Зашто кажеш регион, а мислиш на Југославију?

Пише Миодраг Зарковић

Скројена као по маршаловим жељама, нова емисија наводно посвећена „помирењу“ у ствари је само још једна показна вежба мржње према Србији и Србима

 

Програм „Студија Б“ јесте телевизијски облик много лошег алкохолног пића: његов отужан укус неизбежно вам кида и достојанство и унутрашње органе, а после освешћивања ће сигурно да вас боли глава, али ипак сте овом конзумацијом успели да се барем на неко време одмакнете од разума и одморите мозак. Можда повлачење ума на резервни положај и није претерано корисно, али чињеница је да људи често трагају за таквом врстом „олакшања“, а на малом екрану тешко да ћете наћи боље околности за то од фестивала телевизијског неукуса који вам се свакодневно нуди са „градске“ фреквенције – тамошње водитељске пришипетље и њихове секиром брушене емисије човек може да издржи једино ако отера логику у ћошак.
Због тога, сама замисао да се кроз програм „Студија Б“ пласира какав озбиљан, интелектуално захтеван садржај, представља извесну перверзију. То вам је као када бисте усред порнића, између две акционе сцене, намонтирали епизоду легендарног „Опстанка“. Просто не иде! Тако је идеја да се понедељком увече на „Студију Б“ приказује први, петоделни циклус емисије „Окружење“, пропала већ у старту. У занатском смислу „Окружење“ уистину упадљиво одскаче од трагикомичног остатка програма, тако да ће, сва је прилика, остати скоро сасвим незапажено у свом ТВ окружењу, тј. мору шарлатанства.
Срећом. Јер, оно најозбиљније у „Окружењу“ јесте тињајућа злонамерност емисије. Богу хвала што то нико неће гледати.

[restrictedarea]

„Окружење“ је, као и све замишљено да живи хранећи се српским мукама, регионалан пројекат. Регион је, иначе, новокомпонована реч за четврту Југославију, ону без Словеније (а понекад са Албанијом као додатком); што ће рећи, регион је најбезбедније уточиште за свакога ко не подноси Србију као државни оквир. „Окружење“ је у том смислу отишло много даље него претходни слични покушаји, јер је, крајње отворено, потпуно окренуто целом региону, како тематски, тако и тржишно (приказује се на локалним станицама у Београду, Загребу, Сарајеву, Подгорици, Скопљу, плус Врању, Пријепољу и Бањалуци). У свакој емисији, госте из некадашњих југорепублика, а садашњих држава у студију окупља водитељски пар Петар Лазић – Ненад Шебек и са њима разматра питања од регионалног значаја, као што су економска ситуација, положај младих, медијска слика и утицај великих сила. Прва емисија, приказана 2. априла, била је посвећена предрасудама.
„Окружење“ је, дакле, у занатском делу боље од многих других емисија сличног типа, из простог разлога што не иде уживо. Разговор два водитеља са четири госта никако не може да изгледа привлачно у директном преносу, када неизоставно поприма одлике бљутаве папазјаније (изузев ако не запада у самртничку досаду). Овде се таква замка избегава ретко делотворном монтажом, којом су из расправе издвојени најважнији делови, а одбачени заморни и испразни парчићи разговора, тако да дискусија тече живахно, али без простачке ужурбаности. Занатска умешност, међутим, не може да прикрије злослутну подлогу „Окружења“, најсажетије  описану као регионално такмичење у самопреиспитивању. Од сваког госта, наиме, очекује се да средину из које долази заступа критички и разборито, да рашчлањује „своју страну“ без икакве пристрасности и са наглашеном оштрином. Весела, малтене пријатељска атмосфера у студију неминовно усмерава цео разговор на ниво самоподсмевања, какво памтимо из дана југословенске безазлености.
Та вајна безазленост титоизма је, међутим, била вештачка, као и безазленост „Окружења“. Јер, нико у региону – па ни на Планети! – не може у самоподсмевању, тачније самовређању, да победи набеђене другосрбијанске „интелектуалце“. Цео концепт једноставно пада у воду оног часа када у студио као „српску страну“ доведете особу попут Дубравке Стојановић, историчарке необично вичне пљувању сопствене државе и народа. Пошто је управо Дубравка Стојановић, сва устрептала због нове прилике да пред камерама као покварена плоча понавља да су Срби „изгубили четири последња рата иако мисле за себе да су непобедиви“, била гошћа из Београда у првој емисији, илузија о Лазићевој и Шебековој – па и емисијиној – неутралности срушена је на самом зачетку. За очекивати је било да ће запенушала Дубравка дрско вређати Србе, док ће остали гости у критиковању својих држава задржати меру. Само би идиот могао да претпостави нешто другачије. А Лазић и Шебек нису идиоти.
Нити су идиоти финансијери пројекта: „Центар за демократију и помирење у југоисточној Европи“, те „Европски фонд за Балкан“. Они, вероватно, знају зашто се данас пласирају управо овакве емисије, на ове теме и са гостима међу којима ће „српски“ представник увек бити шампион мржње према сопственом народу.
Једино је идиот, из њиховог угла гледања, онај који их је усмерио ка „Студију Б“ као главном приказивачу у Србији. Срећом, па то нико неће да гледа.

[/restrictedarea]