Između parodije i optužnice

O nagrađenom „romanu godine“

Preokrećući projektovani stožer srpske kulture naopačke, NIN-ov laureat Svetislav Basara zapravo dolazi do istih onih optužbi na račun srpske književnosti i kulture koje smo mogli da nađemo devedesetih, a i sada, na marginama kulturne politike u FBiH. Ovaj pripovedač kaže: „Tvrdim da je rat u Hrvatskoj, Bosni, a i šire, bio Andrićevo maslo, da je, nadalje, masovno socijalnacističko ludilo izlučevina Andrićevih knjiga natopljenih mešavinom prčetine i kontraendorfina (…) a da su pravi uzroci ratnih sukoba i krvoprolića na prostorima bivše Jugoslavije bili Andrić, Andrićeva zadužbina, Na Drini ćuprija, Travnička hronika i takozvane bosanske priče“

Postoji jedan važan momenat od kog ne treba početi razgovor o romanu Kontraendorfin Svetislava Basare. To je odlomak u kome se govori o Desanki Maksimović. Ovaj odlomak, koji se nalazi na početku knjige i dostupan je i u elektronskom obliku (recimo u feljtonu u jednom mediju koji se predstavlja kao drugačiji u odnosu na onaj za koji Basara piše), nije vezan za srž romana, te na izvestan način predstavlja crvenu maramu koja treba da izazove reakciju koju je – ne treba sumnjati – veliki ironičar i priželjkivao. Drugim rečima, napadajući roman zbog tog odlomka, a ne čitajući ostatak, čak i motivišući to nečitanje skarednošću pročitanoga, potencijalni kritičari su upleteni u igru fikcije i ideologije u kojoj fikcija postaje stvarnost, što je jedna od osnovnih Basarinih pripovednih strategija još od priča s početka osamdesetih (recimo, odlične pripovetke Falseland). [restrict]

„OBRAČUN“ S ANDRIĆEM U narativnom sloju, Basarin roman je relativno jednostavan. Njegovu okosnicu čini predsmrtna ispovest slikara Stojkovića koju zapisuje pisac Kaloperović, dakle likovi poznati iz romana Andrićeva lestvica užasa, na koji se i upućuje na nekoliko mesta u tekstu. Otuda, glavna meta Basarine bespoštedne groteske nije Desanka Maksimović, pa čak ni njeno simbolično mesto u srpskoj kulturi, već ponovo Andrić, „kao dijagnoza“, odnosno sve ono što Andrić predstavlja. Tu na scenu stupa specifičan Basarin pripovedni postupak koji se može primetiti i u kolumnama. Naime, detronizujući Andrića, i to Andrića kao paradigmu vodećeg toka u srpskoj kulturi od Vuka naovamo, Basara činjenicama kulture pridružuje raznovrsne anegdote, urbane legende, tračeve i druge tragove parakulturne magle koja prati svaku istaknutu figuru, i onda sve to skupa izvrće naopačke. To je složen postupak u kome se parodija nadovezuje na grotesku, i tek tako združene dobijaju svoj pun zamah. Na primeru Andrića to funkcioniše na sledeći način. Predstave iz žute štampe (ili one koja sa takvim žutilom koketira), a koje bi se mogle podvesti pod glasine o Andrićevom seksualnom životu, pridružuju se odjecima polemike o njegovoj nacionalnoj pripadnosti i, posledično, pripadnosti kosovskom mitu, pa se kao zaključak nameće groteskno tumačenje da je Andrić „posrbica“ zato što bi jedino u Srbiji mogao da funkcioniše njegov „kurvarluk“, dok bi u Bosni ili Hrvatskoj imao drugačiji tretman. Posledično, i čitav pripovedni svet koji je Andrić stvorio je zapravo emanacija istog tog „kurvarluka“, pa zahvaljujući opet spominjanoj igri prerastanja fikcije u realnost, Andrić postaje odgovoran i za zločine u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini, jer, kako Basarin pripovedač primećuje, u srpskoj kulturi se prvo pišu istorijski romani, pa se tek onda stvara istorija u skladu sa njima.
Predmet iste takve poruge je i komunistički sistem u Jugoslaviji od 1941. i streljanja u Užicu, pa do raspada Jugoslavije. Razume se, i u ovom slučaju poruga funkcioniše na istovetan način, združivanjem činjenica i popularnih glasina, te njihovim okretanjem naglavačke. Kopču sa subverzijom spram srpske kulture predstavlja opet Andrić. U tom kontekstu, Andrić je žižna tačka celokupnog Basarinog angažmana, što i nije neobično ako se uzmu u obzir njegova slava, uticaj i kontroverze koje se veštački umnožavaju već decenijama. No čitav taj parodijsko-satirični konstrukt ne bi bio dovoljan, niti umetnički dostatan da je ograničen samo na lokalne okvire.
Zbog toga je uveden i lik francuskog doktora i filozofa Žorža Kangilema, koji u razgovoru sa Stojkovićem otkriva apokrifni deo svoje studije Normalno i patološko, u kojem se nalaze njegovi rezultati paraendokrinoloških istraživanja. Vivisecirajući leševe sitnih lopova sa Balkana, doktor je došao do zaključka da ovdašnji narodi, a Srbi najviše, imaju žlezdu koja luči kontraendorfin, hormon nesreće i samorazaranja, koji motiviše njihove postupke. Otuda, čitav „kurvarluk“, „gnusoba“ ovdašnje situacije nije sociološki ili kulturološki, čak ni politički, već „medicinski problem“.

ULOGA HORMONA SAMORAZARANJA Zahvaljujući kontraendorfinu čitava groteskna konstrukcija postaje koherentna. Andrićeva dela, odnosno užas, predstavljaju realizam utoliko što verno oslikavaju dejstvo kontraendorfina, a što u povratnoj sprezi (otuda se jedno poglavlje zove „Mikrofonija“) umnožavaju dejstvo ovog parahormona unedogled. Ukoliko, međutim, sve ovo zvuči rasistički, u pravu ste. To i sami pripovedači naglašavaju, čime Basara uvodi čitaoca u još jedno omiljeno pripovedno polje: postmodernističko igranje sa marginalnim ideologijama, koje su neraskidivo ispreplitane sa čistom književnom lakrdijom. Ovaj spoj nespojivog za pripovedača je neophodan, da bi mogao da razbije jedan tabu – tabu nedopuštenosti, jer tek u lakrdiji prestaju da važe uzusi humanističkog diskursa i postaje dopušteno ili nekažnjivo poigravati se s rasizmom, nacizmom i sl.
U ovoj tački se, konačno, spajaju i uticaji dvojice pisaca koji se najčešće spominju u vezi sa Basarom: Rablea i Bernharda. Dok je od Rablea posudio postupke karnevalizacije, odnosno izvrtanja sveta naopačke, austrijski pisac važan je zbog razumevanja tradicije ruženja matične kulture. Međutim, dok je Bernhard motivaciju svog postupka i angažmana nalazio u nužnosti obračuna sa nacističkim nasleđem u Austriji, šta je tome paralela u srpskoj kulturi?
Svakako, drugosrbijanska teza o srpskoj krivici za zločine u ratovima devedesetih. Međutim, na ovoj tački prestaje uticaj Rablea i bilo kakav razgovor o karnevalizaciji kod Basare, a do koga je Basarinim apologetama posebno stalo. Jer, sama karnevalizacija je vitalistička po sebi, ona u najdubljem sloju donosi obnovu paganske vedrine života, recimo kao u Burlesci Rastka Petrovića, dočim u Basarinom romanu toga nema. Preokrećući projektovani stožer srpske kulture naopačke, Basara zapravo dolazi do istih onih optužbi na račun srpske književnosti i kulture koje smo mogli da nađemo devedesetih, a i sada, na marginama kulturne politike u FBiH. Uostalom, evo i samog pripovedača da o tome posvedoči: „Tvrdim da je rat u Hrvatskoj, Bosni, a i šire, bio Andrićevo maslo, da je, nadalje, masovno socijalnacističko ludilo izlučevina Andrićevih knjiga natopljenih mešavinom prčetine i kontraendorfina (…) a da su pravi uzroci ratnih sukoba i krvoprolića na prostorima bivše Jugoslavije bili Andrić, Andrićeva zadužbina, Na Drini ćuprija, Travnička hronika i takozvane bosanske priče.“ Kontekst u kome se nalazi ovaj iskaz ne dopušta da se razumeva samo kao ideološki, ali ovde nije važna njegova istinitost već umetnički postupak kojim je proizveden.
Jer ovde vidimo da je čitav složen i veoma zanimljiv Basarin parodijski postupak u ovom romanu upotrebljen tako da kao njegov proizvod dobijemo nešto što bi veoma rado potpisao Rusmir Mahmutćehajić, i ne samo on. Dabome, Kontraendorfin se ne iscrpljuje do kraja u ovoj sličnosti, čak je i ona sama problematizovana karakterom pripovedača, ali je znakovita jer ukazuje da je Basarin parodijski postupak, sam po sebi umetnički interesantan, neretko upregnut u nešto sasvim suprotno od rableovskog vitalizma – ideološku kristalizaciju. To definitivno nije ono najbolje što Basara može da pruži, ali je dovoljno dobro za NIN-ovu nagradu.

[/restrict]