Црњански, тајна без одговора

Вече када је Милош Црњански „напамет“ изговорио одломак из Хиперборејаца

Због чега је о једном београдском сусрету великог писца са публиком остало записано: „Кад је завршио, доживео је аплауз у ком је било нечег стравичног“

Нешто се догађа у сусрету наших осећања са силом која је непозната: „Сала је била препуна, око седишта, горе и доле, стајали су млади људи. Сви смо ми, учесници, седели иза дугачког стола на подијуму и повезивало нас је узбуђење због толиког света који је дошао.“ Непознати интензитети постају видљиви, преносе се са једног на другог човека, спајају људе у ритму који их помера у све ширим круговима. Јер, узбуђење повезује људе, опне њихових аура попуштају, они постају ближи међусобно; оно се преноси као зараза, са једног на другог човека, са свих на све, неким нервним трептајем који чини да се све изокреће и меша око нас: „Спусти књигу па је опет ухвати, отвори, затвори. Блед, узнемирен, уплашен.“ У осећању увек има нечег што прелива, прелази ободе хоризонта, ишчезава са видика: унутрашњи талас почиње да плави човека, срце као да убрзано откуцава, дах се намах губи, ситуација бива премрежена необичним садржајима.

[restrict]

И тада „рече водитељ програма: ’Милош Црњански’.“ Сáмо име изазива неразмрсив колоплет осећања, без обзира што је протекло девет година од када се вратио из изгнанства и од како су га могли видети. Но, било је то име које је сећало на живот с оне стране гроба, јер је подразумевало неког ко је оглашен мртвим, дакле име које је означавало положај ван поретка, као име нечег изван-редног. Одједном је све постало друкчије од навика и обичаја света којим су се кретали, од разговора у њему вођених, јер је било нечег непознатог, као давна прошлост, и нечег страног, као туђина, а свог, као завичај: „У сали страшан пљесак. Млади су викали. Наста комешање.“ Као на утакмици: некада је играо фудбал. Али као на митингу: гледао их је у Немачкој и Италији. Кад поприми размере масовне хистерије, осећање открива демонску природу, ужасавајућу, нечега што је нетом било тако блиско, сасвим интимно и дубоко самотно: на дну масовног ужаса, као његов покретач, често је искрена суза. Уплетено у друштвене и културне низове, сплетено са колективним предрасудама, чврстим као кристал, са колективним страховима и очекивањима, који нису крти, осећање постаје плод управљања, манипулације, масе и моћи. Њихов хотимични или нехотични савез бременит је опасностима: осећање и објективација ужасавају и када усхићују, плаше и када су величанствени.
Али сада је то деловало друкчије, јер је било понето именом, и светом, и стиховима, и реченицама, и ритмовима између њих, који су – деценијама затајивани – најзад били ослобођени кавеза и у њему, старом човеку на сцени, присутни на јединствен начин. Он није доносио стање него покрет, и није био догађај него инцидент, јер са њим је човек вољно ступао у прекршај било видљивих било невидљивих ствари. Само су сад стихови и он могли бити стопљени у једно биће које су мотриле толике очи: „Он лагано устаде, остави књигу на столу и приђе микрофону. Посматрала сам га са стране и видела да му видно подрхтавају колена. Лице тврдо, очи хладне, упиљио се у хиљаде глава, стоји и ћути. Неколико секунди. Али каквих!“ Био је то тренутак када се могла препознати песничка харизма: ништа не нуди, никоме не прети, не обећава, не купује и не продаје, само чини човека озареним у часу када ваздушасто ништа у речима постаје стварност.
Као безинтересно, осећање не зна ни за какав савез са моћима, непредвидиво је и неуклопиво, одлази у рукавац уместо у матицу, јер је чисто пулсирање интензитета, ништа осим тога, као пулсирање које се одвија неправилно и у чудним распонима. Одједном препознајемо како је оно и нешто интимно, и снажно, и боље у човеку: осећање најдубљег дамара и сасвим сопственог дрхтаја у озарењу, као избијање сопства на светлост у скоковима и у маховима. Такво је, понекад, стапање са другима унутар осећања, без икаквих очекивања од света: осетити да смо сами и издвојени у страсној мери којом нас та самоћа ипак спаја са другима.
Колена старца могла би поклекнути, али их очи, усредсређене у нешто невидљиво што држи опруге света и хладне као да мотре из бескрајних простора васионе, ипак чине чврстима: дух је оно што држи измождено тело човека који је превалио осамдесету годину живота. Јер, дух држи човека упркос закону гравитације који све спушта, обара и раствара у ентропији; сутра је то свакако неумитно, али сада не – никако: „И онда је напамет изговорио одломак из Хиперборејаца.“ У таквом се часу не чита, јер је дуг пут до ситних слова која више не види, до књиге ка којој ваља спустити главу, коју потом мора поново подићи и потражити у ваздуху ону невидљиву тачку која му даје чврстину: дуг и ризичан, јер се све може распасти у сваком од хиљаду трепета.
И отуд дух, његов даимон, то не дозвољава, пошто само он има силу да све одржи на окупу, јер стражари над свим – публиком и песником: „У сали напета тишина, као да се сви плаше неће ли се Црњански распасти на њихове очи, експлодирати од унутрашњег превисоког напона.“ То је тренутак када је вишак њиховог осећања дотакао унутрашњи напон осећања у њему: у тишини којом се проноси интензитет струјања између њих. Тишина открива најнапрегнутији напон осећања: оно песничко и духовно, свету тако неприступачно, пробило је у свет, појавио се странац закован у старачком телу, као што су они – у додиру најинтимнијих слутњи – себи намах постали непознати. Сусрели су се напокон: они – са њим и са собом; он – са собом и са њима.
Када је то препознато, све је било одлучено: „Кад је завршио доживео је аплауз у ком је било нечег стравичног.“ Градација је поседовала правилност: дочекан страшним пљеском, испраћен је стравичним аплаузом. Није било ничег уобичајеног, упитомљеног, лаког, безбрижног, нежног, пријатног. Јер, у препознавању које се одиграло, све је било судбинско и егзистенцијално. Колико неизговорених речи, упамћених незадовољстава, заборављених истина, немоћног беса, беше стало у страхоту и страву звука који је обележио његов излазак пред публику. Оно чудовишно ‒ необично и страно ‒ у њему изазвало је страву у њиховом сусрету: „Он је то осетио. Једва се довукао до столице и скљокао до мене.“ Дух је пустио своју ужад у души, престао је стражарити и тело се – раздешено, онемоћало, уморно, истрошено – распустило, као врећа костију и меса потчинило се гравитацији и отуд скљокало.
Струјање, ослобођено невидљиве тачке, као и радијација унутар ваздуха, простирали су се на махове: „Пошто су људи и даље пљескали несмањеном жестином, требало је да се Црњански дигне и да им се макар и лаким покретом главе захвали.“ Зашто је баш то било потребно? Зар није било природније да учини нешто потпуно супротно? Зар није требало да понови Стриндбергов гест, који је више пута помињао, као у Хиперборејцима: „Мени се чини јако жалостан тренутак, у животу Стриндберга, кад је универзитетска омладина дошла да га поздрави, као старог човека, о рођендану, а кад им је он, са балкона, довикнуо, да су њихови родитељи њега пљували – па нек иду кући.“ Зар Црњански није имао права да изговори управо овакве речи?
Он је осећао како га неодољиво и магнетски привлачи овај догађај из Стриндберговог живота. Покушај да се он обезвреди као безначајна епизода, отклонио је једним потезом: „Ако су то епизоде, на Северу, кажем, онда су то велике епизоде.“ Појмом велике епизоде обележио је изузетност самог чина, али и своје схватање улоге коју може имати епизода у биографији неког човека. Његово схватање је било ослоњено на изврсно познавање прошлости: „Осамнаести век је представљао“ – пише Енценсбергер ‒ „врхунац једне лаконске форме, која је данас изашла из моде: анегдоте. Аутори као што су Шамфор (Chamfort), Фонтенел (Fontenelle) и Лихтенберг (Lichtenberg) служили су се њоме.“ Но, оно је имало – као и у толиким случајевима његовог живота – снагу поетичког предвиђања, јер је предосетио повратак заборављених књижевних облика, који Енценсбергер наговештава: „Као историјски извор, анегдота не ужива добар глас. То је штета, јер ко се интересује за карактере и максиме, требало би ако не безусловно да јој верује, онда бар да је саслуша.“ Као велика епизода, догађај из Стриндберговог живота дочарава снагу карактера и снагу максиме у речима које је Црњански више пута понављао.
Он их ипак није присвојио. Свакако је осећао жалост пред могућношћу да њих увреди: жуч његовог незадовољства није покидала нити сентименталности у њему. Можда чак из себичних разлога, јер су му – осећао је на дну душе – били потребни њихови одушевљени узвици. Но, није то било одлучујуће. Јер, он је код Стриндберга видео и нешто посебно: „Такав прекид са децом, коју је волео, мора да му је смрт загорчао“ (Милош Црњански, Код Хиперборејаца, 368).
Црњански није, дакле, хтео да прекине са децом коју је волео, јер није хтео да му нешто загорчи смрт: као што воћка – завршена у себи – пада, јер хрли нечему невидљивом, хтео је да и он оде из овог света усклађено, по свим законима природе и васељене, без горчине.
Одлучио је да заборави увреде које су сипане на његову главу, није био радикалан као Стриндберг, јер није хтео горку него мирну смрт. Био је уморан: „Он није ни за то више имао снаге. Онако, седећи, принесе руку срцу, дланом окренуту себи, телу и души, и тако, гледајући их, отпоздрави“ (Jara Ribnikar, Život i priča, 27). Остало је тајанствено: због чега су се људи тако стравичним аплаузом везивали за тог човека? Јер, он је само хтео смрт која није загорчана. Није му се испунила жеља, јер човек не умире како жели него како му припада: умро је три године касније, непомирен и неспокојан, не заборавивши да је заборавио, тврдог лица, затворених очију, загорчан. Остало је тајанствено: ко је он био?

[/restrict]