Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Milomir Miladinović
(autor je general-potpukovnik u penziji i predsednik Skupštine Kluba generala i admirala Srbije)
Presudama našim komandantima, od kojih neki još izdržavaju kazne, stvoren je apsurd da su agresori nevini, a branioci krivi. Presudama su hteli da nas ponize jer u borbi nisu mogli
Odbrana naše zemlje i naroda od NATO agresije sa SAD na čelu 1999. bila je veličanstvena. Dvadeset godina posle s ponosom se sećamo tih herojskih dana naše vojske, branitelja slobode, nezavisnosti i časne budućnosti. Profesionalnost odbrambenih snaga, odlučnost da nepokolebljivo brane svoje i jedinstvo s narodom zadivili su, i još jednom podsetili svet na značaj visokog morala i svetlih tradicija u odbrani od mnogostruko nadmoćnijeg neprijatelja.
SKUPO SAVEZNIŠTVO S većinom članica Alijanse bili smo saveznici u ratovima koji su vođeni u 20. veku i to savezništvo nas je koštalo preko tri miliona ljudskih života, što je procentualno među najvećim gubicima u odnosu na broj stanovnika u bilo kojoj zemlji. Kao da su agresori sve to zaboravili, ili su bivši saveznici ocenili da srpske žrtve u dva svetska rata nisu bile dovoljne!
O podmuklim namerama Alijanse za ostvarenje svojih geopolitičkih ciljeva, danas, 20 godina posle, isplivali su na površinu brojni dokazi, ali nažalost proći će još toliko vremena da bi dokaze priznali i prihvatili i najzagriženiji centri moći.
CILJEVI AGRESORA Osnovni ratni ciljevi agresora bili su: rasparčavanje SR Jugoslavije, smena državnog rukovodstva, razbijanje Vojske Jugoslavije, na monstruozan način da se Jugoslavija razori najubitačnijim sredstvima uz korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom i kasetnim bombama, aktiviraju kontejneri s bojnim otrovima i mikrobiološkim materijama uključujući i neutronske bombe, i da u slučaju otpora treba ubijati civile, rušiti mostove, bolnice, škole, rezervoare vode, trafostanice, dalekovode…
Tadašnji glavnokomandujući vazduhoplovnih operacija, američki general Majkl Šort rekao je: „Ne može se dobiti rat ako ne uništimo mogućnost normalnog života za većinu stanovništva. Moramo im oduzeti vodu, struju, hranu pa čak i zdrav vazduh.“
Da bi navedene ciljeve realizovali, u agresiji na našu zemlju angažovana je najveća vazdušna snaga koja je ikada upotrebljena u napadu na bilo koju državu. Angažovano je preko 1.200 vazduhoplova različitih tipova i namene. U toku 78 dana svakodnevnog bombardovanja od ukupnog broja borbenih aviona kojima je raspolagao NATO angažovano je 44 odsto i izvršeno preko 26.000 avio-poleta, ili oko 330 dnevno. U vezi sa navedenim podacima, Stela L. Džatras uputila je generalu Šortu pismo u kome pored ostalog stoji: „NATO piloti su na Jugoslaviju za 78 dana bacili više bombi nego Hitler u čitavom Drugom svetskom ratu.“
Očekivanja stratega i komandanata ove zločinačke agresije, da će se posle nekoliko dana bombardovanja razbiti i uništiti Vojska Jugoslavije, nisu se ostvarila i pored pojačanog bombardovanja, zbog čega je i proširen spisak na civilne ciljeve, pa su rušeni mostovi i saobraćajna čvorišta, a kao „kolateralna šteta“ pogođeni su mnogi zdravstveni objekti, kulturne i obrazovne ustanove, verski objekti, delovi gradova gde je stradalo na stotine žena i dece, starih i iznemoglih.
Ciljevi su bili i glavni predajnici i repetitori Radio-televizije Srbije. Onesposobljene su mnoge lokalne i privatne radio i TV stanice, bombardovana je zgrada Radio-televizije Srbije i do temelja srušena zgrada Radio-televizije Novi Sad. NATO propaganda je javljala o ogromnim gubicima Vojske Jugoslavije kojoj smo se teško suprotstavljali jer je na suprotnoj strani bila ogromna mašinerija najjače alijanse na svetu. Istina je, osim ogromne materijalne štete po objektima širom zemlje i pogibija brojnih civila, da je Vojska izgubila 18 tenkova, 10 oklopnih borbenih vozila i 13 artiljerijskih oruđa, što je posle primirja registrovao i „Tajms“ koji kaže: „Vojska Jugoslavije se izvlači sa Kosova i Metohije u neokrnjenom sastavu.“
NATO GUBICI Istinu o događanjima u Saveznoj Republici Jugoslaviji, posebno na Kosovu i Metohiji, neki komandanti NATO-a sad prikazuju u autorskim knjigama, kako kažu, „zbog čiste savesti i ličnog olakšanja“ iako je bilo članaka u zapadnoj štampi i tokom agresije, ali teško prihvatljivih zbog propagande. Tako je Institut za odbranu i spoljnu politiku SAD 9. maja saopštio da je NATO već izgubio 36 aviona i osam helikoptera. Predsednik asocijacije za međunarodne studije u Vašingtonu Gregori Kopli tvrdi da ima podatke sa najvišeg mesta u Briselu da je Vojska Jugoslavije do 20. aprila oborila 38 aviona i šest helikoptera, a „London observer“ je 2000. objavio da je dve trećine RAF-a 1999. godine bilo prizemljeno. Napred pomenuti glavnokomandujući avijacije NATO-a general Šort je 2002. godine rekao da su civilni ciljevi u Srbiji gađani u „očajničkom traženju izlaza jer bombardovanje nije uspelo da izazove željene efekte uništenja potencijala Vojske Jugoslavije“.
Zahvaljujući visokom profesionalizmu komandnog kadra na svim nivoima, sa načelnikom štaba Vrhovne komande generala armije Dragoljuba Ojdanića na čelu, vojnostručnoj osposobljenosti i visokom patriotizmu, što je uslovilo neviđenu hrabrost i odlučnost, Vojska Jugoslavije je časno ostvarila svoj zadatak, izdržala je 78-dnevno bombardovanje, a štitila stanovništvo, očuvala svoju živu silu i materijalno-tehnička sredstva i sprečila narušavanje teritorijalnog integriteta zemlje. Činjenica je da je u svim delatnostima ljudskog roda ostvarenje cilja jedino merilo uspeha. Agresor to svakako nije, i ne može se proglašavati pobednikom što glavnokomandujući NATO-a Vesli Klark u svojoj knjizi „Moderno ratovanje“ priznaje, navodeći da se „NATO vojnički obrukao, ali se osvetio na civilima“. Svet sve više sagledava istinu, a naša je obaveza da ta istina dođe do svih onih koji su obmanuti lažima agresorske propagande.
AGRESIJA I KRIVICA Nemoćni da bombardovanjem ostvare cilj, rukovodioci zemalja agresora kao da su čekali primirje da bi se braniocima osvetili. Kao posledica njihove nemoći, brojne komandante proglasili su ratnim zločincima samo zbog toga što su se drznuli da se suprotstave takvom agresoru. Presudom našim komandantima, od kojih neki još izdržavaju kazne, stvoren je apsurd da su agresori nevini, a branioci krivi. Presudama su hteli da nas ponize jer u borbi nisu mogli.
Istina o žrtvama i pravednosti našeg otpora ni danas nije u potpunosti dostupna narodima agresorskih zemalja, jer su agresori bili vični u zamagljivanju svetskog informativnog prostora, a istinu su ostavili po strani, kao da nikoga ne zanima. Uvereni smo da je pravda spora, ali dostižna i da će i istina u vezi sa agresijom, kao i dalja perspektiva Srbije kao prosperitetne i nezavisne zemlje, biti prihvaćena od sveta u celini. Srbija svojom vekovnom borbom i željom da brani i odbrani svoje, da poštuje osnovne principe međunarodnog prava, ali i da zahteva da i drugi to čine u odnosu prema njoj, te istrajnošću da štiti istinu i pravdu – to i zaslužuje.
