Crnjanski, tajna bez odgovora

Veče kada je Miloš Crnjanski „napamet“ izgovorio odlomak iz Hiperborejaca

Zbog čega je o jednom beogradskom susretu velikog pisca sa publikom ostalo zapisano: „Kad je završio, doživeo je aplauz u kom je bilo nečeg stravičnog“

Nešto se događa u susretu naših osećanja sa silom koja je nepoznata: „Sala je bila prepuna, oko sedišta, gore i dole, stajali su mladi ljudi. Svi smo mi, učesnici, sedeli iza dugačkog stola na podijumu i povezivalo nas je uzbuđenje zbog tolikog sveta koji je došao.“ Nepoznati intenziteti postaju vidljivi, prenose se sa jednog na drugog čoveka, spajaju ljude u ritmu koji ih pomera u sve širim krugovima. Jer, uzbuđenje povezuje ljude, opne njihovih aura popuštaju, oni postaju bliži međusobno; ono se prenosi kao zaraza, sa jednog na drugog čoveka, sa svih na sve, nekim nervnim treptajem koji čini da se sve izokreće i meša oko nas: „Spusti knjigu pa je opet uhvati, otvori, zatvori. Bled, uznemiren, uplašen.“ U osećanju uvek ima nečeg što preliva, prelazi obode horizonta, iščezava sa vidika: unutrašnji talas počinje da plavi čoveka, srce kao da ubrzano otkucava, dah se namah gubi, situacija biva premrežena neobičnim sadržajima.

[restrict]

I tada „reče voditelj programa: ’Miloš Crnjanski’.“ Sámo ime izaziva nerazmrsiv koloplet osećanja, bez obzira što je proteklo devet godina od kada se vratio iz izgnanstva i od kako su ga mogli videti. No, bilo je to ime koje je sećalo na život s one strane groba, jer je podrazumevalo nekog ko je oglašen mrtvim, dakle ime koje je označavalo položaj van poretka, kao ime nečeg izvan-rednog. Odjednom je sve postalo drukčije od navika i običaja sveta kojim su se kretali, od razgovora u njemu vođenih, jer je bilo nečeg nepoznatog, kao davna prošlost, i nečeg stranog, kao tuđina, a svog, kao zavičaj: „U sali strašan pljesak. Mladi su vikali. Nasta komešanje.“ Kao na utakmici: nekada je igrao fudbal. Ali kao na mitingu: gledao ih je u Nemačkoj i Italiji. Kad poprimi razmere masovne histerije, osećanje otkriva demonsku prirodu, užasavajuću, nečega što je netom bilo tako blisko, sasvim intimno i duboko samotno: na dnu masovnog užasa, kao njegov pokretač, često je iskrena suza. Upleteno u društvene i kulturne nizove, spleteno sa kolektivnim predrasudama, čvrstim kao kristal, sa kolektivnim strahovima i očekivanjima, koji nisu krti, osećanje postaje plod upravljanja, manipulacije, mase i moći. Njihov hotimični ili nehotični savez bremenit je opasnostima: osećanje i objektivacija užasavaju i kada ushićuju, plaše i kada su veličanstveni.
Ali sada je to delovalo drukčije, jer je bilo poneto imenom, i svetom, i stihovima, i rečenicama, i ritmovima između njih, koji su – decenijama zatajivani – najzad bili oslobođeni kaveza i u njemu, starom čoveku na sceni, prisutni na jedinstven način. On nije donosio stanje nego pokret, i nije bio događaj nego incident, jer sa njim je čovek voljno stupao u prekršaj bilo vidljivih bilo nevidljivih stvari. Samo su sad stihovi i on mogli biti stopljeni u jedno biće koje su motrile tolike oči: „On lagano ustade, ostavi knjigu na stolu i priđe mikrofonu. Posmatrala sam ga sa strane i videla da mu vidno podrhtavaju kolena. Lice tvrdo, oči hladne, upiljio se u hiljade glava, stoji i ćuti. Nekoliko sekundi. Ali kakvih!“ Bio je to trenutak kada se mogla prepoznati pesnička harizma: ništa ne nudi, nikome ne preti, ne obećava, ne kupuje i ne prodaje, samo čini čoveka ozarenim u času kada vazdušasto ništa u rečima postaje stvarnost.
Kao bezinteresno, osećanje ne zna ni za kakav savez sa moćima, nepredvidivo je i neuklopivo, odlazi u rukavac umesto u maticu, jer je čisto pulsiranje intenziteta, ništa osim toga, kao pulsiranje koje se odvija nepravilno i u čudnim rasponima. Odjednom prepoznajemo kako je ono i nešto intimno, i snažno, i bolje u čoveku: osećanje najdubljeg damara i sasvim sopstvenog drhtaja u ozarenju, kao izbijanje sopstva na svetlost u skokovima i u mahovima. Takvo je, ponekad, stapanje sa drugima unutar osećanja, bez ikakvih očekivanja od sveta: osetiti da smo sami i izdvojeni u strasnoj meri kojom nas ta samoća ipak spaja sa drugima.
Kolena starca mogla bi pokleknuti, ali ih oči, usredsređene u nešto nevidljivo što drži opruge sveta i hladne kao da motre iz beskrajnih prostora vasione, ipak čine čvrstima: duh je ono što drži izmoždeno telo čoveka koji je prevalio osamdesetu godinu života. Jer, duh drži čoveka uprkos zakonu gravitacije koji sve spušta, obara i rastvara u entropiji; sutra je to svakako neumitno, ali sada ne – nikako: „I onda je napamet izgovorio odlomak iz Hiperborejaca.“ U takvom se času ne čita, jer je dug put do sitnih slova koja više ne vidi, do knjige ka kojoj valja spustiti glavu, koju potom mora ponovo podići i potražiti u vazduhu onu nevidljivu tačku koja mu daje čvrstinu: dug i rizičan, jer se sve može raspasti u svakom od hiljadu trepeta.
I otud duh, njegov daimon, to ne dozvoljava, pošto samo on ima silu da sve održi na okupu, jer stražari nad svim – publikom i pesnikom: „U sali napeta tišina, kao da se svi plaše neće li se Crnjanski raspasti na njihove oči, eksplodirati od unutrašnjeg previsokog napona.“ To je trenutak kada je višak njihovog osećanja dotakao unutrašnji napon osećanja u njemu: u tišini kojom se pronosi intenzitet strujanja između njih. Tišina otkriva najnapregnutiji napon osećanja: ono pesničko i duhovno, svetu tako nepristupačno, probilo je u svet, pojavio se stranac zakovan u staračkom telu, kao što su oni – u dodiru najintimnijih slutnji – sebi namah postali nepoznati. Susreli su se napokon: oni – sa njim i sa sobom; on – sa sobom i sa njima.
Kada je to prepoznato, sve je bilo odlučeno: „Kad je završio doživeo je aplauz u kom je bilo nečeg stravičnog.“ Gradacija je posedovala pravilnost: dočekan strašnim pljeskom, ispraćen je stravičnim aplauzom. Nije bilo ničeg uobičajenog, upitomljenog, lakog, bezbrižnog, nežnog, prijatnog. Jer, u prepoznavanju koje se odigralo, sve je bilo sudbinsko i egzistencijalno. Koliko neizgovorenih reči, upamćenih nezadovoljstava, zaboravljenih istina, nemoćnog besa, beše stalo u strahotu i stravu zvuka koji je obeležio njegov izlazak pred publiku. Ono čudovišno ‒ neobično i strano ‒ u njemu izazvalo je stravu u njihovom susretu: „On je to osetio. Jedva se dovukao do stolice i skljokao do mene.“ Duh je pustio svoju užad u duši, prestao je stražariti i telo se – razdešeno, onemoćalo, umorno, istrošeno – raspustilo, kao vreća kostiju i mesa potčinilo se gravitaciji i otud skljokalo.
Strujanje, oslobođeno nevidljive tačke, kao i radijacija unutar vazduha, prostirali su se na mahove: „Pošto su ljudi i dalje pljeskali nesmanjenom žestinom, trebalo je da se Crnjanski digne i da im se makar i lakim pokretom glave zahvali.“ Zašto je baš to bilo potrebno? Zar nije bilo prirodnije da učini nešto potpuno suprotno? Zar nije trebalo da ponovi Strindbergov gest, koji je više puta pominjao, kao u Hiperborejcima: „Meni se čini jako žalostan trenutak, u životu Strindberga, kad je univerzitetska omladina došla da ga pozdravi, kao starog čoveka, o rođendanu, a kad im je on, sa balkona, doviknuo, da su njihovi roditelji njega pljuvali – pa nek idu kući.“ Zar Crnjanski nije imao prava da izgovori upravo ovakve reči?
On je osećao kako ga neodoljivo i magnetski privlači ovaj događaj iz Strindbergovog života. Pokušaj da se on obezvredi kao beznačajna epizoda, otklonio je jednim potezom: „Ako su to epizode, na Severu, kažem, onda su to velike epizode.“ Pojmom velike epizode obeležio je izuzetnost samog čina, ali i svoje shvatanje uloge koju može imati epizoda u biografiji nekog čoveka. Njegovo shvatanje je bilo oslonjeno na izvrsno poznavanje prošlosti: „Osamnaesti vek je predstavljao“ – piše Encensberger ‒ „vrhunac jedne lakonske forme, koja je danas izašla iz mode: anegdote. Autori kao što su Šamfor (Chamfort), Fontenel (Fontenelle) i Lihtenberg (Lichtenberg) služili su se njome.“ No, ono je imalo – kao i u tolikim slučajevima njegovog života – snagu poetičkog predviđanja, jer je predosetio povratak zaboravljenih književnih oblika, koji Encensberger nagoveštava: „Kao istorijski izvor, anegdota ne uživa dobar glas. To je šteta, jer ko se interesuje za karaktere i maksime, trebalo bi ako ne bezuslovno da joj veruje, onda bar da je sasluša.“ Kao velika epizoda, događaj iz Strindbergovog života dočarava snagu karaktera i snagu maksime u rečima koje je Crnjanski više puta ponavljao.
On ih ipak nije prisvojio. Svakako je osećao žalost pred mogućnošću da njih uvredi: žuč njegovog nezadovoljstva nije pokidala niti sentimentalnosti u njemu. Možda čak iz sebičnih razloga, jer su mu – osećao je na dnu duše – bili potrebni njihovi oduševljeni uzvici. No, nije to bilo odlučujuće. Jer, on je kod Strindberga video i nešto posebno: „Takav prekid sa decom, koju je voleo, mora da mu je smrt zagorčao“ (Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca, 368).
Crnjanski nije, dakle, hteo da prekine sa decom koju je voleo, jer nije hteo da mu nešto zagorči smrt: kao što voćka – završena u sebi – pada, jer hrli nečemu nevidljivom, hteo je da i on ode iz ovog sveta usklađeno, po svim zakonima prirode i vaseljene, bez gorčine.
Odlučio je da zaboravi uvrede koje su sipane na njegovu glavu, nije bio radikalan kao Strindberg, jer nije hteo gorku nego mirnu smrt. Bio je umoran: „On nije ni za to više imao snage. Onako, sedeći, prinese ruku srcu, dlanom okrenutu sebi, telu i duši, i tako, gledajući ih, otpozdravi“ (Jara Ribnikar, Život i priča, 27). Ostalo je tajanstveno: zbog čega su se ljudi tako stravičnim aplauzom vezivali za tog čoveka? Jer, on je samo hteo smrt koja nije zagorčana. Nije mu se ispunila želja, jer čovek ne umire kako želi nego kako mu pripada: umro je tri godine kasnije, nepomiren i nespokojan, ne zaboravivši da je zaboravio, tvrdog lica, zatvorenih očiju, zagorčan. Ostalo je tajanstveno: ko je on bio?

[/restrict]