Dr Dajana Džonston – Zašto je Srbija opčinjena Zapadom?

Sadašnja histerična medijska kampanja protiv Putina i Rusije skandaloznija je i nečasnija nego svojevremeno laži o Jugoslaviji. Ulazak Crne Gore u NATO je realizovan isključivo radi toga da se ponizi Rusija i zastraši Srbija

Srbija ima malo istinskih prijatelja među naučnicima na Zapadu koji su bili spremni, a i sada su, da se bore za istinu, shvatajući suštinu agonije kroz koju naš narod prolazi skoro tri decenije, razobličavajući taj isti Zapad. Jedna od takvih ličnosti čelične volje i visokog intelektualnog poštenja, kojoj je postulat – istorijska istina, jeste dr Dajana Džonston, vrstan poznavalac međunarodne politike. Ova sjajna intelektualka je i pisac i znalac više stranih jezika. Njen vispreni um se ogleda u svakoj formulaciji, a njene analize modernog sveta su lucidne, precizne i istinite. Srpska javnost duboko poštuje misiju ove Amerikanke, koja je u mnogo čemu apostol istine u vremenu globalizma i njegovih slugu, kako ona piše, „suludih krstaša“. Izuzetan gest, da svoja vredna dela i istraživačke knjige pokloni Muzeju žrtava genocida u Beogradu, bio je razlog više da je potražimo i zahvalimo joj za njenu istrajnost i hrabrost.

Šta vas je motivisalo da se zainteresujete za prilike na Balkanu, u bivšoj Jugoslaviji?

Provela sam više meseci kao student u Beogradu 1953. godine, gde sam stekla trajne prijatelje. Kada su, četrdeset godina kasnije, zapadni mediji počeli da prikazuju jugoslovenske sukobe kao „srpsku agresiju, srpsko etničko čišćenje“, moji stari prijatelji ukazali su mi na drugačiju perspektivu. Tako sam započela nezavisno istraživanje uz pomoć Jugoslovena koji su živeli u Parizu. Vozila sam se širom Jugoslavije, posmatrajući i razgovarajući s ljudima koje sam nasumično susretala, umesto da se koristim zvaničnim izvorima na koje su se oslanjali strani izveštači. Naravno, sve ovo sam prosuđivala na osnovu dugogodišnjeg proučavanja i pisanja protiv imperijalizma Sjedinjenih Američkih Država, počinjući s američkim ratom u Vijetnamu. Ali medijska obmana koja je pratila agresiju iz 1999. godine protiv Savezne Republike Jugoslavije bila je nova za to vreme, pošto povod nije više bio borba protiv komunizma već „zaštita ljudskih prava“. To je zavelo mnoge ljude, naročito one levičarskih opredeljenja.

[restrict]

Autor ste, između ostalog, i knjiga „Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i zablude Zapada“ i „Kraljica haosa: promašene avanture Hilari Klinton“, u kojima raskrinkavate pozadinu i scenario koji su „suludi krstaši“ pripremali za pohod na Balkan. Koliko su vaše knjige zainteresovale intelektualnu elitu u SAD, Evropi, Francuskoj? Ima li pomaka u shvatanju istine?

Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje. Verujem da postoji promena u odnosu prema ratovima na prostorima bivše Jugoslaviji među manjinom koja se interesuje za takve stvari. Postoji veća javna svest o obmanama na Zapadu od strane političkih vođa i medija. Ali sadašnja histerična medijska kampanja protiv predsednika Vladimira Putina i Rusije je još skandaloznija i nečasnija nego laži o Jugoslaviji. „Partija rata“ u Vašingtonu gaji prezir prema kritičkim intelektualcima i izgleda da računa na obmanu masa koje veruju u sve što se kaže o spoljnom svetu, budući da nisu preterano zainteresovani za to. To je veoma zastrašujuće, jer zvuči kao da se javno mnjenje priprema za veliki rat protiv Rusije. Kritički glasovi su veoma usamljeni – na primer, profesor Stiven Koen, istinski ekspert za Rusiju.

Ko su ljudi koji kreiraju američku politiku, kuda ide Amerika?

Morate da shvatite da uopšte nema demokratske kontrole nad američkom spoljnom politikom. To nije izborni proces i nema istinske javne debate. Jednostavan odgovor na vaše pitanje jeste da je tokom poslednjih decenija američka spoljna politika kreirana u takozvanim „tink-tenk“ organizacijama koje se privatno finansiraju i služe interesima svojih bogatih donatora. Izgleda da je njihov glavni zadatak da smisle opravdanje za vojnoindustrijski kompleks, proizvodeći beskrajno „pretnje“ koje zahtevaju vojni odgovor. Proizraelski lobi igra ključnu ulogu u definisanju politike na Bliskom istoku. Evo jednog primera, američko-izraelski milijarder Haim Saban dao je 13 miliona dolara Brukings institutu da osnuje Centar za bliskoistočne studije, koji svojim analizama, što idu u korist Izraela, utiče na Kongres, Stejt department i medije. Uloga „tink-tenk“ organizacija je primer sve veće privatizacije funkcija države. Postoji simbioza između vlade SAD i privatnog sektora – velikih korporacija, glavnih banaka i industrije komunikacija. Možete videti da, iako je Donald Tramp pobedio na predsedničkim izborima, on ima mnogo teškoća da zaista vlada, budući da istinska vlast leži u privatnom sektoru i postojanoj „dubokoj državi“.

Zašto je američki predsednik Donald Tramp prihvatio da se Jerusalim prizna za glavni grad Izraela? Kakvu ulogu ima Izrael u geopolitičkom scenariju Novog svetskog poretka, a kakav Velika Britanija?

Pošto je ovo obećao, to mu je pomoglo da preotme podršku izraelskog lobija od Hilari Klinton. Izrael igra ogromnu ulogu u američkoj spoljnoj politici. Haim Saban je podržao Klintonovu, ali je Trampa podržao drugi izraelsko-američki milijarder, Šeldon Adelson. Celokupni Kongres jednoglasno prihvata bilo koju rezoluciju koju traži „Američko-izraelski komitet za javne poslove“ (American-Israel Public Affairs Committee – AIPAC). Bilo koji član Kongresa koji se ne složi, gotovo sigurno će izgubiti sledeće izbore, pošto će ogroman iznos za kampanju kao donaciju od prijatelja Izraela dobiti njegov (ili njen) protivnik. Ništa od ovoga nije tajna, premda se mnogi ljudi boje da govore o ovome. Izraelski lideri se sami javno hvališu da SAD čine ono što oni od njih traže.

Britanski uticaj je manje očigledan. Britanska vladajuća klasa je na suptilniji način prenela dobar deo svog imperijalnog nasleđa na američkog naslednika. Setimo se da je Hladni rat započeo govorom Vinstona Čerčila u Misuriju, rodnoj državi predsednika Trumana, objavljujući da je Evropa podeljena „gvozdenom zavesom“. Premda je Britanija izgubila svoju imperiju kao rezultat Drugog svetskog rata, zadržala je globalnu ulogu kao američki mlađi partner i stariji mentor.

Dobro poznajete prilike kod nas. Kako izaći iz lavirinta ponižavajućih pregovora srpskih predstavnika sa predstavnicima Prištine od kojih su mnogi osumnjičeni za ratne zločine? Zapravo, sve vreme se nameće pitanje o priznanju Kosova i Metohije kao nezavisne države.

Ne znam kakvi to pritisci, podmićivanja i pretnje primoravaju srpske lidere da uopšte učestvuju u pregovorima, čija je jedina realna svrha da se dobije srpska saglasnost za nezavisnost Kosova! Dakle, ne znam tačno zašto se Beograd ne usuđuje da kaže: „Ne, mi nećemo da pregovaramo sa onima koji su oteli našu zemlju terorom i bombama.“ Pretpostavljam da ima više razloga.

U dobrom delu srpske javnosti američka politika prema srpskom narodu se doživljava kao neprijateljska, a ruska kao prijateljska. Srpska spoljna politika pokušava da održi dobre odnose i sa SAD i s Rusijom. Da li je to realno?

Ovo opažanje je tačno. Uvek je mudro održavati dobre odnose sa obe sile. Ali prema Sjedinjenim Američkim Državama ne može biti jednakog balansa. Klintonova administracija je videla Jugoslaviju kao mali SSSR, sa Srbijom u ulozi Rusije, i upotrebila je jugoslovenski konflikt kao eksperimentalnu laboratoriju za kasnija nastojanja da se oslabi Rusija. Američki politički delatnici uopšte ne vode računa o jakoj prozapadnoj identifikaciji Srbije i istorijskom savezništvu.

Ruska politika u korist multipolarnog sveta je naravno mnogo više u interesu Srbije – ili bilo koje druge zemlje – da preživi kao nezavisna država.

Jedno pitanje je za mnoge noćna mora – trgovina ljudskim organima Srba na KiM 1998. i 1999, i slučaj Žute kuće. Haški tribunal i EULEKS započeli su istragu, koja je zaustavljena. Da li imate saznanja ili pretpostavke zašto se istraga ne nastavlja? Ko bi mogao da utiče na to?

Očigledan je uticaj Sjedinjenih Američkih Država, na ovaj ili onaj način, da se ovaj čudovišni skandal zataška. Vašington će štititi svoje male kriminalne satelite, svoju vojnu bazu Bondstil na Kosovu i Metohiji i vlastitu reputaciju. Verovatno će niti potrebno mnogo vremena da se istina prizna.

Može li priznanje Kosova kao nezavisne države biti Srbiji ulaznica za EU? Srbi, takođe, sa strepnjom gledaju na posledice ulaska Crne Gore u NATO. Ima li izgleda da izbegnemo članstvo u NATO-u? Da vas citiram: „Članstvo u NATO-u zaokružuje okupaciju Srbije.“

Srbija je i dalje opčinjena „Zapadom“, premda je Zapad u opadanju – intelektualno i moralno i ekonomski. Da bi postali deo „Zapada“, srpski lideri su izgleda spremni da podnesu svaku žrtvu. Ali da li je zaista u interesu Srbije da se „ponovo ujedini“ sa „nezavisnim“ Kosovom, kao malom potčinjenom provincijom u disfunkcionalnoj Evropskoj uniji? Upravo tome oni streme, a meni se čini da je ovo mnogo gori izbor nego da pokušaju da oponašaju Švajcarsku i Island.

Ulazak Crne Gore u NATO je realizovan isključivo radi toga da se ponizi Rusija i zastraši Srbija dovršavanjem okruživanja. Ovaj projekat je očigledno rezultat podmićivanja i gangsteraja. On je u toj meri u suprotnosti s istorijom Crne Gore da ne mogu da zamislim da će proći bez narodnog otpora.

U Drugom svetskom ratu u NDH je počinjen genocid nad srpskim narodom; stradalo je preko 750.000 Srba, od toga oko 230.000 dece! U UN je nedavno priređena izložba o koncentracionom logoru Jasenovac, a zvanična Hrvatska je odmah izjavila da Srbija ovom izložbom „manipuliše i plasira lažne podatke“ a stradanja žrtava koristi u „propagandne svrhe“. Kako to komentarišete?

Moj odgovor će vas možda razočarati, ali Srbi nikada neće biti u stanju da zadobiju zapadne simpatije za žrtve Jasenovca, u poređenju s institucionalizovanim sećanjem na Aušvic. Pravedno je da se sa istinom o ovim događajima svetska javnost upozna, ali sećanje na Jasenovac ne može zadobiti političku težinu kao sećanje na Holokaust. To se tiče rasporeda snaga. Išla bih dotle da sugerišem da buduća bezbednost Srbije zavisi manje od širenja istine o Jasenovcu a više od popravljanja odnosa sa Hrvatskom, gde nisu svi nacisti i gde antievropska raspoloženja sve više rastu. Teško je to izgovoriti, ali realizam je delimično nužan kada ste u slaboj poziciji. Sjedinjene Američke Države su, u suštini, osvojile Jugoslaviju koristeći i zaoštravajući podele između njenih naroda, a primirenje bi bilo korak ka slobodi za sve. Ali shvatam da su ratovi prouzrokovali veliko ogorčenje koje je veoma teško prevazići.

Da li smatrate da su na pomolu nova ratna žarišta u Makedoniji, Grčkoj, zbog pokušaja stvaranje „Velike Albanije“?

To je očigledno. Umesto da rade na tome da podignu obrazovni i ekonomski nivo svojih ljudi, albanski nacionalisti ne nalaze ništa bolje nego da promovišu planove za širenje. Ali loša reputacija „nezavisnog“ Kosova čini gotovo sigurnim da njihovi projekti neće zadobiti široku evropsku podršku.

Poklonili ste brojne dragocene knjige iz vaše lične biblioteke Muzeju žrtava genocida. Zašto baš srpskom?

Za mene je sasvim prirodno da podarim ovaj istraživački materijal svojim srpskim prijateljima. Imam veliko poštovanje prema srpskoj intelektualnoj tradiciji i nadam se da će naučni radnici u Srbiji doprineti izgradnji budućnosti koju njihov narod zaslužuje.

Biografija

Dajana Džonston (1934) rođena je u Minesoti gde je studirala i diplomirala na istoimenom univerzitetu na odseku za Ruske studije. Doktorirala je na francuskoj književnosti da ne bi bila, prema sopstvenim rečima, „hladnoratovski intelektualac“. Treba znati da su 60-ih godina Amerikanci školovali mnogo studenata na katedrama za ruski jezik i kulturu da bi ih uposlili u delatnostima bitnim za Hladni rat. Pošto je sredinom i krajem 60-ih bio u jeku rat u Vijetnamu, Džonstonova se kao mlada intelektualka uključila u antiratni pokret. Ova angažovanost na zaustavljanju rata u Vijetnamu opredelila je njen životni put. Intelektualcima koji su se tada protivili ratu činjene su velike smetnje. Tako je i Džonston napustila univerzitetsku karijeru i emigrirala u Francusku. Iako progon političkih neistomišljenika nije bio drastičan kao u nekim drugim delovima sveta i drugim vremenima, on je postojao i u SAD, o čemu se malo govori. Njen život u Evropi bio je vezan uglavnom za Pariz, ali je živela i u Nemačkoj i Italiji. Bila je evropski urednik američkog nedeljnika In These Times od 1979. do 1990. Pored žurnalističke karijere učestvovala je aktivno i u političkom životu, te je od 1990. do 1996. bila predstavnik za medije partije Zelenih u Evropskom parlamentu. Njena delatnost u novinarstvu je vezana i za časopis Dialogue (od 1992. do 2000) koji izlazi u Parizu, a takođe je redovni saradnik u on-lajn magazinu CounterPunch. Postala je čuvena po svojim knjigama na temu evropske i američke politiku i događaja u bivšoj Jugoslaviji. Objavila je The Politics of Euromissiles: Europe’s Role in America’s World (1985), Queen of Chaos: The Misadventures of Hillary Clinton (2015), a pre toga knjigu Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada (2003) koja je i kod nas prevedena. Ova knjiga je izazvala snažne polemike na Zapadu, jer je njeno tumačenje događaja na tlu bivše Jugoslavije, tokom građanskih ratova, odstupalo od ustaljenih mišljenja i propagande zapadnih zemalja.

Razobličila američku politiku

U kojoj meri je takozvani „slobodni svet“ neslobodan, svedoče neodmereni napadi u zapadnim zemljama na Dajanu Džonston i knjigu Suludi krstaši. Optužena je kao apologeta srpske strane, a u Švedskoj joj je čak bilo odbijeno štampanje knjige, u zemlji koja se hvališe da je šampion građanskih sloboda. U njenu odbranu su morali da ustanu brojni slobodoljubivi intelektualci na čelu sa Noamom Čomskim. Za nas je ova knjiga izuzetno značajna, jer spada među najbolja dela napisana na Zapadu o razbijanju Jugoslavije i ulozi svih aktera, ne samo unutrašnjih već i spoljašnjih. Nedvosmisleno je pokazala da je Zapad, na čelu sa SAD, imao bitnu ulogu u svim procesima koji su se odvijali 90-ih godina kod nas. Iako je knjiga odavno rasprodata i premda su i autorka i njeno delo doživeli kod nas nepodeljeno priznanje zbog istinoljubivosti i njenog moralnog integriteta, potrebno je ponovo osnažiti interesovanje za nju, jer procesi koje vode „suludi krstaši“ i dalje traju. Knjiga može da pomogne našim intelektualcima i političkom establišmentu da bolje razumeju međunarodnu politiku.

[/restrict]