БОРБА ЗА АТЕИСТИЧКУ ЦРКВУ

Закон о слободи вероисповести у Црној Гори

ПЛАШИТЕ ЛИ СЕ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА?

Српска православна црква у Црној Гори није препрека за европске интеграције, како тврди режим, него је препрека за стварање новог националног идентитета који би „српске Спартанце“ претворио у западњачке, НАТО хелоте. Зато мора бити уништена

Ако успијемо да изборимо аутокефалност Црногорске православне цркве, са српством у Црној Гори ће бити готово – рекао је на оснивачком скупу Одбора за обнову Црногорске православне цркве у Цетињу јула 1993. потоњи председник овог часног органа Драгоје Живковић. Живковић, „припадник прве генерације црногорских повјесничара који су идентифицирали фалсификате великосрпске хисториографије и допринијели обнови националне самоспознаје Црногораца“, како пише на хрватској Википедији, пре него што је на себе преузео апостолску улогу формирања цркве бавио се „борбом за уједињење синдикалног покрета у Југославији“, на чему је докторирао, а потом је био архиватор ЦК СКЈ. Главна фигура овог скупа био је ипак Стево Вучинић, човек који је пре десетак година Народном музеју Црне Горе за 20.000 евра продао археолошке артефакте које није „узео“ са заштићених археолошких локалитета него их је, како је рекао у своју одбрану, набавио „на други начин осамдесет и неке године“. Стево Вучинић нема никакву биографију пре „учешћа“ у оснивању Либералног савеза Црне Горе (што му је лидер ове партије Славко Перовић оспоравао) и невладине организације назване Црногорска православна црква.
Поред јасног изношења мотива за оснивања НВО ЦПЦ – да се уништи српство у Црној Гори (што тешко да има икакве везе са било каквом религијом) – најзанимљивији детаљ из те вечери јесте чињеница да се окупљени у више наврата питају где ће наћи вернике, пошто се већина њих сматра атеистима.
„Што се грбо роди, ни вријеме не исправи“, рекао је Марко Порције Катон, а слободно превео српски правник Балтазар Богишић, који је за краља Николу 1872. године написао Имовински законик за Црну Гору, а потом му био и министар правде (од 1893). Помињање Богишића, рођеног у Цавтату, човека који је за живота био и активни члан Уједињене омладине српске, председник Србокатоличког покрета у Дубровнику, те члан Српске краљевске академије, у овом тексту само је случајност (ако случајности постоје) и указивање на то да је управо ватрени Србин, иако католичке вере, писао први Имовински закон Црне Горе, није био наш главни наум. Поента је била у (још једном) истицању сакатости НВО ЦПЦ и аргумената који доказују да ова „институција“ везе нема с вером, него искључиво с политиком и новцем. У случају ЦПЦ ово „грбаво рођење“ на скупу у најбољем коминтерновском маниру, време не да није исправило него га је само додатно грбавило све до данашњег дана.

ПОД ВОЂСТВОМ ЛУБУРИЋА Тако су људи махом атеисти, који највероватније не би знали да изговоре ни Оченаш, за првог „митрополита ЦПЦ“ изабрали Антонија Абрамовића избаченог прво из СПЦ, а потом и из Руске заграничне цркве због оптужби за педофилију. По Антонијевом одласку Богу на истину, 18. новембра 1996. године на челу ове невладине организације замењује га Мираш Дедеић, још опскурнији лик. „Његово блаженство архиепископ цетињски и митрополит црногорски“, како Мираш Дедеић воли себи да тепа, рукоположен је за свештеника СПЦ 1988. у Бечу, али га је почетком деведесетих година српска црква рашчинила због „тешких злоупотреба свештеничког чина“. После тога прелази под окриље Васељенске патријаршије која га нешто касније, 1994, такође рашчињава и забрањује му чинодејствовање. Нови посао проналази у ЦПЦ. Интересантно је да је, попут многих других „монтенегринских“ првака, Мираш Дедеић у почетку био ватрени српски националиста, присталица политике Слободана Милошевића коју је жестоко бранио током свог боравка у Италији. Угледни српски публициста Мишо Вујовић сведочи о томе да је Мираш Дедеић од почетка своје каријере био мање верски, а више друштвено-политички радник ангажован у Служби. Рођени Никшићанин, Вујовић, говори како је Ћибо Лубурић, по злу позната фигура ондашње Државне безбедности у Црној Гори, Мираша узео под своје одмах по његовом доласку у монашку школу на Острогу.
Баш као што је занимљива претходна коинциденција са Балтазаром Богишићем, тако је занимљива и ова са Ћибом Лубурићем. Ћибо је, наиме, даљи рођак Вјекослава – усташког кољача истог презимена. И један, и други су пореклом из братства Вујичића из села Бањана. Осим порекла и презимена, заједничка су им крв на рукама и жудња за уништењем Српске православне цркве. Док је режим за који је радио Макс Лубурић поред клања и покатоличавања српско православље покушао убити и стварањем такозване Хрватске православне цркве, режим за који је радио Ћибо није ово последње сматрао неопходним. Макар не у Црној Гори, за разлику од Македоније.

ПУТЕМ НДХ Неколико деценија после Ћибовог рада у Острогу, међутим, наследници његове идеологије окупљени на јулском оснивачком скупу у Цетињу одлучују се управо за ову стратегију – формирање Црногорске православне цркве. Од тада, мањим или већим интензитетом, траје борба за „обнављање аутокефалности“ црногорске цркве. Овај пројекат се променом политике још једног некадашњег ватреног присталице Слободана Милошевића и декларисаног атеисте, а потом лидера монтенегринског покрета Мила Ђукановића, од периферног феномена који окупља углавном друштвену маргину претвара у својеврсни „национални приоритет“ с пуном подршком подгоричког државног апарата. Ствар кулминира недавним усвајањем предлога закона лицемерног назива „Закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница“ и Ђукановићевом најавом да ће „предано радити на обнови аутокефалне Црногорске православне цркве“. Није, дакле, циљ овога закона било какво унапређење слобода или права верника у Црној Гори него стварање, што би Матија Бећковић рекао, „епархије шкаљарско-кавачке“. Такође, Ђукановић је, говорећи о овом закону, рекао да „СПЦ покушава да опструише европска хтења и амбиције савременог црногорског друштва“. У овом случају, ипак, „европска хтења и амбиције“ много више би могао да опструише сам закон, који монтенегринска власт намерава да донесе, јер је у супротности са европским стандардима, о чему су своје мишљење још 2015. дали Венецијанска комисија и ОЕБС (детаљније и стручније о овоме у тексту „Господо, Свети Василије, а не грађанин Острошки“ Дејана Мировића).
Користећи усташки рецепт, а позивајући се на тековине Османског царства (када говоре о обнови аутокефалности, мисле на „аутокефалност“ коју је Митрополија црногорска имала од укидања Пећке патријаршије 1766. године, али заборављају да су „црногорски“ митрополити и тада рукополагани или од стране Српске карловачке митрополије, или од Руске православне цркве) присталице репресије над СПЦ и наметања ЦПЦ јасно показују да је патријарх српски Иринеј био у праву и ономад када је однос независне црногорске државе према Србима поредио са НДХ, а и сада када указује на исправност српске изреке да је „потурица гори од Турчина“. Темељити историјско оправдање за „обнављање аутокефалности“ православне цркве која је укинута „српском окупацијом“, а установљена турском влашћу нема везе ни са каквом изворно црногорском традицијом. Ни са Светим Петром Цетињским, који је рекао да су се „Турци вазда бојали и сада се боје Црногораца, србскијех витезова“. Ни са Марком Миљановим, који рече да „као Куч умире прилично срећан, али као Србин несрећан и незадовољан“. Па чак ни са краљем Николом, који је желео „цијело прикупљено српство загрлити, а све његове непријатеље спржити“. Посебно не са Његошем, који је рекао: „Сваки Србин који се превјери, просто вјеру што загрли другу, но му просто не било пред богом што оцрни образ пред свијетом, те се звати Србином не хоће. Ово ти је Србе искобило, робовима туђим учинило.“
Свесни су непријатељи српства и православља шта је једино Србе током векова зулума и стране окупације одржало и очувало. Опет је у праву патријарх када каже да „Турци нису атаковали на црквену имовину, ни комунисти, нити је ико други то чинио, али је дошао Црногорац да уништи српску цркву у Црној Гори, која је створила Црну Гору, без које Црна Гора не би ни постојала. Да није било српске цркве, они би доживели судбину призренских комшија и примили ислам и изгубили све из српског народа“. Али у томе и јесте ствар. Монтенегрини и желе да створе „нову Црну Гору“ и да своје грађане начине туђим робовима. Сви добро знамо чијим. И зато је неопходно „обновити аутокефалност ЦПЦ“, јер ће онда „са српством у Црној Гори бити готово“ а самим тим и са Црном Гором. Турци су ипак веровали у Бога и плашили се Светог Василија. Атеисти из ЦПЦ га се очигледно не плаше и не размишљају о томе како ће га, када дође време, погледати у очи.