Војска Југославије није поражена у одбрамбеном рату 1999. године

Пише Миломир Mиладиновић
(аутор је генерал-потпуковник у пензији и председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије)

Пресудама нашим командантима, од којих неки још издржавају казне, створен је апсурд да су агресори невини, а браниоци криви. Пресудама су хтели да нас понизе јер у борби нису могли

Одбранa наше земље и народа од НАТО агресије са САД на челу 1999. била је величанствена. Двадесет година после с поносом се сећамо тих херојских дана наше војске, бранитеља слободе, независности и часне будућности. Професионалност одбрамбених снага, одлучност да непоколебљиво бране своје и јединство с народом задивили су, и још једном подсетили свет на значај високог морала и светлих традиција у одбрани од многоструко надмоћнијег непријатеља.

СКУПО САВЕЗНИШТВО С већином чланица Алијансе били смо савезници у ратовима који су вођени у 20. веку и то савезништво нас је коштало преко три милиона људских живота, што је процентуално међу највећим губицима у односу на број становника у било којој земљи. Као да су агресори све то заборавили, или су бивши савезници оценили да српске жртве у два светска рата нису биле довољне!
О подмуклим намерама Алијансе за остварење својих геополитичких циљева, данас, 20 година после, испливали су на површину бројни докази, али нажалост проћи ће још толико времена да би доказе признали и прихватили и најзагриженији центри моћи.

[restrict]

ЦИЉЕВИ АГРЕСОРА Основни ратни циљеви агресора били су: распарчавање СР Југославије, смена државног руководства, разбијање Војске Југославије, на монструозан начин да се Југославија разори најубитачнијим средствима уз коришћење муниције са осиромашеним уранијумом и касетним бомбама, активирају контејнери с бојним отровима и микробиолошким материјама укључујући и неутронске бомбе, и да у случају отпора треба убијати цивиле, рушити мостове, болнице, школе, резервоаре воде, трафостанице, далеководе…
Тадашњи главнокомандујући ваздухопловних операција, амерички генерал Мајкл Шорт рекао је: „Не може се добити рат ако не уништимо могућност нормалног живота за већину становништва. Морамо им одузети воду, струју, храну па чак и здрав ваздух.“
Да би наведене циљеве реализовали, у агресији на нашу земљу ангажована је највећа ваздушна снага која је икада употребљена у нападу на било коју државу. Ангажовано је преко 1.200 ваздухоплова различитих типова и намене. У току 78 дана свакодневног бомбардовања од укупног броја борбених авиона којима је располагао НАТО ангажовано је 44 одсто и извршено преко 26.000 авио-полета, или око 330 дневно. У вези са наведеним подацима, Стела Л. Џатрас упутила је генералу Шорту писмо у коме поред осталог стоји: „НАТО пилоти су на Југославију за 78 дана бацили више бомби него Хитлер у читавом Другом светском рату.“
Очекивања стратега и команданата ове злочиначке агресије, да ће се после неколико дана бомбардовања разбити и уништити Војска Југославије, нису се остварила и поред појачаног бомбардовања, због чега је и проширен списак на цивилне циљеве, па су рушени мостови и саобраћајна чворишта, а као „колатерална штета“ погођени су многи здравствени објекти, културне и образовне установе, верски објекти, делови градова где је страдало на стотине жена и деце, старих и изнемоглих.
Циљеви су били и главни предајници и репетитори Радио-телевизије Србије. Онеспособљене су многе локалне и приватне радио и ТВ станице, бомбардована је зграда Радио-телевизије Србије и до темеља срушена зграда Радио-телевизије Нови Сад. НАТО пропаганда је јављала о огромним губицима Војске Југославије којој смо се тешко супротстављали јер је на супротној страни била огромна машинерија најјаче алијансе на свету. Истина је, осим огромне материјалне штете по објектима широм земље и погибија бројних цивила, да је Војска изгубила 18 тенкова, 10 оклопних борбених возила и 13 артиљеријских оруђа, што је после примирја регистровао и „Тајмс“ који каже: „Војска Југославије се извлачи са Косова и Метохије у неокрњеном саставу.“

НАТО ГУБИЦИ Истину о догађањима у Савезној Републици Југославији, посебно на Косову и Метохији, неки команданти НАТО-а сад приказују у ауторским књигама, како кажу, „због чисте савести и личног олакшања“ иако је било чланака у западној штампи и током агресије, али тешко прихватљивих због пропаганде. Тако је Институт за одбрану и спољну политику САД 9. маја саопштио да је НАТО већ изгубио 36 авиона и осам хеликоптера. Председник асоцијације за међународне студије у Вашингтону Грегори Копли тврди да има податке са највишег места у Бриселу да је Војска Југославије до 20. априла оборила 38 авиона и шест хеликоптера, а „Лондон обсервер“ је 2000. објавио да је две трећине РАФ-а 1999. године било приземљено. Напред поменути главнокомандујући авијације НАТО-а генерал Шорт је 2002. године рекао да су цивилни циљеви у Србији гађани у „очајничком тражењу излаза јер бомбардовање није успело да изазове жељене ефекте уништења потенцијала Војске Југославије“.
Захваљујући високом професионализму командног кадра на свим нивоима, са начелником штаба Врховне команде генерала армије Драгољуба Ојданића на челу, војностручној оспособљености и високом патриотизму, што је условило невиђену храброст и одлучност, Војска Југославије је часно остварила свој задатак, издржала је 78-дневно бомбардовање, а штитила становништво, очувала своју живу силу и материјално-техничка средства и спречила нарушавање територијалног интегритета земље. Чињеница је да је у свим делатностима људског рода остварење циља једино мерило успеха. Агресор то свакако није, и не може се проглашавати победником што главнокомандујући НАТО-а Весли Кларк у својој књизи „Модерно ратовање“ признаје, наводећи да се „НАТО војнички обрукао, али се осветио на цивилима“. Свет све више сагледава истину, а наша је обавеза да та истина дође до свих оних који су обманути лажима агресорске пропаганде.

АГРЕСИЈА И КРИВИЦА Немоћни да бомбардовањем остваре циљ, руководиоци земаља агресора као да су чекали примирје да би се браниоцима осветили. Као последица њихове немоћи, бројне команданте прогласили су ратним злочинцима само због тога што су се дрзнули да се супротставе таквом агресору. Пресудом нашим командантима, од којих неки још издржавају казне, створен је апсурд да су агресори невини, а браниоци криви. Пресудама су хтели да нас понизе јер у борби нису могли.
Истина о жртвама и праведности нашег отпора ни данас није у потпуности доступна народима агресорских земаља, јер су агресори били вични у замагљивању светског информативног простора, а истину су оставили по страни, као да никога не занима. Уверени смо да је правда спора, али достижна и да ће и истина у вези са агресијом, као и даља перспектива Србије као просперитетне и независне земље, бити прихваћена од света у целини. Србија својом вековном борбом и жељом да брани и одбрани своје, да поштује основне принципе међународног права, али и да захтева да и други то чине у односу према њој, те истрајношћу да штити истину и правду – то и заслужује.

[/restrict]