Obračun kod nacionalnog arhiva

DUBOKA DRŽAVA PROTIV ISTORIJE

Pod snažnim pritiskom „duboke države“, odnosno obaveštajne zajednice oličene u Federalnom istražnom birou i Centralnoj obaveštajnoj agenciji, prvi čovek SAD Donald Tramp nije poklekao i odložio objavljivanje celokupne arhive vezane za ubistvo predsednika Džona Kenedija. Sve objavljeno baca novo svetlo na taj istorijski događaj

Nije potrebno pročitati svih oko 3.000 dokumenata vezanih za ubistvo Džona Kenedija u Dalasu 22. novembra 1963. da bi se zaključilo da je najvažnija informacija za javnost proistekla iz uklanjanja oznake tajnosti sa kolekcije dokumenata iz američkog Nacionalnog arhiva – informacija da FBI i CIA i dalje očajnički žele da sakriju podatke o nečemu što se dogodilo pre 54 godine. Naivnoj osobi učinilo bi se neobičnim što dva glavna člana američke obaveštajne zajednice i dalje imaju moć da biraju šta javnost sme, a šta ne sme da zna u vezi sa ubistvom Kenedija, ali repovi ovog zataškavanja sežu do trenutka kada je tog novembarskog dana u Teksasu ispaljen prvi metak u predsednika SAD, ako ne i ranije.

U ovom kontekstu mnogo govori činjenica da je Kenedi pred smrt ušao u otvoren sukob sa obaveštajnom zajednicom, za koju je rekao da će je „razbiti u hiljadu delića i rasuti ih u vetar“, i iskoristio fijasko kod Zaliva svinja za smenu Alena Dalesa, neprikosnovenog direktora CIA. Posle predsednikovog ubistva upravo je taj Dales imenovan u Vorenovu komisiju, te preuzeo usmeravanje istrage o tragičnom incidentu. Postavši de fakto šef Komisije, Dales je bio u savršenoj poziciji da zaštiti sebe i svoje saradnike ukoliko bi neki komesar ili istražitelj podlegao iskušenju da preispita moguću ulogu CIA u ubistvu. Delom zbog ovoga, ali i zbog drugih „indicija“ ostalo je otvoreno pitanje da li su Dales, cijaški pandan notornom šefu FBI Džeju Edgaru Huveru, i njegovi operativci imali veze s atentatom i potencijalnim naknadnim zataškavanjem, odnosno preusmeravanjem istrage. Da bi ovo mogao biti slučaj, ukazuju protivljenje CIA i FBI objavljivanju dokumentacije, ali i pojedina dokumenta koja su procurila kroz njihovo rešeto.

[restrict]

ŠTA JE OTKRIVENO? Jedan od najzanimljivijih podataka skrivenih među dokumentima je pasus, koji Daglas Horn, autor knjige „Unutar Odbora za reviziju dokumenata o ubistvu“, naziva „pasusom koji može promeniti sve“. U dopisu upućenom direktoru FBI 31. januara 1964, agent Klements Mening referiše o informacijama dobijenim od izvesnog Orena Fentona Potita za kojeg se ne precizira kako je došao do navedenih podataka. „Potito je rekao da se u izveštaju ministra zdravlja o ubistvu navodi da je prvi metak ušao u predsednikov vrat ispod Adamove jabučice, što jasno ukazuje na umešanost dve osobe i da je prvi hitac ispaljen sa mosta preko puta parka, s prednje strane automobila. Da bi dodatno potkrepio ovo, Potito je rekao da je na vetrobranskom staklu predsednikovog automobila bila jedna rupa od metka.“ Horn, prvi zvaničnik američke vlade koji je koristio lekarske dokaze za ukazivanje na zataškavanja u autopsiji Kenedija, naveo je da je još 2009. naišao na „ubedljive fotografije“ rupe od metka na vetrobranu, o čemu je ranije govorilo šest kredibilnih svedoka, i da se ti snimci mogu videti i u dokumentarnom filmu Najdžela Tarnera „Čovek koji je ubio Kenedija“, emitovanog 2003, ali kasnije povučenog pod „žestokim političkim pritiskom bivših pomoćnika (američkog predsednika) Lindona Džonsona, Džeka Valentija i Bila Mojersa“. Zašto je ovo toliko važno? Zato što ako je tačno, već postojanje rupe od metka na vetrobranu potpuno negira zvaničnu verziju ubistva po kojoj je usamljeni vuk Li Harvi Osvald pucao odozgo i otpozadi u odnosu na Kenedija.

Sumnju da bi zvanična verzija događaja mogla biti lažna stvara i dopis direktora FBI Džeja Edgara Huvera od 24. novembra 1963. godine (dva dana posle ubistva) primaocu cenzurisanog identiteta, u kojem navodi neophodnost da se javnost ubedi da je Li Harvi Osvald ubica. „U slučaju Osvalda nema ničeg više od toga da je mrtav (…) Stvar koja mene zanima, a zanima i (zamenika državnog tužioca Nikolasa) Kacenbaha, jeste objavljivanje nečega što bi javnost moglo da ubedi da je Osvald pravi ubica“, napisao je Huver. S obzirom na to da svega dva dana posle ubistva još nije bilo osnovanih razloga za sumnju u istragu i odgovornost Osvalda za ubistvo, postavlja se pitanje zbog čega Huver misli da javnost treba ubeđivati u bilo šta. Odranije je poznato da je Kacenbah delio Huverovu zabrinutost, jer je u memorandumu od 25. novembra 1963. napisao: „Javnost mora biti zadovoljena time da je Osvald bio ubica, da nema saradnika u bekstvu i da su naši dokazi takvi da bi na suđenju bio proglašen krivim.“

Objavljena dokumenta ukazuju da je u postojanje šire zavere da se ubije Kenedi, iza koje je stajao i njegov naslednik Lindon Džonson, tada još potpredsednik, verovala i Moskva. „Prema našem izvoru, zvaničnici Komunističke partije Sovjetskog Saveza veruju da postoji dobro organizovana zavera od strane ’ekstremne desnice’ u SAD kako bi se sproveo ’državni udar’. Oni su delovali uvereno da ubistvo nije bilo delo jednog čoveka, nego da je proisteklo iz pažljivo planirane kampanje u kojoj je ulogu imalo više ljudi“, navodi se u izveštaju od 1. decembra 1966. koji je potpisao Huver i dodaje da je Moskva bila zabrinuta da bi ubistvo moglo poslužiti za napad na SSSR, te da je zbog toga proglašena uzbuna na nacionalnom nivou.

U istom izveštaju piše i da su sovjetski zvaničnici tvrdili da Li Harvi Osvald nije imao nikakve veze sa Sovjetskim Savezom: „Opisali su ga kao neurotičnog manijaka koji je bio neveran sopstvenoj zemlji i svemu ostalom. Oni su istakli da Osvald nikada nije pripadao nijednoj organizaciji u Sovjetskom Savezu i da mu nikada nije dato sovjetsko državljanstvo.“ Ubistvo Kenedija bio je toliki šok i loša vest za sovjetsko rukovodstvo jer su na čelu SAD želeli čoveka za kog su verovali da može doprineti međusobnom razumevanju i poboljšanju odnosa dve zemlje. U širu zaveru, prema ovom dokumentu, verovao je i KGB i šef ispostave ove službe u Njujorku pukovnik Boris Ivanov. On je 25. novembra 1963. organizovao hitan sastanak gde je izdao naređenje da se svi detalji atentata istraže i „u najkraćem mogućem roku otkrije istinita priča“.

U istom izveštaju navodi se da je centrala KGB u Moskvi 16. septembra 1965. svojim agentima u SAD izdala nalog da temeljno istraže predsednika Lindona Džonsona: „Naš izvor je dodao da je u instrukcijama iz Moskve pisalo da KGB ’sada’ raspolaže podacima koji ukazuju da je predsednik Džonson bio odgovoran za ubistvo Kenedija. Centrala KGB je navela da je, s obzirom na te podatke, neophodno da sovjetska vlada zna kakvi su trenutni lični odnosi predsednika Džonsona i porodice Kenedi, pre svega sa Robertom Kenedijem.“ O mogućoj umešanosti Džonsona u Kenedijevo ubistvo sumnjalo se i ranije, najpre zbog obrta napravljenog u američkoj spoljnoj politici po njegovom dolasku na vlast. Poznata je činjenica da je mesec dana pre ubistva, oktobra 1963, Kenedi definitivno odlučio da američke snage budu povučene iz Vijetnama do 1965. Ovakav potez predstavljao bi nesaglediv gubitak za vojnoindustrijski kompleks, na šta je u svom oproštajnom govoru 1961. ukazao i Kenedijev prethodnik Dvajt Ajzenhauer. U objektivnost Ajzenhauerovog sagledavanja pretnje ne bi trebalo sumnjati jer je bio komandant svih američkih snaga u Evropi tokom Drugog svetskog rata, što dokazuje ne samo odsustvo bilo kakve paranoje u odnosu na vojsku nego i realan odnos prema činjenicama. Po Kenedijevom ubistvu ovi planovi su pali u vodu, Džonson je nastavio i intenzivirao sukob koji je okončan tek u vreme vladavine Ričarda Niksona 1975. godine.

I dok su Sovjeti negirali bilo kakvu vezu sa Osvaldom, doušnici FBI u Americi su verovali da im je on kolega. To je makar bio slučaj sa Orestom Penjom iz Nju Orleansa s kojim je specijalni agent FBI Voren de Bruj „sarađivao dugi niz godina“, a za kojeg se pretpostavlja da je sarađivao i sa CIA. „U odnosu na navode da je Li Harvi Osvald bio doušnik FBI, Penja je rekao da je video Osvalda u restoranu u Nju Orleansu u društvu ’drugih federalnih agenata’“, navodi se u izveštaju od 31. jula 1978. i dodaje da je „odbio da kaže da li je ikada video De Bruja i Osvalda da razgovaraju, ali da veruje da su se njih dvojica ’veoma, veoma dobro poznavali’“. „Penja veruje da je Osvald bio agent američke vlade“, zaključuje se u izveštaju i dodaje da „Penja nije svedočio o svim važnim stvarima pred Vorenovom komisijom, jer mu je De Bruj pretio“.

Iz objavljenih izveštaja proizlazi i da je jedan britanski novinar 25 minuta pre ubistva Kenedija primio anonimni poziv u kojem mu je rečeno da se obrati ambasadi SAD zbog „važnih vesti“. „Jaguar nam je javio da je 22. novembra u 18:05 po Griniču viši reporter ’Kembridž njuza’ u Kembridžu primio anonimni poziv. Pozivalac mu je rekao samo da bi trebalo da se javi američkoj ambasadi u Londonu zbog važnih vesti i onda prekinuo vezu. Sinoć, posle vesti o predsednikovoj smrti, novinar je obavestio policiju o tom pozivu, a oni su obavestili Jaguara. Važno je da je poziv obavljen, po Jaguarovim proračunima, oko 25 minuta pre ubistva. Novinar nikada ranije nije primao ovakve pozive i Jaguar kaže da mu je poznat kao pouzdana i odana osoba, bez bezbednosnih problema“, navodi se u izveštaju koji je CIA uputila FBI 23. novembra 1963. Nova dokumenta otkrivaju i da se CIA infiltrirala u medije (gde je na platnom spisku imala „četrdesetak novinara“) i verske zajednice, da je planirala terorističke napade pod lažnom zastavom, sabotaže, da je sarađivala sa mafijom, da je Osvaldov ubica Džek Rubi bio povezan sa dalaskom policijom, kao i da ga je FBI pratio pre ubistva.

 

TRAMP U KENEDIJEVIM CIPELAMA Tačno mesec dana posle Kenedijevog ubistva, bivši američki predsednik Hari Truman objavio je tekst u „Vašington postu“ pod naslovom „Ograničite ulogu CIA na obaveštajni rad“. Prva rečenica je glasila: „Mislim da je postalo neophodno da bacimo drugi pogled na svrhu i operacije naše Centralne obaveštajne agencije.“ Začudo, ovaj tekst je objavljen samo u jutarnjem izdanju lista za 22. decembar 1963, a u kasnijim je izostao, uprkos tome što je njegov autor ne samo bivši predsednik SAD nego i čovek za čije je vladavine CIA formirana. Uzrok za ovo je, možda, jedan od četrdesetak novinara na platnom spisku Agencije. Važno je da je još Truman tada verovao da je CIA izašla iz okvira u kojem bi trebalo da deluje i da, samim tim, predstavlja opasnost po američko društvo. Iako je Truman u ono vreme glavnu opasnost video u tome da bi CIA mogla svesno da dezinformiše predsednika i navede ga na pogrešne odluke, danas je jasno da je ova opasnost daleko veća.

Poput Kenedija, koji je za kratko vreme ušao u sukob s ondašnjim establišmentom, odnosno kako to danas nazivamo „dubokom državom“, sadašnji predsednik SAD Donald Tramp je, po svemu sudeći, to učinio još pre dolaska u Belu kuću. Da je u opasnosti i da mu je otvoreno zaprećeno, čak i u javnosti, a ne da se radi o „trampovskoj paranoji“, dokazuje izjava šefa demokrata u Senatu Čaka Šumera data 3. januara 2017. godine (pre inauguracije) na televiziji „Em-Es-En-Bi-Si“ kada je nonšalantno ukazao na ono što ga čeka ako nastavi da se „zamera obaveštajnoj zajednici“. „Da vam kažem, ako se zamerate obaveštajnoj zajednici, oni mogu da vam se osvete na razne načine. Zbog toga bih rekao da je čak i za praktičnog, navodno tvrdoglavog poslovnog čoveka, stvarno glup što to radi“, rekao je Šumer. Tri dana posle te izjave šefovi obaveštajnih službi u administraciji Baraka Obame objavili su bez gotovo ikakvih dokaza „procenu“ prema kojoj je Tramp pobedio na izborima zahvaljujući tajnoj operaciji Moskve. Na ovaj način pokrenut je skandal koji i danas progoni Trampa i na koji se nadovezuje odluka specijalnog tužioca za „rašagejt“ Roberta Milera da optuži nekadašnjeg menadžera Trampove kampanje Pola Manaforta za pranje novca, izbegavanje poreza i lobiranje za strane interese. Ovo je učinjeno tri dana pošto je Tramp, nakon dugotrajnog „rvanja“ sa CIA i FBI, odlučio da objavi celokupnu dokumentaciju o ubistvu Kenedija, verovatno u nadi da će Manafort tužilaštvu dati inkriminišuće dokaze protiv Trampa. Pitanje na koje za sada nemamo odgovor je da li će Tramp, kao što je to Obama učinio recimo na temu Gvantanama i torture, popustiti pred obaveštajnom zajednicom, ili će nastaviti sukob. Ako ga nastavi, pitanje je da li će uspeti u onome što Kenediju nije pošlo za rukom, da pobedi „duboku državu“.              

[/restrict]