PESNIŠTVO I ŽIVOT – Zašto volimo Puškina

Puškin je u kolektivnoj svesti Rusa nekako prebačen iz reda istorijskih i kulturnih fenomena u red fenomena mitoloških. Puškin čak nije ni prirodna pojava – on je za Ruse ontološka kategorija, kao gore i dole, svetlost i mrak…

Poklonici fudbala nikad se ne mogu dogovoriti ko je bio najbolji ruski fudbaler. Lav Jašin, Eduard Streljcov… možda Vsevolod Bobrov? Ili Grigorij Fedotov? Teško će ići i sa carevima, i sa vojskovođama, i sa naučnicima. Međutim, kad je u pitanju književnost, tu je pluralizam nemoguć. Kao što je baš ovim povodom napisao Lav Pirogov: „Budale su moguće, a pluralizam – ne.“ Prema tome: Aleksandar Sergejevič Puškin, bez konkurencije.

Puškin je u kolektivnoj svesti Rusa nekako prebačen iz reda istorijskih i kulturnih fenomena u red fenomena mitoloških. Puškin čak nije ni prirodna pojava – on je za Ruse ontološka kategorija, kao gore i dole, svetlost i mrak… Pa ipak, mada zvuči kao jeres, i posle 180 godina još se ponegde može čuti: najnepoznatiji ruski pisac zove se – Aleksandar Sergejevič. Najsloženiji, najmanje poznat narodu i od naroda najmanje voljen – u odnosu na sredstva utrošena na reprezentaciju te ljubavi.

[restrict]

„SVEČANA MAGLA” I NJENA TAJNA Sa ogromnim Puškinovim značajem za Rusiju svi se slažu, to je stvar vaspitanja. Pri samoj reči „Puškin“ u glavama se obavezno zgušnjava neka svečana magla Međutim, malo je teže objasniti u čemu se taj značaj sastoji. „Osim specijalno obučenih ljudi – puškinista niko da objasni zbog čega mi njega tako volimo. Ispada nekako komplikovano. A ideja koja ovladava masama treba da bude jednostavna“, žali se Pirogov.

Obično se kaže da je on „stvorio savremeni ruski jezik“ – mada je to već problematična metafora. Kako ga je stvorio? A da ga nije stvorio – šta bi onda bilo? Možda bi se Rusi sad sporazumevali gestikulacijom? Da, Puškinov individualni stil smatra se neprevaziđenim etalonom. Ako čitate naizmenično Puškina i, recimo, Dostojevskog, među kojima je pola veka, jezik Puškina pokazaće se kao savremeniji i „za uvo“ prijemčiviji, prirodnije će zvučati, bez obzira na arhaizme. Ali je teza o „stvoritelju jezika“ očito preterivanje.

Može se reći i da su stihovi i proza Puškinu polazili od ruke znatno bolje nego njegovim savremenicima – nešto kao pesme kod „Bitlsa“. Lakše, spontanije, prirodnije. „Tehničkije“. „Čistije“. Međutim, koliko ljudi je sposobno da to čuje i oceni? Koliko ima ljudi za koje je to uopšte važno? I još se može reći da je Puškin anticipirao realizam, a njega Rusi smatraju – još uvek! posle svih maljeviča! – osnovnim vidom umetničkog izražavanja. Da je uveo u literaturu „princip istorizma“ i „princip narodnosti“… Sve je to lepo, ali se specijalistička naglabanja sudaraju se sa neospornom činjenicom da je književnost postala sasvim nevažna – glupost, nešto kao fudbal. Pa i još gore. Fudbal ljudima pruža nekakvu zanimaciju za čitav život, a u književnom zanatu – oni koji su ga upoznali bolje od ostalih često su razočarani. Gogolj se razočarao, Tolstoj se razočarao, Rozanov je prema tom zanatu osećao odvratnost (zato što nije mogao da ga odbaci), pa i Puškin, da je poživeo još koju godinu, verovatno bi ga odbacio.

PATRIOTA OTADŽBINE, DRŽAVE I PRESTOLA Njegova lirska duša poslednjih godina naginjala je istoriji. Doduše, i istorija je literarni žanr, ali veoma specifičan. To ne bi donosilo novac, kao što je pokazala propast u prodaji „Istorije pugačevske bune“ (obratite pažnju: Puškin, koji je u druga vremena dobijao zlatni dukat za strofu, napisao zgodnu stvarčicu o najskandaloznijem događaju stoleća… i nikoga nije briga) – ali istorije se ionako ne pišu za prodavce knjiga, nego za „gosudara“. Po svemu sudeći, dogodilo bi se ono što je Puškin pred smrt molio da prenesu caru: „Žao mi je što umirem – bio bih sav njegov.“ Prihvatio bi se državne službe i postao otmeno patriotski konzervativni čičica – vatreni reakcionar. Pobedonoscev bi odahnuo.

Da je Puškin „mrzeo samodržavlje“ i bio „pesnik slobode“ – to je budalaština. On je sa samodršcem bio u iskrenim odnosima, sa uzajamnim uvažavanjem, a da se mrzi podmuklo, krišom – to je mnogo kasniji pronalazak. „Sloboda“ za Puškina nije bila politička, nego filozofska i etička kategorija, i to baš zbog razmera njegove ličnosti i dubine njegovog dara.

Objašnjavajući zbog čega je napustio masonsko „bratstvo“ – tadašnju varijantu današnjih tajnih udruženja „prikladnih i uspešnih ljudi“, tih zagrljaja inteligencije sa kapitalom, Puškin je pisao: „Sva filantropska i humanitarna tajna društva, čak i samo masonstvo, poprimili su pravac koji je sumnjiv i neprijateljski prema postojećem državnom uređenju, pa kako bih ja mogao da im se pridružim?“

Puškin je bio patriota svoje Otadžbine, države i prestola – i nije „odvajao jedno od drugog“, kao sovjetsko-antisovjetska inteligencija, za koju je to bila i ostala najobičnija stvar na svetu. Doduše, ne može se reći da duhovni život autora vulgarne „Gavrilijade“ (napisao sa 22 godine) nije bio ničim pomračen, ali u njemu nije bilo nikakvih naročitih krivudanja. Puškin je sazreo i u skladu s tim je i njegov odnos prema religiji postao ozbiljniji, i to je sve.

VERA, OČAJANJE I SERAFIMOVSKA KAZNA Godine 1828. odvija se njegova poetska prepiska sa Mitropolitom Moskovskim Filaretom, i on će kasnije napisati nekoliko vrlo moćnih religioznih pesama, između ostalog i poetsku obradu molitve „Očenaš“ i molitve svetog Jefrema Sirina, koju je naročito voleo. Po sopstvenim rečima, Puškin je pročitao Bibliju „od korica do korica“ i nameravao je da je čita svojoj deci, kad poodrastu. I to ne na francuskom, kao što je bio običaj kod tadašnje aristokratije, nego „u originalu“, na crkveno-slovenskom.

Ne moramo mnogo nagađati zašto je religija toliko uznemiravala Puškina. To su njegova usta bila „nečista“ – oskrnavljena mnogim mladalačkim stihovima. To je on osećao „duhovnu žeđ“ – i priželjkivao da bude pozvan u službu, možda višu nego što je to „služenje muzi“. Doduše, ispalo je više po izreci: „Rado bih u raj, ali gresi ne dopuštaju“. Prepustivši ono što ga je mučilo hartiji, Puškin je preporod kojem je stremila čitava njegova duša odložio na nekoliko godina.

A godina 1828. za Puškina je godina teške moralne krize. U vladi pokreću istragu u vezi sa anonimnim prepisima „Gavrilijade“. Autoru preti robija, za bogohuljenje – samo ga još treba pronaći. Time se bavi istražni organ, Privremena vrhovna komisija. Ispitivanja su ukazivala na pretpostavljeno Puškinovo autorstvo. On je morao da preživi poniženje i strah. Jedna je stvar žrtvovati se za svoje drugove dekabriste, stati u red opasnih buntovnika, a sasvim druga – biti osuđen zbog sastavljanja skarednih stihova. Puškin je gubio obraz. On je lagao pred Privremenom komisijom, pripisujući autorstvo „Gavrilijade“ pokojnom knezu Gorčakovu, pokušavao je da dovede u zabludu prijatelje. „Teško da je u njegovom životu postojao trenutak veće sramote u sopstvenim očima“ – piše V. S. Nepomnjaščij.

Car je izgleda poverovao Puškinu i zamolio ga da pomogne istrazi, kako bi lakše pronašli onoga „ko je mogao sačiniti takvu gadost“. Puškin je bio očajan. Grof P. A. Tolstoj ga je posavetovao da ne bude tvrdoglav. I Puškin piše caru pismo, u kojem priznaje nestašluk – „koliko sramotan, toliko i zločinački“.

Car je postupio plemenito. Kad je pročitao pismo, naredio je da se obustavi istraga, ali o Puškinovom priznanju nikome ni reč nije rekao. (Uzgred budi rečeno, Nikolaja Pavloviča Romanova, kome su ruski liberalni i sovjetski levi istoričari nametnuli reputaciju „vojničine“ i „Nikolaja Batinaša“, savremenici su nazivali carem vitezom.) Potresen da dna duše, Puškin je osetio ogromno olakšanje. Postoji pročišćenje kroz plač, pročišćenje patnjom, pročišćenje smehom, a postoji i pročišćenje stidom. Za čoveka od časti, kakav je bio Puškin, to što je preživeo bilo je baš ona „serafimovska kazna“, zbog koje pređašnji čovek umire i na svetu se pojavljuje potpuno drugi čovek.

OSETLJIVA „PUŠKINOVSKA PITANJA” Završavala se zlosrećna 1828. godina. U decembru 1828. ili u januaru 1829. na balu kod tancmajstora Jogela Puškin je prvi put video mladu Natašu Gončarovu. Tu, kao što se obično kaže, „počinje potpuno druga priča“.

Jedno od veoma osetljivih „Puškinskih pitanja“ (glavno pitanje je, naravno: „Šta bi bilo da nije umro, da nije poginuo, da je živeo, video odbranu Sevastopolja i oslobođenje kmetova…) – jedno od takvih neprijatnih pitanja glasi: „A zašto našeg Puškina ne poštuju u inostranstvu?“ Eto, Tolstoja poštuju, i Dostojevskog, i Čehova, pa čak malčice i Ljermontova (njemu je poštovanje ukazao preteča egzistencijalizma Seren Kjerkegor), a Puškina, našeg glavnog, našeg „naj-naj“ – njega ne. 

Kao i uvek u životu, tu ima nekoliko odgonetki. Kao prvo, Puškin nije putovao u Evropu, nije uspostavljao veze, a bez veza, makar ti bio i sam Puškin… Kao drugo, lakoća, lepota i jednostavnost Puškinovog stila – sve ono na šta u literaturi uglavnom obraćaju pažnju – to se na tuđe jezike ne prevodi. Kao treće, s tačke gledišta prosečnog Evropejca (tikvana koji je postao kriterijum kraja sveta) Puškin je obični epigon zapadnoevropske literature. Rečeno jezikom devedesetih, Puškin je bio postmodernista, njegova svest bila je nakljukana citatima i semplovima koji se ukrštaju i jedan iz drugog krešu nove smislove. To čime se on bavio danas se naziva didžeing. U Puškinovom vremenu književnost je bila nešto kao rok-muzika – pomodno zanimanje naprednih dečaka iz boljih familija. Dečaci iz boljih familija učili su u Carskoselskom liceju (nešto poput današnjih MGIMO ili MARHI), oduševljavali se literaturom, nosili prezimena Delvig, Kjuhelbeker, Korf, Danzas i pripremali se da postanu nacionalna ruska elita. Istorija se ponavlja.

RAFINIRAN I POTPUNO PRAVOSLAVAN Da li je Puškin adaptirao evropsku literaturu za divlje i neotesane moskovite ili je iskoristio materijal za izgradnju onoga do čega će oni dotumarati tek mnogo kasnije – to pitanje ćemo prepustiti akademicima. Možemo reći samo: pa oni su imali Šekspira. Malo šta je sam stvorio – uglavnom je „adaptirao“. Recimo, „Romea i Juliju“ pre njega je napisao Italijan Mateo Bandelo, a pre toga, sa svoje strane, Luiđi da Porto. I inače, radnja polovine Šekspirovih komada uporno se dešava u Italiji. Pa da li je onda Šekspir epigon italijanske književnosti?

Tu se sasvim približavamo četvrtom: zašto Šekspir postoji, Puškin ne postoji, a Tolstoj i Dostojevski (i posebno Čehov) opet postoje? Neko, ne sećam se ko, a biće da je opet Pirogov, jednom je rekao otprilike ovo: pravoslavna Rusija, za razliku od katoličke Evrope, nije imala sopstvenu Reformaciju. Nikonove i Petrove reforma, bez obzira na neke srodne crte, ipak su nešto drugo, i po suštini i po razmerama. Crkva je odolela, a transformaciji društvene svesti posvetila se literatura. Dostojevski je bio ruski Luter, a Tolstoj – ruski  Kalvin. Vrlo lepo i ubedljivo.

I zaista: neurastenik Dostojevski, koji je u đavola zafrljačio mastionicu, i tiranin Tolstoj, koji je u svojoj potrazi za moralnom čistotom stigao do krajnjeg stepena ljudskog i građanskog gađenja – nije nimalo čudno što im je protestantska Evropa toliko aplaudirala. Ruski protestantizam – to vam je kao nemačka pornografija ili švedska pop-muzika: sve isto kao kod osnivača žanra, samo bolje.

Tako vam je to sa Puškinom. Anticipirajući mnoga umetnička i filozofska dostignuća Tolstoja i Dostojevskog, on nije bio nikakav ni Martin ni Luter. Bio je, naprotiv, rafinirano ruski pisac – u celini i potpuno pravoslavan. A to već nije neka naročita preporuka. Zato ga i volimo.             

„PISMO” I ZA NAŠE VREME

Kad je 1831. godine ugušen Varšavski ustanak i kad je evropsko „javno mnjenje“, baš kao i danas, palo u antirusku histeriju, Puškin piše „Klevetnicima Rusije“:

Ilь nam s Evropoй sporitь novo?

Ilь russkiй ot pobed otvыk?

Ilь malo nas? Ili ot Permi do Tavridы,

Ot finskih hladnыh skal do plamennoй Kolhidы,

Ot potrяsennogo Kremlя

Do sten nedvižnogo Kitaя,

Stalьnoй щetinoю sverkaя,

Ne vstanet russkaя zemlя?

Tak vыsыlaйte ž nam, vitii,

Svoih ozloblennыh sыnov:

Estь mesto im v polяh Rossii,

Sredi nečuždыh im grobov.

Probajte da kažete nešto tako danas „u pristojnom društvu“, ne upozoravajući ljude da je u pitanju Puškin…

INICIJACIJA

A sećate li se kako je došlo do inicijacije mladog poete? Tadašnji glavni pesnik Rusije, sa imperijskim prezimenom Deržavin, došao je da ispituje licejce, i kad je mladi pesnik s vojničkim prezimenom pročitao „Uspomene o Carskom selu“ – odu posvećenu pobedi ruskog oružja – on je uzviknuo: „Evo ko će me zameniti!“ U ruskoj istoriji više nije bilo tako krupnog simboličkog akta. I zato Puškin neće umreti. Nema ko da ga zameni.

 

[/restrict]