Обрачун код националног архива

ДУБОКА ДРЖАВА ПРОТИВ ИСТОРИЈЕ

Под снажним притиском „дубоке државе“, односно обавештајне заједнице оличене у Федералном истражном бироу и Централној обавештајној агенцији, први човек САД Доналд Трамп није поклекао и одложио објављивање целокупне архиве везане за убиство председника Џона Кенедија. Све објављено баца ново светло на тај историјски догађај

Није потребно прочитати свих око 3.000 докумената везаних за убиство Џона Кенедија у Даласу 22. новембра 1963. да би се закључило да је најважнија информација за јавност проистекла из уклањања ознаке тајности са колекције докумената из америчког Националног архива – информација да ФБИ и ЦИА и даље очајнички желе да сакрију податке о нечему што се догодило пре 54 године. Наивној особи учинило би се необичним што два главна члана америчке обавештајне заједнице и даље имају моћ да бирају шта јавност сме, а шта не сме да зна у вези са убиством Кенедија, али репови овог заташкавања сежу до тренутка када је тог новембарског дана у Тексасу испаљен први метак у председника САД, ако не и раније.

У овом контексту много говори чињеница да је Кенеди пред смрт ушао у отворен сукоб са обавештајном заједницом, за коју је рекао да ће је „разбити у хиљаду делића и расути их у ветар“, и искористио фијаско код Залива свиња за смену Алена Далеса, неприкосновеног директора ЦИА. После председниковог убиства управо је тај Далес именован у Воренову комисију, те преузео усмеравање истраге о трагичном инциденту. Поставши де факто шеф Комисије, Далес је био у савршеној позицији да заштити себе и своје сараднике уколико би неки комесар или истражитељ подлегао искушењу да преиспита могућу улогу ЦИА у убиству. Делом због овога, али и због других „индиција“ остало је отворено питање да ли су Далес, цијашки пандан ноторном шефу ФБИ Џеју Едгару Хуверу, и његови оперативци имали везе с атентатом и потенцијалним накнадним заташкавањем, односно преусмеравањем истраге. Да би ово могао бити случај, указују противљење ЦИА и ФБИ објављивању документације, али и поједина документа која су процурила кроз њихово решето.

[restrict]

ШТА ЈЕ ОТКРИВЕНО? Један од најзанимљивијих података скривених међу документима је пасус, који Даглас Хорн, аутор књиге „Унутар Одбора за ревизију докумената о убиству“, назива „пасусом који може променити све“. У допису упућеном директору ФБИ 31. јануара 1964, агент Клементс Менинг реферише о информацијама добијеним од извесног Орена Фентона Потита за којег се не прецизира како је дошао до наведених података. „Потито је рекао да се у извештају министра здравља о убиству наводи да је први метак ушао у председников врат испод Адамове јабучице, што јасно указује на умешаност две особе и да је први хитац испаљен са моста преко пута парка, с предње стране аутомобила. Да би додатно поткрепио ово, Потито је рекао да је на ветробранском стаклу председниковог аутомобила била једна рупа од метка.“ Хорн, први званичник америчке владе који је користио лекарске доказе за указивање на заташкавања у аутопсији Кенедија, навео је да је још 2009. наишао на „убедљиве фотографије“ рупе од метка на ветробрану, о чему је раније говорило шест кредибилних сведока, и да се ти снимци могу видети и у документарном филму Најџела Тарнера „Човек који је убио Кенедија“, емитованог 2003, али касније повученог под „жестоким политичким притиском бивших помоћника (америчког председника) Линдона Џонсона, Џека Валентија и Била Мојерса“. Зашто је ово толико важно? Зато што ако је тачно, већ постојање рупе од метка на ветробрану потпуно негира званичну верзију убиства по којој је усамљени вук Ли Харви Освалд пуцао одозго и отпозади у односу на Кенедија.

Сумњу да би званична верзија догађаја могла бити лажна ствара и допис директора ФБИ Џеја Едгара Хувера од 24. новембра 1963. године (два дана после убиства) примаоцу цензурисаног идентитета, у којем наводи неопходност да се јавност убеди да је Ли Харви Освалд убица. „У случају Освалда нема ничег више од тога да је мртав (…) Ствар која мене занима, а занима и (заменика државног тужиоца Николаса) Каценбаха, јесте објављивање нечега што би јавност могло да убеди да је Освалд прави убица“, написао је Хувер. С обзиром на то да свега два дана после убиства још није било основаних разлога за сумњу у истрагу и одговорност Освалда за убиство, поставља се питање због чега Хувер мисли да јавност треба убеђивати у било шта. Одраније је познато да је Каценбах делио Хуверову забринутост, јер је у меморандуму од 25. новембра 1963. написао: „Јавност мора бити задовољена тиме да је Освалд био убица, да нема сарадника у бекству и да су наши докази такви да би на суђењу био проглашен кривим.“

Објављена документа указују да је у постојање шире завере да се убије Кенеди, иза које је стајао и његов наследник Линдон Џонсон, тада још потпредседник, веровала и Москва. „Према нашем извору, званичници Комунистичке партије Совјетског Савеза верују да постоји добро организована завера од стране ’екстремне деснице’ у САД како би се спровео ’државни удар’. Они су деловали уверено да убиство није било дело једног човека, него да је проистекло из пажљиво планиране кампање у којој је улогу имало више људи“, наводи се у извештају од 1. децембра 1966. који је потписао Хувер и додаје да је Москва била забринута да би убиство могло послужити за напад на СССР, те да је због тога проглашена узбуна на националном нивоу.

У истом извештају пише и да су совјетски званичници тврдили да Ли Харви Освалд није имао никакве везе са Совјетским Савезом: „Описали су га као неуротичног манијака који је био неверан сопственој земљи и свему осталом. Они су истакли да Освалд никада није припадао ниједној организацији у Совјетском Савезу и да му никада није дато совјетско држављанство.“ Убиство Кенедија био је толики шок и лоша вест за совјетско руководство јер су на челу САД желели човека за ког су веровали да може допринети међусобном разумевању и побољшању односа две земље. У ширу заверу, према овом документу, веровао је и КГБ и шеф испоставе ове службе у Њујорку пуковник Борис Иванов. Он је 25. новембра 1963. организовао хитан састанак где је издао наређење да се сви детаљи атентата истраже и „у најкраћем могућем року открије истинита прича“.

У истом извештају наводи се да је централа КГБ у Москви 16. септембра 1965. својим агентима у САД издала налог да темељно истраже председника Линдона Џонсона: „Наш извор је додао да је у инструкцијама из Москве писало да КГБ ’сада’ располаже подацима који указују да је председник Џонсон био одговоран за убиство Кенедија. Централа КГБ је навела да је, с обзиром на те податке, неопходно да совјетска влада зна какви су тренутни лични односи председника Џонсона и породице Кенеди, пре свега са Робертом Кенедијем.“ О могућој умешаности Џонсона у Кенедијево убиство сумњало се и раније, најпре због обрта направљеног у америчкој спољној политици по његовом доласку на власт. Позната је чињеница да је месец дана пре убиства, октобра 1963, Кенеди дефинитивно одлучио да америчке снаге буду повучене из Вијетнама до 1965. Овакав потез представљао би несагледив губитак за војноиндустријски комплекс, на шта је у свом опроштајном говору 1961. указао и Кенедијев претходник Двајт Ајзенхауер. У објективност Ајзенхауеровог сагледавања претње не би требало сумњати јер је био командант свих америчких снага у Европи током Другог светског рата, што доказује не само одсуство било какве параноје у односу на војску него и реалан однос према чињеницама. По Кенедијевом убиству ови планови су пали у воду, Џонсон је наставио и интензивирао сукоб који је окончан тек у време владавине Ричарда Никсона 1975. године.

И док су Совјети негирали било какву везу са Освалдом, доушници ФБИ у Америци су веровали да им је он колега. То је макар био случај са Орестом Пењом из Њу Орлеанса с којим је специјални агент ФБИ Ворен де Бруј „сарађивао дуги низ година“, а за којег се претпоставља да је сарађивао и са ЦИА. „У односу на наводе да је Ли Харви Освалд био доушник ФБИ, Пења је рекао да је видео Освалда у ресторану у Њу Орлеансу у друштву ’других федералних агената’“, наводи се у извештају од 31. јула 1978. и додаје да је „одбио да каже да ли је икада видео Де Бруја и Освалда да разговарају, али да верује да су се њих двојица ’веома, веома добро познавали’“. „Пења верује да је Освалд био агент америчке владе“, закључује се у извештају и додаје да „Пења није сведочио о свим важним стварима пред Вореновом комисијом, јер му је Де Бруј претио“.

Из објављених извештаја произлази и да је један британски новинар 25 минута пре убиства Кенедија примио анонимни позив у којем му је речено да се обрати амбасади САД због „важних вести“. „Јагуар нам је јавио да је 22. новембра у 18:05 по Гриничу виши репортер ’Кембриџ њуза’ у Кембриџу примио анонимни позив. Позивалац му је рекао само да би требало да се јави америчкој амбасади у Лондону због важних вести и онда прекинуо везу. Синоћ, после вести о председниковој смрти, новинар је обавестио полицију о том позиву, а они су обавестили Јагуара. Важно је да је позив обављен, по Јагуаровим прорачунима, око 25 минута пре убиства. Новинар никада раније није примао овакве позиве и Јагуар каже да му је познат као поуздана и одана особа, без безбедносних проблема“, наводи се у извештају који је ЦИА упутила ФБИ 23. новембра 1963. Нова документа откривају и да се ЦИА инфилтрирала у медије (где је на платном списку имала „четрдесетак новинара“) и верске заједнице, да је планирала терористичке нападе под лажном заставом, саботаже, да је сарађивала са мафијом, да је Освалдов убица Џек Руби био повезан са даласком полицијом, као и да га је ФБИ пратио пре убиства.

 

ТРАМП У КЕНЕДИЈЕВИМ ЦИПЕЛАМА Тачно месец дана после Кенедијевог убиства, бивши амерички председник Хари Труман објавио је текст у „Вашингтон посту“ под насловом „Ограничите улогу ЦИА на обавештајни рад“. Прва реченица је гласила: „Мислим да је постало неопходно да бацимо други поглед на сврху и операције наше Централне обавештајне агенције.“ Зачудо, овај текст је објављен само у јутарњем издању листа за 22. децембар 1963, а у каснијим је изостао, упркос томе што је његов аутор не само бивши председник САД него и човек за чије је владавине ЦИА формирана. Узрок за ово је, можда, један од четрдесетак новинара на платном списку Агенције. Важно је да је још Труман тада веровао да је ЦИА изашла из оквира у којем би требало да делује и да, самим тим, представља опасност по америчко друштво. Иако је Труман у оно време главну опасност видео у томе да би ЦИА могла свесно да дезинформише председника и наведе га на погрешне одлуке, данас је јасно да је ова опасност далеко већа.

Попут Кенедија, који је за кратко време ушао у сукоб с ондашњим естаблишментом, односно како то данас називамо „дубоком државом“, садашњи председник САД Доналд Трамп је, по свему судећи, то учинио још пре доласка у Белу кућу. Да је у опасности и да му је отворено запрећено, чак и у јавности, а не да се ради о „трамповској параноји“, доказује изјава шефа демократа у Сенату Чака Шумера дата 3. јануара 2017. године (пре инаугурације) на телевизији „Ем-Ес-Ен-Би-Си“ када је ноншалантно указао на оно што га чека ако настави да се „замера обавештајној заједници“. „Да вам кажем, ако се замерате обавештајној заједници, они могу да вам се освете на разне начине. Због тога бих рекао да је чак и за практичног, наводно тврдоглавог пословног човека, стварно глуп што то ради“, рекао је Шумер. Три дана после те изјаве шефови обавештајних служби у администрацији Барака Обаме објавили су без готово икаквих доказа „процену“ према којој је Трамп победио на изборима захваљујући тајној операцији Москве. На овај начин покренут је скандал који и данас прогони Трампа и на који се надовезује одлука специјалног тужиоца за „рашагејт“ Роберта Милера да оптужи некадашњег менаџера Трампове кампање Пола Манафорта за прање новца, избегавање пореза и лобирање за стране интересе. Ово је учињено три дана пошто је Трамп, након дуготрајног „рвања“ са ЦИА и ФБИ, одлучио да објави целокупну документацију о убиству Кенедија, вероватно у нади да ће Манафорт тужилаштву дати инкриминишуће доказе против Трампа. Питање на које за сада немамо одговор је да ли ће Трамп, као што је то Обама учинио рецимо на тему Гвантанама и тортуре, попустити пред обавештајном заједницом, или ће наставити сукоб. Ако га настави, питање је да ли ће успети у ономе што Кенедију није пошло за руком, да победи „дубоку државу“.              

[/restrict]