Др Дaјана Џонстон – Зашто је Србија опчињена Западом?

Садашња хистерична медијска кампања против Путина и Русије скандалознија је и нечаснија него својевремено лажи о Југославији. Улазак Црне Горе у НАТО је реализован искључиво ради тога да се понизи Русија и застраши Србија

Србија има мало истинских пријатеља међу научницима на Западу који су били спремни, а и сада су, да се боре за истину, схватајући суштину агоније кроз коју наш народ пролази скоро три деценије, разобличавајући тај исти Запад. Једна од таквих личности челичне воље и високог интелектуалног поштења, којој је постулат – историјска истина, јесте др Дајана Џонстон, врстан познавалац међународне политике. Ова сјајна интелектуалка је и писац и зналац више страних језика. Њен виспрени ум се огледа у свакој формулацији, а њене анализе модерног света су луцидне, прецизне и истините. Српска јавност дубоко поштује мисију ове Американке, која је у много чему апостол истине у времену глобализма и његових слугу, како она пише, „сулудих крсташа“. Изузетан гест, да својa вредна дела и истраживачке књиге поклони Музеју жртава геноцида у Београду, био је разлог више да је потражимо и захвалимо јој за њену истрајност и храброст.

Шта вас је мотивисало да се заинтересујете за прилике на Балкану, у бившој Југославији?

Провела сам више месеци као студент у Београду 1953. године, где сам стекла трајне пријатеље. Када су, четрдесет година касније, западни медији почели да приказују југословенске сукобе као „српску агресију, српско етничко чишћење“, моји стари пријатељи указали су ми на другачију перспективу. Тако сам започела независно истраживање уз помоћ Југословена који су живели у Паризу. Возила сам се широм Југославије, посматрајући и разговарајући с људима које сам насумично сусретала, уместо да се користим званичним изворима на које су се ослањали страни извештачи. Наравно, све ово сам просуђивала на основу дугогодишњег проучавања и писања против империјализма Сједињених Америчких Држава, почињући с америчким ратом у Вијетнаму. Али медијска обмана која је пратила агресију из 1999. године против Савезне Републике Југославије била је нова за то време, пошто повод није више био борба против комунизма већ „заштита људских права“. То је завело многе људе, нарочито оне левичарских опредељења.

[restrict]

Аутор сте, између осталог, и књига „Сулуди крсташи: Југославија, НАТО и заблуде Запада“ и „Краљица хаоса: промашене авантуре Хилари Клинтон“, у којима раскринкавате позадину и сценарио који су „сулуди крсташи“ припремали за поход на Балкан. Колико су ваше књиге заинтересовале интелектуалну елиту у САД, Европи, Француској? Има ли помака у схватању истине?

Тешко ми је да одговорим на ово питање. Верујем да постоји промена у односу према ратовима на просторима бивше Југославији међу мањином која се интересује за такве ствари. Постоји већа јавна свест о обманама на Западу од стране политичких вођа и медија. Али садашња хистерична медијска кампања против председника Владимира Путина и Русије је још скандалознија и нечаснија него лажи о Југославији. „Партија рата“ у Вашингтону гаји презир према критичким интелектуалцима и изгледа да рачуна на обману маса које верују у све што се каже о спољном свету, будући да нису претерано заинтересовани за то. То је веома застрашујуће, јер звучи као да се јавно мњење припрема за велики рат против Русије. Критички гласови су веома усамљени – на пример, професор Стивен Коен, истински експерт за Русију.

Ко су људи који креирају америчку политику, куда иде Америка?

Морате да схватите да уопште нема демократске контроле над америчком спољном политиком. То није изборни процес и нема истинске јавне дебате. Једноставан одговор на ваше питање јесте да је током последњих деценија америчка спољна политика креирана у такозваним „тинк-тенк“ организацијама које се приватно финансирају и служе интересима својих богатих донатора. Изгледа да је њихов главни задатак да смисле оправдање за војноиндустријски комплекс, производећи бескрајно „претње“ које захтевају војни одговор. Произраелски лоби игра кључну улогу у дефинисању политике на Блиском истоку. Ево једног примера, америчко-израелски милијардер Хаим Сабан дао је 13 милиона долара Брукингс институту да оснује Центар за блискоисточне студије, који својим анализама, што иду у корист Израела, утиче на Конгрес, Стејт департмент и медије. Улога „тинк-тенк“ организација је пример све веће приватизације функција државе. Постоји симбиоза између владе САД и приватног сектора – великих корпорација, главних банака и индустрије комуникација. Можете видети да, иако је Доналд Трамп победио на председничким изборима, он има много тешкоћа да заиста влада, будући да истинска власт лежи у приватном сектору и постојаној „дубокој држави“.

Зашто је амерички председник Доналд Трамп прихватио да се Јерусалим призна за главни град Израела? Какву улогу има Израел у геополитичком сценарију Новог светског поретка, а какав Велика Британија?

Пошто је ово обећао, то му је помогло да преотме подршку израелског лобија од Хилари Клинтон. Израел игра огромну улогу у америчкој спољној политици. Хаим Сабан је подржао Клинтонову, али је Трампа подржао други израелско-амерички милијардер, Шелдон Аделсон. Целокупни Конгрес једногласно прихвата било коју резолуцију коју тражи „Америчко-израелски комитет за јавне послове“ (American-Israel Public Affairs Committee – AIPAC). Било који члан Конгреса који се не сложи, готово сигурно ће изгубити следеће изборе, пошто ће огроман износ за кампању као донацију од пријатеља Израела добити његов (или њен) противник. Ништа од овога није тајна, премда се многи људи боје да говоре о овоме. Израелски лидери се сами јавно хвалишу да САД чине оно што они од њих траже.

Британски утицај је мање очигледан. Британска владајућа класа је на суптилнији начин пренела добар део свог империјалног наслеђа на америчког наследника. Сетимо се да је Хладни рат започео говором Винстона Черчила у Мисурију, родној држави председника Трумана, објављујући да је Европа подељена „гвозденом завесом“. Премда је Британија изгубила своју империју као резултат Другог светског рата, задржала је глобалну улогу као амерички млађи партнер и старији ментор.

Добро познајете прилике код нас. Како изаћи из лавиринта понижавајућих преговора српских представника са представницима Приштине од којих су многи осумњичени за ратне злочине? Заправо, све време се намеће питање о признању Косова и Метохије као независне државе.

Не знам какви то притисци, подмићивања и претње приморавају српске лидере да уопште учествују у преговорима, чија је једина реална сврха да се добије српска сагласност за независност Косова! Дакле, не знам тачно зашто се Београд не усуђује да каже: „Не, ми нећемо да преговарамо са онима који су отели нашу земљу терором и бомбама.“ Претпостављам да има више разлога.

У добром делу српске јавности америчка политика према српском народу се доживљава као непријатељска, а руска као пријатељска. Српска спољна политика покушава да одржи добре односе и са САД и с Русијом. Да ли је то реално?

Ово опажање је тачно. Увек је мудро одржавати добре односе са обе силе. Али према Сједињеним Америчким Државама не може бити једнаког баланса. Клинтонова администрација је видела Југославију као мали СССР, са Србијом у улози Русије, и употребила је југословенски конфликт као експерименталну лабораторију за каснија настојања да се ослаби Русија. Амерички политички делатници уопште не воде рачуна о јакој прозападној идентификацији Србије и историјском савезништву.

Руска политика у корист мултиполарног света је наравно много више у интересу Србије – или било које друге земље – да преживи као независна држава.

Једно питање је за многе ноћна мора – трговина људским органима Срба на КиМ 1998. и 1999, и случај Жуте куће. Хашки трибунал и ЕУЛЕКС започели су истрагу, која је заустављена. Да ли имате сазнања или претпоставке зашто се истрага не наставља? Ко би могао да утиче на то?

Очигледан је утицај Сједињених Америчких Држава, на овај или онај начин, да се овај чудовишни скандал заташка. Вашингтон ће штитити своје мале криминалне сателите, своју војну базу Бондстил на Косову и Метохији и властиту репутацију. Вероватно ће нити потребно много времена да се истина призна.

Може ли признање Косова као независне државе бити Србији улазница за ЕУ? Срби, такође, са стрепњом гледају на последице уласка Црне Горе у НАТО. Има ли изгледа да избегнемо чланство у НАТО-у? Да вас цитирам: „Чланство у НАТО-у заокружује окупацију Србије.“

Србија је и даље опчињена „Западом“, премда је Запад у опадању – интелектуално и морално и економски. Да би постали део „Запада“, српски лидери су изгледа спремни да поднесу сваку жртву. Али да ли је заиста у интересу Србије да се „поново уједини“ са „независним“ Косовом, као малом потчињеном провинцијом у дисфункционалној Европској унији? Управо томе они стреме, а мени се чини да је ово много гори избор него да покушају да опонашају Швајцарску и Исланд.

Улазак Црне Горе у НАТО је реализован искључиво ради тога да се понизи Русија и застраши Србија довршавањем окруживања. Овај пројекат је очигледно резултат подмићивања и гангстераја. Он је у тој мери у супротности с историјом Црне Горе да не могу да замислим да ће проћи без народног отпора.

У Другом светском рату у НДХ јe почињен геноцид над српским народом; страдало је преко 750.000 Срба, од тога око 230.000 деце! У УН је недавно приређена изложба о концентрационом логору Јасеновац, а званична Хрватска је одмах изјавила да Србија овом изложбом „манипулише и пласира лажне податке“ а страдања жртава користи у „пропагандне сврхе“. Како то коментаришете?

Мој одговор ће вас можда разочарати, али Срби никада неће бити у стању да задобију западне симпатије за жртве Јасеновца, у поређењу с институционализованим сећањем на Аушвиц. Праведно је да се са истином о овим догађајима светска јавност упозна, али сећање на Јасеновац не може задобити политичку тежину као сећање на Холокауст. То се тиче распореда снага. Ишла бих дотле да сугеришем да будућа безбедност Србије зависи мање од ширења истине о Јасеновцу а више од поправљања односа са Хрватском, где нису сви нацисти и где антиевропска расположења све више расту. Тешко је то изговорити, али реализам је делимично нужан када сте у слабој позицији. Сједињене Америчке Државе су, у суштини, освојиле Југославију користећи и заоштравајући поделе између њених народа, а примирење би било корак ка слободи за све. Али схватам да су ратови проузроковали велико огорчење које је веома тешко превазићи.

Да ли сматрате да су на помолу нова ратна жаришта у Македонији, Грчкој, због покушаја стварање „Велике Албаније“?

То је очигледно. Уместо да раде на томе да подигну образовни и економски ниво својих људи, албански националисти не налазе ништа боље него да промовишу планове за ширење. Али лоша репутација „независног“ Косова чини готово сигурним да њихови пројекти неће задобити широку европску подршку.

Поклонили сте бројне драгоцене књиге из ваше личне библиотеке Музеју жртава геноцида. Зашто баш српском?

За мене је сасвим природно да подарим овај истраживачки материјал својим српским пријатељима. Имам велико поштовање према српској интелектуалној традицији и надам се да ће научни радници у Србији допринети изградњи будућности коју њихов народ заслужује.

Биографија

Дајана Џонстон (1934) рођена је у Минесоти где је студирала и дипломирала на истоименом универзитету на одсеку за Руске студије. Докторирала је на француској књижевности да не би била, према сопственим речима, „хладноратовски интелектуалац“. Треба знати да су 60-их година Американци школовали много студената на катедрама за руски језик и културу да би их упослили у делатностима битним за Хладни рат. Пошто је средином и крајем 60-их био у јеку рат у Вијетнаму, Џонстонова се као млада интелектуалка укључила у антиратни покрет. Ова ангажованост на заустављању рата у Вијетнаму определила је њен животни пут. Интелектуалцима који су се тада противили рату чињене су велике сметње. Тако је и Џонстон напустила универзитетску каријеру и емигрирала у Француску. Иако прогон политичких неистомишљеника није био драстичан као у неким другим деловима света и другим временима, он је постојао и у САД, о чему се мало говори. Њен живот у Европи био је везан углавном за Париз, али је живела и у Немачкој и Италији. Била је европски уредник америчког недељника In These Times од 1979. до 1990. Поред журналистичке каријере учествовала је активно и у политичком животу, те је од 1990. до 1996. била представник за медије партије Зелених у Европском парламенту. Њена делатност у новинарству је везана и за часопис Dialogue (од 1992. до 2000) који излази у Паризу, а такође је редовни сарадник у он-лајн магазину CounterPunch. Постала је чувена по својим књигама на тему европске и америчке политику и догађаја у бившој Југославији. Објавила је The Politics of Euromissiles: Europe’s Role in America’s World (1985), Queen of Chaos: The Misadventures of Hillary Clinton (2015), а пре тога књигу Сулуди крсташи: Југославија, НАТО и обмане Запада (2003) која је и код нас преведена. Ова књига је изазвала снажне полемике на Западу, јер је њено тумачење догађаја на тлу бивше Југославије, током грађанских ратова, одступало од устаљених мишљења и пропаганде западних земаља.

Разобличила америчку политику

У којој мери је такозвани „слободни свет“ неслободан, сведоче неодмерени напади у западним земљама на Дaјану Џонстон и књигу Сулуди крсташи. Оптужена је као апологета српске стране, а у Шведској јој је чак било одбијено штампање књиге, у земљи која се хвалише да је шампион грађанских слобода. У њену одбрану су морали да устану бројни слободољубиви интелектуалци на челу са Ноамом Чомским. За нас је ова књига изузетно значајна, јер спада међу најбоља дела написана на Западу о разбијању Југославије и улози свих актера, не само унутрашњих већ и спољашњих. Недвосмислено је показала да је Запад, на челу са САД, имао битну улогу у свим процесима који су се одвијали 90-их година код нас. Иако је књига одавно распродата и премда су и ауторка и њено дело доживели код нас неподељено признање због истинољубивости и њеног моралног интегритета, потребно је поново оснажити интересовање за њу, јер процеси које воде „сулуди крсташи“ и даље трају. Књига може да помогне нашим интелектуалцима и политичком естаблишменту да боље разумеју међународну политику.

[/restrict]