Повратак Теофила Панчића

фото: ЗОРАН ЈОВАНОВИЋ МАЧАК, ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

На културтрегерску логику преобликовања Нинове награде можда је најбоље указао позив осамнаест прозаиста, иначе по свему различитих (најпре у идеолошком смислу), на бојкот награде. По друштвеним мрежама, а посебно на личним профилима појединих потписника апела (нпр. Игора Маројевића) развила се интензивна полемика која је прилично болно оцртала рововске поделе које су овим чином постале евидентне. Јер до овог догађаја књижевна сцена, поред идеолошких подела, поседовала је једну унутрашњу меру опште сагласности да нема сврхе отварати све идеолошке карте до краја

Пре него што се било шта неславно збило са Ниновом наградом, и много пре чудне коинциденције да редовни гост Пешчаника као председник жирија додели награду редовном колумнисти Пешчаника, овај недељник укинуо је нешто по чему је био препознатљив – књижевну критику. Новине које су стекле углед, између осталог, захваљујући и напорима једног Борислава Михајловића Михиза, свој нови живот започеле су одсецањем од корена, истовремено задржавајући кључну копчу којом је овај недељник био везан за културну политику Србије – Нинову награду за роман године. Симболика овог чина више је него јасна: инострану фирму која је издавач НИН-а више не интересује српска књижевност у њеној разноликости, већ једино могућност да се утиче на њен идентитет политиком награђивања. Елементи ове политике награђивања посебно су видљиви претходних неколико година, када је она почела да поприма све видљивије идеолошке обрисе.

О КУЛТУРНОМ РАТУ ЈЕ РЕЧ Случај је одлучније започет доделом награде Филипу Давиду за роман Кућа сећања и заборава 2014. године, када је у најужем избору био макар један роман који је објективно био бољи од њега, али је идеолошки био готово сасвим неутралан (в. Печат бр. 353, 56–58). Ситуација се наставила наредне године доделом награде Драгану Великићу за роман Иследник (в. Печат бр. 404, 60–63), док је 2016. награду добила Ивана Димић за роман Арзамас, чији идеолошки предзнак не постоји (в. Печат бр. 454, 54–56), али је књижевна јавност у приличној мери довела у питање саму романескност овог дела. Роман Лузитанија Дејана Атанацковића изазвао је приличне осуде једног, национално опредељенијег дела књижевне јавности, поготово што је у питању, по нашем суду, неуспешна (в. Печат бр. 503, стр. 58–59) пародија читавог комплекса наратива везаних за Први светски рат у нашем памћењу. Коначно, извесну врсту поделе на књижевној левици изазвало је овенчавање Владимира Табашевића (в. Печат бр. 553, 54–55), иначе једног од потписника овогодишњег Апела за бојкот НИН-ове награде. Поетички оштар, али и идеолошки недогматичан, Табашевић је мимо књижевности „заратио“ са постструктуралистичким левичарима (читај, феминистичким крилом на левици), што га је у очима одређеног дела јавности, гласног али малобројног, померило удесно, шта год он о томе мислио. А онда, у жири се вратио Теофил Панчић као његов председник, и Саша Илић је добио награду, десет година пошто је објавио да је треба бојкотовати.
По „Правилнику о НИН-овој награди критике за најбољи роман године“, члан 5, „Жири има пет чланова које именује главни уредник НИН-а, уз претходну консултацију са Колегијумом НИН-а.“ По сопственом признању Драгана Јовићевића, уредника културне рубрике НИН-а (који је у овај недељник прешао из листа Данас, у коме је тада Саша Илић уређивао подлистак „Бетон“), он је предложио управо поменутог председника жирија, а свакако председник не би био Теофил Панчић да се с тим није сложило и уредништво недељника. Отуда, повратак Теофила Панчића указује на процедуралну логику другосрбијанизације награде као недовршеног посла темељно промењене редакције. Но поставља се питање, с којим циљем? Коме је потребно да од једне награде, која је до пре десетак година имала активног удела у прављењу канона српске књижевности (што је Јовићевић, гостујући у емисији „Око магазин“ на РТС 1 20. 1. 2020. резолутно ставио ад акта), направи средство културног рата? Јер овде је управо о томе реч.
На културтрегерску логику оваквог преобликовања Нинове награде можда је најбоље указао позив осамнаест прозаиста, иначе по свему различитих (најпре у идеолошком смислу), на бојкот награде. По друштвеним мрежама, а посебно на личним профилима појединих потписника апела (нпр. Игора Маројевића) развила се интензивна полемика која је прилично болно оцртала рововске поделе које су овим чином постале евидентне. Јер до овог догађаја књижевна сцена, поред идеолошких подела, поседовала је једну унутрашњу меру опште сагласности да нема сврхе отварати све идеолошке карте до краја, односно да та врста сукоба, који припада нечему што би се могло окарактерисати културним ратом, ипак није пожељна. У таквој сагласности Саша Илић био је у десетогодишњем бојкоту. Међутим, све се променило повратком Теофила Панчића и то као председника жирија. Сам чин његовог именовања био је јасан знак да ће прилике бити заоштрене. Тиме су се стекли и услови да се Илић повуче из десетогодишњег бојкота, јер као да више нема препрека које је својевремено описао.

СТВАРАЊЕ НОВОГ КАНОНА И ПРЕОСМИШЉАВАЊЕ НАГРАДЕ У тексту „Тригонометрија НИН-ове награде“ (Пешчаник, 31. 12. 2010) Илић је награду оспорио по неколико основа, који се сви сустичу у једном једином: другосрбијанској мантри о ћосићевској националистичкој политици Србије. Прећутао је, међутим, да је О. Давичо ову награду добио више пута од Добрице Ћосића, а да је њен лауреат био и Радомир Константиновић. За Илића, Нинова награда је „стара слушкиња дневне политике“ (важи ли ово и 2020?), а имала је „капацитет да након 2000. године почне да обликује другачију литературу од оне која је била доминантна претходних деценија али то, напросто, није учињено“. Да ли то значи да сада, када је Т. Панчић засео за чело жирија, награда „обликује другачију литературу“? Ако обликује, постоји ли нека врста несклада између овог налога С. Илића и антитрадицијских намера уредника Нинове културне рубрике? Не, јер обојица раде на истом послу, стварања новог канона и новог идентитета књижевности, која више и не мора бити српска, мада се протоколарно сматра таквом због члана 1 Правилника о додели награде у којем се спомиње српски језик. Но могло се чути ових дана да је време да се и то преосмисли.
Анализирајући са посебном пизмом поједине изјаве Мира Вуксановића (који је Нинову награду добио за роман Семољ земља и потписник је позива на бојкот) о новој црногорској књижевној сцени (и језику), Илић је изнео и своје (односно свог идеолошког круга) разумевање ове награде. За Илића, жири, медији, али и сви они који су „партиципирали у трци за ово тзв. књижевно признање“ тада су дефакто подржали Вуксановићеве националистичке (како их Илић види) ставове, па и он сам, због чега је решио да награду убудуће бојкотује. Међутим, ако ствари погледамо из другачије перспективе, онда се види да Илићево становиште није недоследно. Јер, ако је Нинова награда „слушкиња дневне политике“, али ипак ћемо пристати на њу када је добијемо, онда то значи да није проблем у самом служењу политици, већ у њеном садржају. Такође, ако НИН-ов жири, медији и учесници, аутоматски постају они који подржавају политичке ставове лауреата, онда то можда и треба да буде тако, под условом да је лауреат подобан? Онда ће сви индиректно подржавати његове, тј. другосрбијанске ставове, између осталог и оне о Хандкеу и Сребреници. Отуда, чињеница да је Саша Илић одлучио да прекине бојкот Нинове награде и пренебрегне све што је о њој написао не сведочи о његовој непринципијелности, већ о једном дубоко свесном инструментализовању свега доступног зарад остварења одређеног циља. Другим речима, читава ова шарада несклада ставова и чинова у дубљем смислу је кохерентна ако ствари посматрамо из перспективе остварења идеолошких намера. И ту долазимо до пуног значења културног рата, упркос свим буразерским односима у нашој књижевности који овај закључак могу да замуте.

У овој чињеници се огледа и важност позива на бојкот Нинове награде. Наиме, сам позив на бојкот, колективни, од стране једне скупине која би могла бити и шира, која је поетички и идеолошки врло шаренолика, показује да је овако огољена инструментализација била кап која је прелила чашу. У том контексту, као вид одбране од овог леволибералног напада, позив на бојкот Нинове награде, ако заживи, ставиће у други план све приговоре овом чину. Истовремено, позив на бојкот се чини и као једини логичан: ако је ово Нинова награда у будућности, ако је њен даљи правац у повлашћивању регионалистичке компоненте (која је наговештена и уврћавањем нпр. Марка Томаша у шири избор), онда се мора оспорити таква награда. Да ли ће у будућности бити одбрањен традиционални лик и значај Нинове награде (и тиме Саша Илић бити понукан да други пут ступи у бојкот) унутрашњом диференцијацијом жирија који би узео у обзир разуђеност савремене српске књижевности, или ће настати нека нова награда, за сада и није толико важно. Важно је да је коначно отпор оваквом кретању задобио колективан вид. Можда је то и најбоља последица повратка Теофила Панчића.

Један коментар

  1. Uzgred, valja li taj roman ili ne? Ako je dobar, aferim, ako nije, zaboraviće se kao i drugi loši romani. I kakav je u problem u Tomašu? On ima dvojno državljanstvo (Srbije i Bosne) ili u tome što je napisao loš roman?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *