Између пародије и оптужнице

О награђеном „роману године“

Преокрећући пројектовани стожер српске културе наопачке, НИН-ов лауреат Светислав Басара заправо долази до истих оних оптужби на рачун српске књижевности и културе које смо могли да нађемо деведесетих, а и сада, на маргинама културне политике у ФБиХ. Овај приповедач каже: „Тврдим да је рат у Хрватској, Босни, а и шире, био Андрићево масло, да је, надаље, масовно социјалнацистичко лудило излучевина Андрићевих књига натопљених мешавином прчетине и контраендорфина (…) а да су прави узроци ратних сукоба и крвопролића на просторима бивше Југославије били Андрић, Андрићева задужбина, На Дрини ћуприја, Травничка хроника и такозване босанске приче“

Постоји један важан моменат од ког не треба почети разговор о роману Контраендорфин Светислава Басаре. То је одломак у коме се говори о Десанки Максимовић. Овај одломак, који се налази на почетку књиге и доступан је и у електронском облику (рецимо у фељтону у једном медију који се представља као другачији у односу на онај за који Басара пише), није везан за срж романа, те на известан начин представља црвену мараму која треба да изазове реакцију коју је – не треба сумњати – велики ироничар и прижељкивао. Другим речима, нападајући роман због тог одломка, а не читајући остатак, чак и мотивишући то нечитање скаредношћу прочитанога, потенцијални критичари су уплетени у игру фикције и идеологије у којој фикција постаје стварност, што је једна од основних Басариних приповедних стратегија још од прича с почетка осамдесетих (рецимо, одличне приповетке Falseland).

[restrict]

„ОБРАЧУН“ С АНДРИЋЕМ У наративном слоју, Басарин роман је релативно једноставан. Његову окосницу чини предсмртна исповест сликара Стојковића коју записује писац Калоперовић, дакле ликови познати из романа Андрићева лествица ужаса, на који се и упућује на неколико места у тексту. Отуда, главна мета Басарине беспоштедне гротеске није Десанка Максимовић, па чак ни њено симболично место у српској култури, већ поново Андрић, „као дијагноза“, односно све оно што Андрић представља. Ту на сцену ступа специфичан Басарин приповедни поступак који се може приметити и у колумнама. Наиме, детронизујући Андрића, и то Андрића као парадигму водећег тока у српској култури од Вука наовамо, Басара чињеницама културе придружује разноврсне анегдоте, урбане легенде, трачеве и друге трагове паракултурне магле која прати сваку истакнуту фигуру, и онда све то скупа изврће наопачке. То је сложен поступак у коме се пародија надовезује на гротеску, и тек тако здружене добијају свој пун замах. На примеру Андрића то функционише на следећи начин. Представе из жуте штампе (или оне која са таквим жутилом кокетира), а које би се могле подвести под гласине о Андрићевом сексуалном животу, придружују се одјецима полемике о његовој националној припадности и, последично, припадности косовском миту, па се као закључак намеће гротескно тумачење да је Андрић „посрбица“ зато што би једино у Србији могао да функционише његов „курварлук“, док би у Босни или Хрватској имао другачији третман. Последично, и читав приповедни свет који је Андрић створио је заправо еманација истог тог „курварлука“, па захваљујући опет спомињаној игри прерастања фикције у реалност, Андрић постаје одговоран и за злочине у грађанском рату у Босни и Херцеговини, јер, како Басарин приповедач примећује, у српској култури се прво пишу историјски романи, па се тек онда ствара историја у складу са њима.
Предмет исте такве поруге је и комунистички систем у Југославији од 1941. и стрељања у Ужицу, па до распада Југославије. Разуме се, и у овом случају поруга функционише на истоветан начин, здруживањем чињеница и популарних гласина, те њиховим окретањем наглавачке. Копчу са субверзијом спрам српске културе представља опет Андрић. У том контексту, Андрић је жижна тачка целокупног Басариног ангажмана, што и није необично ако се узму у обзир његова слава, утицај и контроверзе које се вештачки умножавају већ деценијама. Но читав тај пародијско-сатирични конструкт не би био довољан, нити уметнички достатан да је ограничен само на локалне оквире.
Због тога је уведен и лик француског доктора и филозофа Жоржа Кангилема, који у разговору са Стојковићем открива апокрифни део своје студије Нормално и патолошко, у којем се налазе његови резултати параендокринолошких истраживања. Вивисецирајући лешеве ситних лопова са Балкана, доктор је дошао до закључка да овдашњи народи, а Срби највише, имају жлезду која лучи контраендорфин, хормон несреће и саморазарања, који мотивише њихове поступке. Отуда, читав „курварлук“, „гнусоба“ овдашње ситуације није социолошки или културолошки, чак ни политички, већ „медицински проблем“.

УЛОГА ХОРМОНА САМОРАЗАРАЊА Захваљујући контраендорфину читава гротескна конструкција постаје кохерентна. Андрићева дела, односно ужас, представљају реализам утолико што верно осликавају дејство контраендорфина, а што у повратној спрези (отуда се једно поглавље зове „Микрофонија“) умножавају дејство овог парахормона унедоглед. Уколико, међутим, све ово звучи расистички, у праву сте. То и сами приповедачи наглашавају, чиме Басара уводи читаоца у још једно омиљено приповедно поље: постмодернистичко играње са маргиналним идеологијама, које су нераскидиво испреплитане са чистом књижевном лакрдијом. Овај спој неспојивог за приповедача је неопходан, да би могао да разбије један табу – табу недопуштености, јер тек у лакрдији престају да важе узуси хуманистичког дискурса и постаје допуштено или некажњиво поигравати се с расизмом, нацизмом и сл.
У овој тачки се, коначно, спајају и утицаји двојице писаца који се најчешће спомињу у вези са Басаром: Раблеа и Бернхарда. Док је од Раблеа посудио поступке карневализације, односно извртања света наопачке, аустријски писац важан је због разумевања традиције ружења матичне културе. Међутим, док је Бернхард мотивацију свог поступка и ангажмана налазио у нужности обрачуна са нацистичким наслеђем у Аустрији, шта је томе паралела у српској култури?
Свакако, другосрбијанска теза о српској кривици за злочине у ратовима деведесетих. Међутим, на овој тачки престаје утицај Раблеа и било какав разговор о карневализацији код Басаре, а до кога је Басариним апологетама посебно стало. Јер, сама карневализација је виталистичка по себи, она у најдубљем слоју доноси обнову паганске ведрине живота, рецимо као у Бурлесци Растка Петровића, дочим у Басарином роману тога нема. Преокрећући пројектовани стожер српске културе наопачке, Басара заправо долази до истих оних оптужби на рачун српске књижевности и културе које смо могли да нађемо деведесетих, а и сада, на маргинама културне политике у ФБиХ. Уосталом, ево и самог приповедача да о томе посведочи: „Тврдим да је рат у Хрватској, Босни, а и шире, био Андрићево масло, да је, надаље, масовно социјалнацистичко лудило излучевина Андрићевих књига натопљених мешавином прчетине и контраендорфина (…) а да су прави узроци ратних сукоба и крвопролића на просторима бивше Југославије били Андрић, Андрићева задужбина, На Дрини ћуприја, Травничка хроника и такозване босанске приче.“ Контекст у коме се налази овај исказ не допушта да се разумева само као идеолошки, али овде није важна његова истинитост већ уметнички поступак којим је произведен.
Јер овде видимо да је читав сложен и веома занимљив Басарин пародијски поступак у овом роману употребљен тако да као његов производ добијемо нешто што би веома радо потписао Русмир Махмутћехајић, и не само он. Дабоме, Контраендорфин се не исцрпљује до краја у овој сличности, чак је и она сама проблематизована карактером приповедача, али је знаковита јер указује да је Басарин пародијски поступак, сам по себи уметнички интересантан, неретко упрегнут у нешто сасвим супротно од раблеовског витализма – идеолошку кристализацију. То дефинитивно није оно најбоље што Басара може да пружи, али је довољно добро за НИН-ову награду.

[/restrict]