno da se radi o pesniku ukorenjenom istovremeno u predačkoj religioznosti i modernoj lirici, što jedan klasik, koji se obraća modernom čoveku, i mora da bude.