100 %

Зашто је заправо Мајк Помпео укорио Хашима Тачија, шта нам се спрема на Косову и Метохији и како на то можемо да одговоримо?

Гостујући у понедељак увече на РТС-у, председник Србије Александар Вучић на моменте је, а таквих је момената било више него иначе, остављао утисак забринутог и разочараног човека који зна шта би требало да уради, али то не сме ни да изговори.
Разлоге за забринутост, уосталом, нема само Вучић а тих разлога у протеклих неколико дана има напретек. Од увођења косовске царине од 10 па онда и свих сто одсто на производе из Србије (и Босне и Херцеговине), преко новог упада јединица РОСУ на север Косова прошлог петка ујутру под изговором да се то чини у склопу истраге убиства Оливера Ивановића, и преко хапшења која су том приликом извршена а настављена су и у наредним данима, па до заједничке седнице албанских влада из Приштине и Тиране у Пећи овог понедељка, на којој је практично формализован рад на стварању велике Албаније.
Шта нам се то догађа, и зашто? Још важније – куда то треба да одведе? И подједнако важно – шта сад Србија треба, а шта може да уради?

[restrict]

ПОБЕДА У ИНТЕРПОЛУ Низ догађаја о којима говоримо покренут је важном победом коју је Србија прошлог уторка извојевала на заседању Генералне скупштине Интерпола у Дубаију, спречивши самозвано Косово да постане чланица светске полицијске организације упркос жестоком лобирању Сједињених Америчких Држава и њихових сателита; о жестини тог лобирања доста речито говори чињеница да је Аустрија натерана – ни једна друга реч не би била адекватна – да одустане од свог претходног, јавног изреченог става да неће подржати улазак Републике Косово у Интерпол. Подржала је.
А опет, још смо код америчког лобирања, победа коју смо остварили донела је са собом још један врло, врло важан наук. Моћ америчког лобирања, наиме, очигледно је досегла свој лимит, уверљиво доказујући све оне наде и тврдње да се досадашњи светски поредак темељно мења, дочекасмо напокон и то, у нашу корист…
Штавише, ова српска победа у Интерполу показала је да је тренд повлачења признања једнострано проглашене независности наше покрајине и те како значајан јер производи и овако конкретне последице. При чему нарочито треба скренути пажњу на податак да је ова наша победа у Интерполу, с преко 10 гласова више него што нам је минимално било потребно, била знатно убедљивија од оне победе у Унеску из 2015. када смо улазак Косова у ту организацију, под сличним правилима, успели да спречимо једва. Тада су само три гласа превагнула на нашу страну.
Зашто ово сад истичемо, кад има онолико ургентнијих проблема које треба анализирати? Због тога што је, с обзиром на овакав, дакле не претерано тесан резултат у Дубаију, више-мање унапред било јасно да Косово и његови спонзори неће проћи, те из тога проистиче питање зашто они нису амортизовали свој пораз и бруку одустајањем од кандидатуре пре гласања које је разоткрило њихову немоћ? Тако су, на пример, урадили прошли пут када је Унеско требало да расправља о косовском чланству. Да ли су сада проценили да су отишли предалеко да би могли да се повуку?
Или је – ово је опаснија варијанта, која је у директној вези са ургентним проблемима с којима смо сад суочени – пораз у Интерполу био унапред укалкулисан у њихову једначину, управо да би изазвао реакцију Приштине и покренуо сав низ догађаја којима сад присуствујемо? У крајњој линији, зашто на овакав начин приштински властодршци, а кад то кажемо мислимо на њихове спонзоре, нису реаговали у веома сличној ситуацији 2015. године…

ЦАРИНСКИ РАТ Увођење царина од 10 па затим и сто одсто, супротно споразумима у оквиру ЦЕФТА (Central European Free Trade Agreement у коме смо ми, Албанија, БиХ, Унмик/Косово, Македонија, Молдавија и Црна Гора, а биле су ту и Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија и Хрватска пре него што су ушле у Европску унију), увођење дакле ових царина увело је Србију и такозвано Косово у отворени трговински рат, засад једнострани, отворено при томе исказавши оно што смо, додуше, већ и знали; да власти у Приштини, једноставно, нису способне да направе договор који неће прекршити ако им тако више одговара.
Из тога пак проистиче и питање за будућност, ако већ прошлост не може сасвим да се промени: вреди ли са таквима склапати било какве споразуме и договоре? Укључујући, наравно, и онај о свеобухватној нормализацији односа, какав иначе делује сасвим нереално већ и зато што је друга страна сад показала да уопште не уме да се понаша нормално, то јест иоле цивилизовано. Али шта и може да се очекује од Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја и свих оних осталих.
Истовремено је овај трговински рат исказао и сву немоћ, настојимо да будемо благи у оцени, Европске уније која је, опет једно сасвим очекивано изненађење, исказала раскош своје импотентности јер не може да приволи Косово да поступи онако како се обавезало да ће поступати, и у оквиру ЦЕФТА и у оквиру свог Споразума о стабилизацији и придруживању с ЕУ. Чему служи таква ЕУ и какав фактор она уопште може да представља? Одговор је ваљда очигледан.
А какав закључак може да се извуче из позива Приштини да опозове царине који је, после разговора с Тачијем, упутио амерички државни секретар Мајк Помпео? Па му је на то саветник Рамуша Харадинаја и представник Приштине у дијалогу с Београдом Авни Арифи узвратио да то не долази у обзир („Не, нећемо повући одлуку. Влада ће радије пасти него што би повукла одлуку о повећању пореза на 100 одсто“). Само ће безнадежне политичке аналфабете и подједнако беспризорни спин доктори из овога извући закључак да је Америка тиме стала на страну Србије, а против Косова. Наиме, наравно да није то посреди, већ може да буде реч о игри доброг и лошег полицајца, или, вероватније, о закључку Вашингтона да трговински рат, уз пропратно изнуривање косметских Срба глађу, ипак неће довести до слома Србије и признања Косова, него да ће изазвати супротан ефекат у виду замрзавања дијалога који треба да доведе до тога. Па је стога потребно одмрзнути дијалог, и отуда оваква порука Мајка Помпеа. Уосталом, тек ћемо видети куда ће ово даље водити.

УБИСТВО ОЛИВЕРА ИВАНОВИЋА Новим пак упадом јединица РОСУ на север наше јужне покрајине, уз хапшење четворице Митровчана, власти у Приштини показале су колико им је згодно дошло убиство Оливера Ивановића, пружајући им сад и изговор за десанте на север којима, све и када би хтели, представници међународне заједнице не могу да се успротиве јер је, јел’, реч о спровођењу закона а знамо да Европска унија и САД на то полажу много када су им Срби на мети.
С тим у вези је посебно важно осврнути се закратко на случај Милана Радоичића, потпредседника Српске листе који се, осим што га Приштина сумњичи за умешаност у убиство Оливера Ивановића, сумњичи и за посебну блискост с Александром Вучићем, за профитабилну уплетеност у послове на, такорећи, самој ивици закона, али и за саучествовање у организовању отпора на северу наше јужне покрајине. У петак ујутру, припадници РОСУ и њега су покушали да ухапсе (или убију). Ако је иоле тачна макар половина од свега онога за шта се Радоичић сумњичи а што смо у грубим цртама сад набројали, не бавимо се овде његовим ликом и делом, реч је о директном удару (и) на Вучића који говори да процес нормализације односа залази у необично опасну и претећу фазу.
А то је фаза у којој баш дођавола, тамо где му је и место, одлази и оно мало поверења које су лаковерни још могли да имају у НАТО и његове гаранције да оваквих упада снага РОСУ (и њима сличних формација с дугим цевима и пропратном кореографијом) неће бити без дозволе локалне, српске заједнице.
Па је и Александар Вучић, на хитном састанку који је тог дана одржао с руским амбасадором у Београду Александром Чепурином а састао се у петак још само с Чепуриновим кинеским колегом Лијем Манчангом, смогао снаге да јавно поручи „да нема више разлога да има поверења у мисију Кфор, односно НАТО на Косову и Метохији, јер се показало да је све што су говорили о кретању јединица РОСУ – измишљотина“.

ПЕЋКА ЛИГА А шта тек може да се каже о оном игроказу с млатарањем рукама у Пећи, приликом састанка влада Албаније и Косова? Ништа што већ није речено, осим што је овог пута све то – најављивање уједињења Албаније и наше јужне покрајине – било још експлицитније него што је бивало до сада. Споразуми о обједињавању царина и фактичком укидању границе, укидање роминга, Харадинајев позив премијеру Албаније Едију Рами да „оконча национални пут… У могућности смо да платимо колико год је потребно“, заједничка посета „месту које уједињује Албанце“, гробу терористе Адема Јашарија…
Тако да нико више нема права да тврди да евентуални договор Београда и Приштине, који би подразумевао улазак Косова у Уједињене нације као што то прижељкују Приштина и њени западни спонзори, аутоматски не би отворио врата за стварање велике Албаније које би, нашом кривицом, било потпуно легално са становишта међународног права.
А Запад на поруке из Пећи, наравно, ћути. Али шта би и рекао када је управо то континуитет оне његове политике према Србији која је започела стварањем Албаније 1912/1913. године…

ОДГОВОР СРБИЈЕ Имајући све ово у виду, могуће је извести неколико закључака који нам предвиђају блиску будућност.
Пре свега, како сада ствари стоје, дијалог је доспео у ћорсокак и клинички је мртав с тенденцијом да у таквом стању и остане, с Европском унијом која је као посредник и код једне и код друге стране изгубила и оно мало кредибилитета што га је имала.
У таквој ситуацији, свакодневно и учестало шиканирање косметских Срба, уз онај упад РОСУ на север Косова и најаву скорог формирања његове војске, упућују на закључак да потенцијал за радикализацију још није исцрпљен, односно да озбиљне провокације с употребом силе тек можемо да очекујемо. А косметски Срби, нарочито они јужно од Ибра, фактички су таоци.
С тим што треба имати у виду и да евентуална ескалација претњи њиховој безбедности може да се догоди само једном, и да при томе произведе последицу која ће бити погубнија од постигнутог ефекта. Далеко било, али евентуалним погромом Косово би, да, постало етнички (још) чистије, али се нимало не би приближило свом основном циљу – уласку у УН – већ би се од њега удаљило још и више а Београд би уз то био још и даљи од оног степена сарадње с НАТО-ом који нам се у Бриселу и Вашингтону прижељкује будући да би НАТО доказао да не штити косметске Србе, а ако је већ тако, шта ће нам… Хоћемо да кажемо да је претња безбедности косметских Срба много ефикаснија ако то и остане, дакле само претња, него ако се оствари, што пружа извесну утеху у овој неизвесности.
Шта Србија може да уради у ситуацији у којој има да бира само између борбе и потпуне, безусловне капитулације, осим да се узалудно жали Европској унији и тиме успут, изнова и изнова, указује на њену бескорисност?
Пре свега, наравно, како зна и уме мора да нађе начин да олакша свакодневни живот косметских Срба; говоримо о хлебу, млеку и јогурту, буквално.
Мора и да пронађе начин да узврати Приштини, подразумева се, не реципрочним мерама јер главни косовски извозни артикал ионако не подлеже царињењу (будући да је у чланицама Интерпола таква трговина кажњива законом). Добар корак у том смеру учињен је овог уторка, оставкама које су поднели градоначелници на северу Косова и прекидом рада тамошњих судова који су Бриселским споразумом интегрисани у косовски правосудни систем. „Органи албанске приштинске администрације на северу Косова и Метохије од данас не постоје“, стоји у декларацији усвојеној у Северној Митровици.
Слична декларација, иначе, није усвојена јужно од Ибра, што се може протумачити на два начина – да је ово увод у поделу Космета, или повратак у предбриселско стање на северу наше јужне покрајине. Уколико не уследи признање остатка Косова, биће јасно да је реч о (неупоредиво бољој, разуме се) другој варијанти, уз отежавајућу околност у виду граничних прелаза на Јарињу и Брњаку који су тамо направљени захваљујући кооперативности и претходне власти, која је парафирала злогласни ИБМ споразум, и садашње власти која га је потписала и спровела у дело па су тамо сада албански цариници и полицајци.
Ипак, ако се сагласимо да Албанци ништа не раде без договора са Западом, јасно је и да наш главни противник данас и није Приштина већ Запад који је подржава и инспирише. Те отуда није довољно да одговоримо само Приштини, већ и Западу. Како? Тако што ћемо, на пример, Западу припретити да ћемо се отети с узице евроатлантских интеграција на којој нас држи како би нас задржао у својој сфери утицаја. Јер тога забога морамо да будемо свесни, не преговара с нама ЕУ, и не сарађује с нама НАТО, зато што желе да нама буде боље, него зато што им то налаже њихов интерес. Ко то неће или не може да разуме безнадежно је наиван, глуп или покварен. А баш у тој претњи лабављењем евроатлантских веза и у њеној евентуалној реализацији лежи наша највећа предност коју упорно одбијамо да искористимо.
Наравно, наш одговор Западу значиће и да ће онда Запад узвратити нама. А то пак даље значи борбу непрестану. И то је најпожељнији исход коме можемо да се надамо јер тако нам се наиме заломило, та непрестана борба има само једну алтернативу. Безусловну, стопроцентну капитулацију.

[/restrict]