Зекин проблем

Објављујемо ауторов одговор на текст „Вазда уз власт и паре“, објављен у 622. броју „Печата“

Божидар Зечевић (Теодор Ребит, чика Зека) пише: „Ова полемика постаје депласирана…“ Била је депласирана од почетка, али је он то изгледа схватио тек када је добио одговор на своју иницијалну примитивну глупост. Да подсјетим, у полемици са Владимиром Кецмановићем почео је да прозива и вријеђа његове претке, укључив и мене, по систему крвне освете. Изгледа да је Зека очекивао да забраним сину да пише о његовим неподопштинама? Бадава би било. Данас су дјеца напросто таква: чим се приближе педесетој више неће да слушају родитеље.

ПЛАЖА ЈЕ БИЛА СТЈЕНОВИТА У депласираној полемици коју је Зечевић испровоцирао по принципу мафијашке вендете ипак смо се донекле сложили бар око Филмског фестивала у Пули. Он не оспорава да је тамо годинама љетовао уз дневнице РТВ и бесплатно јео и пио на коктелима, пријемима, свечаним ручковима и вечерама укључив и ону код маршала на Ванги. А ја опет признајем да то није била нека велика привилегија него само ситно гребање. Броз је мали шићар распоредио на све слојеве самоуправљача, па су и радници испод руке из фабрика износили ексере и шрафове за викендице. Зекин проблем је био у томе што је, за разлику од већине самоуправљача, интимно био и „против партизанских филмова, и против награда, и против жирија, и против Пулског фестивала у цјелини“, а морао је по службеној дужности филмског критичара сваког љета да на обали мора проведе десетак дана. Мора да је тај унутрашњи расцјеп био велика лична драма, која му ни данас не да мира. Како скромно наводи: „У једном тренутку сам читаву Пулу окренуо наглавачке!“ Елем, Зека се претворио у Зечину, а Пулежани су, заједно са туристима и филмским критичарима, укључујући и самог подвижника, по свему судећи, потонули у море и нагутали се слане воде. Такав подвиг заслужује уважавање, а ја уважавам и критичареву примједбу да сам криво навео како се „излежавао на плажи у пијеску“. Mea culpa! Плажа се зове „Златне стијене“, па очито није пјешчана него стјеновита. Утолико је Зеки било још теже. И можда се баш тај pain in the ass, што би рекли његови потоњи домаћини, трансформисао у ово што је стипендиста постао у познијем добу.

АТЕСТ СЛУЖБЕ Зечевић пише о мени да сам био „социјалистички професор“, „социјалистички ректор“… А он, биће, није био „социјалистички филмски критичар“ него ваљда капиталистички, демократски, либерално-грађански. И то на државној ТВ која је, за разлику од политички контролисаног универзитета, испада била оаза неконтролисане слободе. Ајте, Божидаре, уозбиљите се! Тражила се идеолошко-политичка подобност и за једно и за друго, па и за функцију директора Етнографског музеја у Београду, којом нећу детаљније да се бавим јер, за разлику од директоровог малог, нисам примитивац. За Фулбрајтову стипендију, међутим, то није било довољно. Био је неопходан атест Службе државне безбједности, познатије под традиционалним називом УДБА.
О мојим сукобима са комунистичким режимом и оном истом службом која је Зеку послала преко Баре брујала је цијела Југославија, па то бар савременицима немам потребу да доказујем. Зека је о свом дисидентству које је, надам се, мада основано сумњам, и до сада било познато барем унутар круга његових најближих, сада до детаља упознао и читаоце „Печата“. Узео је и аванс најавом шта ће овог љета, са закашњењем од свега пола вијека, што ће рећи, у прави час, објавити у одбрану „црног таласа“. Ако се узме у обзир да критичар у осмој деценији живота осећа потребу да се похвали како је дипломирао драматургију, не треба сумњати да ће одбрана бити не само храбра него и стручна.
Зечевић у сва три полемичка прилога, у разним варијацијама понавља фразу о „сарајевском мутљагу из кога су дошли вилајетски Срби“, па се „повезали са најгорима у Београду“, о „тамошњем оријенталном кетману“. Чињеница је да је у Босни владао најрепресивнији облик титоизма, те да је у њој, у клинчу са другим вјерским и етничким заједницама, борба за српске националне интересе била тешка и сложена, те захтијевала много знања, искуства, такта, вјештине. Како сам тамо нешто око тога урадио, говори чињеница да су ме 1990. оснивачи СДС-а позвали да им будем на челу. Нешто лакше је било србовати у Србији, међу све самим Србима, јелда. Али чак и ту, гдје је било мање тешко, Зечић је, изгледа, био Србин и слободоуман у дубокој илегали. То је јасно. Није, међутим, најјасније да ли је Зечевићева антибосанска пизма последица његовог херцеговачког поријекла, па је ваља тумачити нарцизмом малих разлика или је у питању потреба Београђанина прве генерације да глуми старосједеоца метрополе.

БИЋЕ КИНТЕ Но кад сам већ на силу увучен у туђу полемику, да коначно пређемо на ствар. Како ми је син објаснио, Зечевићева највећа мука је у томе што филм који треба да режира Зафрановић по Диклићевом сценарију никако да добије паре. Пошто сам, како Зека каже, увијек био близу власти и пара, одлучио сам да се заузмем да кинта стигне. До сада нисмо имали ниједан филм о Јасеновцу, што је српска срамота, али ћемо од сада имати бар три. Један Гаге Антонијевића, који је већ монтиран и чека се премијера, а колеге које су га гледале веле: сјајан. Други, за који ће квартет састављен од покојног Диклића и пензионерског трија Зечевић–Драгојевић–Зафрановић, захваљујући мени, а због Зеке, добити средства. И трећи, који је најавио Емир Кустурица. Да Зека није оволико навалио, ја бих дао предност трећем. Али вјероватно бих био оптужен да то не чиним зато што је Кустурица свјетско име, него зато што се познајемо још из „босанског вилајета“. И Емир је, негдје у исто вријеме када и ја, у Београд дошао из „сарајевског мутљага“. А једини разлог нашег доласка је, испало би, био да Зеки покваримо филмске комбинације.
Како год, кад кинта стигне, Зека нема потребе да ми захваљује у „Печату“. Довољно је да престане да гњави бесконачним причама о свом антикомунизму и просрпству. „Тамо гдје треба“ нећу, наравно, помињати оно поређење Диклића са Достојевским, да људи не би помислили како сам, будући Зекин вршњак, и ја побрљавио.

Један коментар

  1. Avatar

    Pa bravo profesore! Stvarno je bilo vreme da neko raskrinka ovog titoistu i lažnog patriotu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *