ПЕСНИШТВО И ЖИВОТ – Зашто волимо Пушкина

Пушкин је у колективној свести Руса некако пребачен из реда историјских и културних феномена у ред феномена митолошких. Пушкин чак није ни природна појава – он је за Русе онтолошка категорија, као горе и доле, светлост и мрак…

Поклоници фудбала никад се не могу договорити ко је био најбољи руски фудбалер. Лав Јашин, Едуард Стрељцов… можда Всеволод Бобров? Или Григориј Федотов? Тешко ће ићи и са царевима, и са војсковођама, и са научницима. Међутим, кад је у питању књижевност, ту је плурализам немогућ. Као што је баш овим поводом написао Лав Пирогов: „Будале су могуће, а плурализам – не.“ Према томе: Александар Сергејевич Пушкин, без конкуренције.

Пушкин је у колективној свести Руса некако пребачен из реда историјских и културних феномена у ред феномена митолошких. Пушкин чак није ни природна појава – он је за Русе онтолошка категорија, као горе и доле, светлост и мрак… Па ипак, мада звучи као јерес, и после 180 година још се понегде може чути: најнепознатији руски писац зове се – Александар Сергејевич. Најсложенији, најмање познат народу и од народа најмање вољен – у односу на средства утрошена на репрезентацију те љубави.

[restrict]

„СВЕЧАНА МАГЛА” И ЊЕНА ТАЈНА Са огромним Пушкиновим значајем за Русију сви се слажу, то је ствар васпитања. При самој речи „Пушкин“ у главама се обавезно згушњава нека свечана магла Међутим, мало је теже објаснити у чему се тај значај састоји. „Осим специјално обучених људи – пушкиниста нико да објасни због чега ми њега тако волимо. Испада некако компликовано. А идеја која овладава масама треба да буде једноставна“, жали се Пирогов.

Обично се каже да је он „створио савремени руски језик“ – мада је то већ проблематична метафора. Како га је створио? А да га није створио – шта би онда било? Можда би се Руси сад споразумевали гестикулацијом? Да, Пушкинов индивидуални стил сматра се непревазиђеним еталоном. Ако читате наизменично Пушкина и, рецимо, Достојевског, међу којима је пола века, језик Пушкина показаће се као савременији и „за уво“ пријемчивији, природније ће звучати, без обзира на архаизме. Али је теза о „створитељу језика“ очито претеривање.

Може се рећи и да су стихови и проза Пушкину полазили од руке знатно боље него његовим савременицима – нешто као песме код „Битлса“. Лакше, спонтаније, природније. „Техничкије“. „Чистије“. Међутим, колико људи је способно да то чује и оцени? Колико има људи за које је то уопште важно? И још се може рећи да је Пушкин антиципирао реализам, а њега Руси сматрају – још увек! после свих маљевича! – основним видом уметничког изражавања. Да је увео у литературу „принцип историзма“ и „принцип народности“… Све је то лепо, али се специјалистичка наглабања сударају се са неоспорном чињеницом да је књижевност постала сасвим неважна – глупост, нешто као фудбал. Па и још горе. Фудбал људима пружа некакву занимацију за читав живот, а у књижевном занату – они који су га упознали боље од осталих често су разочарани. Гогољ се разочарао, Толстој се разочарао, Розанов је према том занату осећао одвратност (зато што није могао да га одбаци), па и Пушкин, да је поживео још коју годину, вероватно би га одбацио.

ПАТРИОТА ОТАЏБИНЕ, ДРЖАВЕ И ПРЕСТОЛА Његова лирска душа последњих година нагињала је историји. Додуше, и историја је литерарни жанр, али веома специфичан. То не би доносило новац, као што је показала пропаст у продаји „Историје пугачевске буне“ (обратите пажњу: Пушкин, који је у друга времена добијао златни дукат за строфу, написао згодну стварчицу о најскандалознијем догађају столећа… и никога није брига) – али историје се ионако не пишу за продавце књига, него за „государа“. По свему судећи, догодило би се оно што је Пушкин пред смрт молио да пренесу цару: „Жао ми је што умирем – био бих сав његов.“ Прихватио би се државне службе и постао отмено патриотски конзервативни чичица – ватрени реакционар. Победоносцев би одахнуо.

Да је Пушкин „мрзео самодржавље“ и био „песник слободе“ – то је будалаштина. Он је са самодршцем био у искреним односима, са узајамним уважавањем, а да се мрзи подмукло, кришом – то је много каснији проналазак. „Слобода“ за Пушкина није била политичка, него филозофска и етичка категорија, и то баш због размера његове личности и дубине његовог дара.

Објашњавајући због чега је напустио масонско „братство“ – тадашњу варијанту данашњих тајних удружења „прикладних и успешних људи“, тих загрљаја интелигенције са капиталом, Пушкин је писао: „Сва филантропска и хуманитарна тајна друштва, чак и само масонство, попримили су правац који је сумњив и непријатељски према постојећем државном уређењу, па како бих ја могао да им се придружим?“

Пушкин је био патриота своје Отаџбине, државе и престола – и није „одвајао једно од другог“, као совјетско-антисовјетска интелигенција, за коју је то била и остала најобичнија ствар на свету. Додуше, не може се рећи да духовни живот аутора вулгарне „Гаврилијаде“ (написао са 22 године) није био ничим помрачен, али у њему није било никаквих нарочитих кривудања. Пушкин је сазрео и у складу с тим је и његов однос према религији постао озбиљнији, и то је све.

ВЕРА, ОЧАЈАЊЕ И СЕРАФИМОВСКА КАЗНА Године 1828. одвија се његова поетска преписка са Митрополитом Московским Филаретом, и он ће касније написати неколико врло моћних религиозних песама, између осталог и поетску обраду молитве „Оченаш“ и молитве светог Јефрема Сирина, коју је нарочито волео. По сопственим речима, Пушкин је прочитао Библију „од корица до корица“ и намеравао је да је чита својој деци, кад поодрасту. И то не на француском, као што је био обичај код тадашње аристократије, него „у оригиналу“, на црквено-словенском.

Не морамо много нагађати зашто је религија толико узнемиравала Пушкина. То су његова уста била „нечиста“ – оскрнављена многим младалачким стиховима. То је он осећао „духовну жеђ“ – и прижељкивао да буде позван у службу, можда вишу него што је то „служење музи“. Додуше, испало је више по изреци: „Радо бих у рај, али греси не допуштају“. Препустивши оно што га је мучило хартији, Пушкин је препород којем је стремила читава његова душа одложио на неколико година.

A година 1828. за Пушкина је година тешке моралне кризе. У влади покрећу истрагу у вези са анонимним преписима „Гаврилијаде“. Аутору прети робија, за богохуљење – само га још треба пронаћи. Тиме се бави истражни орган, Привремена врховна комисија. Испитивања су указивала на претпостављено Пушкиново ауторство. Он је морао да преживи понижење и страх. Једна је ствар жртвовати се за своје другове декабристе, стати у ред опасних бунтовника, а сасвим друга – бити осуђен због састављања скаредних стихова. Пушкин је губио образ. Он је лагао пред Привременом комисијом, приписујући ауторство „Гаврилијаде“ покојном кнезу Горчакову, покушавао је да доведе у заблуду пријатеље. „Тешко да је у његовом животу постојао тренутак веће срамоте у сопственим очима“ – пише В. С. Непомњашчиј.

Цар је изгледа поверовао Пушкину и замолио га да помогне истрази, како би лакше пронашли онога „ко је могао сачинити такву гадост“. Пушкин је био очајан. Гроф П. А. Толстој га је посаветовао да не буде тврдоглав. И Пушкин пише цару писмо, у којем признаје несташлук – „колико срамотан, толико и злочиначки“.

Цар је поступио племенито. Кад је прочитао писмо, наредио је да се обустави истрага, али о Пушкиновом признању никоме ни реч није рекао. (Узгред буди речено, Николаја Павловича Романова, коме су руски либерални и совјетски леви историчари наметнули репутацију „војничине“ и „Николаја Батинаша“, савременици су називали царем витезом.) Потресен да дна душе, Пушкин је осетио огромно олакшање. Постоји прочишћење кроз плач, прочишћење патњом, прочишћење смехом, а постоји и прочишћење стидом. За човека од части, какав је био Пушкин, то што је преживео било је баш она „серафимовска казна“, због које пређашњи човек умире и на свету се појављује потпуно други човек.

ОСЕТЉИВА „ПУШКИНОВСКА ПИТАЊА” Завршавала се злосрећна 1828. година. У децембру 1828. или у јануару 1829. на балу код танцмајстора Јогела Пушкин је први пут видео младу Наташу Гончарову. Ту, као што се обично каже, „почиње потпуно друга прича“.

Једно од веома осетљивих „Пушкинских питања“ (главно питање је, наравно: „Шта би било да није умро, да није погинуо, да је живео, видео одбрану Севастопоља и ослобођење кметова…) – једно од таквих непријатних питања гласи: „А зашто нашег Пушкина не поштују у иностранству?“ Ето, Толстоја поштују, и Достојевског, и Чехова, па чак малчице и Љермонтова (њему је поштовање указао претеча егзистенцијализма Серен Кјеркегор), а Пушкина, нашег главног, нашег „нај-нај“ – њега не. 

Као и увек у животу, ту има неколико одгонетки. Као прво, Пушкин није путовао у Европу, није успостављао везе, а без веза, макар ти био и сам Пушкин… Као друго, лакоћа, лепота и једноставност Пушкиновог стила – све оно на шта у литератури углавном обраћају пажњу – то се на туђе језике не преводи. Као треће, с тачке гледишта просечног Европејца (тиквана који је постао критеријум краја света) Пушкин је обични епигон западноевропске литературе. Речено језиком деведесетих, Пушкин је био постмодерниста, његова свест била је накљукана цитатима и семпловима који се укрштају и један из другог крешу нове смислове. То чиме се он бавио данас се назива диџеинг. У Пушкиновом времену књижевност је била нешто као рок-музика – помодно занимање напредних дечака из бољих фамилија. Дечаци из бољих фамилија учили су у Царскоселском лицеју (нешто попут данашњих МГИМО или МАРХИ), одушевљавали се литературом, носили презимена Делвиг, Кјухелбекер, Корф, Данзас и припремали се да постану национална руска елита. Историја се понавља.

РАФИНИРАН И ПОТПУНО ПРАВОСЛАВАН Да ли је Пушкин адаптирао европску литературу за дивље и неотесане московите или је искористио материјал за изградњу онога до чега ће они дотумарати тек много касније – то питање ћемо препустити академицима. Можемо рећи само: па они су имали Шекспира. Мало шта је сам створио – углавном је „адаптирао“. Рецимо, „Ромеа и Јулију“ пре њега је написао Италијан Матео Бандело, а пре тога, са своје стране, Луиђи да Порто. И иначе, радња половине Шекспирових комада упорно се дешава у Италији. Па да ли је онда Шекспир епигон италијанске књижевности?

Ту се сасвим приближавамо четвртом: зашто Шекспир постоји, Пушкин не постоји, а Толстој и Достојевски (и посебно Чехов) опет постоје? Неко, не сећам се ко, а биће да је опет Пирогов, једном је рекао отприлике ово: православна Русија, за разлику од католичке Европе, није имала сопствену Реформацију. Никонове и Петрове реформа, без обзира на неке сродне црте, ипак су нешто друго, и по суштини и по размерама. Црква је одолела, а трансформацији друштвене свести посветила се литература. Достојевски је био руски Лутер, а Толстој – руски  Калвин. Врло лепо и убедљиво.

И заиста: неурастеник Достојевски, који jе у ђавола зафрљачио мастионицу, и тиранин Толстој, који је у својој потрази за моралном чистотом стигао до крајњег степена људског и грађанског гађења – није нимало чудно што им је протестантска Европа толико аплаудирала. Руски протестантизам – то вам је као немачка порнографија или шведска поп-музика: све исто као код оснивача жанра, само боље.

Тако вам је то са Пушкином. Антиципирајући многа уметничка и филозофска достигнућа Толстоја и Достојевског, он није био никакав ни Мартин ни Лутер. Био је, напротив, рафинирано руски писац – у целини и потпуно православан. А то већ није нека нарочита препорука. Зато га и волимо.             

„ПИСМО” И ЗА НАШЕ ВРЕМЕ

Кад је 1831. године угушен Варшавски устанак и кад је европско „јавно мњење“, баш као и данас, пало у антируску хистерију, Пушкин пише „Клеветницима Русије“:

Иль нам с Европой спорить ново?

Иль русский от побед отвык?

Иль мало нас? Или от Перми до Тавриды,

От финских хладных скал до пламенной Колхиды,

От потрясенного Кремля

До стен недвижного Китая,

Стальной щетиною сверкая,

Не встанет русская земля?

Так высылайте ж нам, витии,

Своих озлобленных сынов:

Есть место им в полях России,

Среди нечуждых им гробов.

Пробајте да кажете нешто тако данас „у пристојном друштву“, не упозоравајући људе да је у питању Пушкин…

ИНИЦИЈАЦИЈА

А сећате ли се како је дошло до иницијације младог поете? Тадашњи главни песник Русије, са империјским презименом Державин, дошао је да испитује лицејце, и кад је млади песник с војничким презименом прочитао „Успомене о Царском селу“ – оду посвећену победи руског оружја – он је узвикнуо: „Ево ко ће ме заменити!“ У руској историји више није било тако крупног симболичког акта. И зато Пушкин неће умрети. Нема ко да га замени.

 

[/restrict]