Почетна / Фељтон / Стварне и измаштане димензије југоносталгије

Стварне и измаштане димензије југоносталгије

Српско искуство југоносталгије (3)

Београдска издавачка кућа „Катена мунди“ недавно је објавила књигу Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије. Двотомни зборник радова најеминентнијих домаћих аутора издавачки је подухват који је јавност већ оценила као веома важан догађај за српску културу и историографију. Издавач напомиње да је ово дело рађено „са дубоким пијететом према милионским жртвама које је наш народ положио у стварању и одбрани југословенске заједнице, уз истовремено уважавање потребе за сагледавањем и преиспитивањем модерне српске политике, за откривањем и апострофирањем константи које је одређују, како у претходних сто година, тако и данас“.
Печат из Зборника, у неколико наставака, објављује део текстова чији су аутори врхунска пера српске науке и друштвене теорије.

Срби су, за разлику од других који су ову државу видели тек као „транзитну станицу“ ка ост  варењу самосталног национално-државног пројекта, Југославију заиста доживљавали као своју државу. Они су је таквом сматрали из веома простог разлога: у њен  им оквирима је готово у потпуности био обједињен цео српски народ. Касније се показало да је српско поузда  ње у Југославију имало кобне последице

Пише Александар Гајић

Кључ за разумевање сваке носталгије је пре свега садашњица, а не прошлост. И поред тога, носталгија мора да се ослања на прошлост – на неке чињенице везане за њу, мада крајње субјективно доживљене и протумачене. Због тога носталгија настаје и развија се кроз стално осцилирање између прошлости и садашњости, између стварног наслеђа и сопствене уобразиље – измаштане и идеализоване прошлости. Бранити себе сећањем прошлости која стварно таква никада није постојала – то је крилатица сваке носталгије, па и југоносталгије.

Против носталгичне идеализације излишно је аналитичко, „ситничарско“ изношење чињеница везаних за прошлост. Педантна фактографија је немоћна пред монолитним доживљајем прошлог као бољег, пред селективним памћењем које, притиснуто тескобом садашњице, добија све раскошније и преувеличаније одлике „савршенства“.

Узалудно је југоносталгичарима говорити да је прича о пуној запослености у Југославији нетачна: да је због проблема са налажењем посла више од пола милиона људи отишло у гастарбајтере само у првих пет година (1968–1973) након што је Тито отворио границе земље; да им се, касније, придружило још преко милион људи, као и да је пад незапослености био сразмеран броју људи који су се иселили. Поред тога, у Југославији је постојала и знатна „скривена незапосленост“ која је била последица политичког запошљавања људи који су дефакто били технолошки вишак и нису радили готово ништа. Сматра се да је између 20–30 одсто од укупног броја запослених било запослено само статистички, и да је, у ствари, таворило. Југоносталгична сећања сежу до податка да је цела СФРЈ имала 20 милијарди долара спољног дуга. Превиђа се да би тај износ, када се данас прерачуна, водећи рачуна о куповној моћи, био еквивалентан суми од преко 100 милијарди долара. Но, и то је још увек знатно мање од збира дугова које постјугословенске државе имају према страним повериоцима.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *