Између пародије и оптужнице

О награђеном „роману године“

Преокрећући пројектовани стожер српске културе наопачке, НИН-ов лауреат Светислав Басара заправо долази до истих оних оптужби на рачун српске књижевности и културе које смо могли да нађемо деведесетих, а и сада, на маргинама културне политике у ФБиХ. Овај приповедач каже: „Тврдим да је рат у Хрватској, Босни, а и шире, био Андрићево масло, да је, надаље, масовно социјалнацистичко лудило излучевина Андрићевих књига натопљених мешавином прчетине и контраендорфина (…) а да су прави узроци ратних сукоба и крвопролића на просторима бивше Југославије били Андрић, Андрићева задужбина, На Дрини ћуприја, Травничка хроника и такозване босанске приче“

Постоји један важан моменат од ког не треба почети разговор о роману Контраендорфин Светислава Басаре. То је одломак у коме се говори о Десанки Максимовић. Овај одломак, који се налази на почетку књиге и доступан је и у електронском облику (рецимо у фељтону у једном медију који се представља као другачији у односу на онај за који Басара пише), није везан за срж романа, те на известан начин представља црвену мараму која треба да изазове реакцију коју је – не треба сумњати – велики ироничар и прижељкивао. Другим речима, нападајући роман због тог одломка, а не читајући остатак, чак и мотивишући то нечитање скаредношћу прочитанога, потенцијални критичари су уплетени у игру фикције и идеологије у којој фикција постаје стварност, што је једна од основних Басариних приповедних стратегија још од прича с почетка осамдесетих (рецимо, одличне приповетке Falseland).

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *