Почетна / ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Печат недеље

Печат недеље

ВИТАЛИЈ ЧУРКИН (1952–2017) – ОДЛАЗАК ПРИЈАТЕЉА

Боље је бити добар дипломата, него лош глумац“, изјавио је у свом последњем интервјуу један од најчувенијих руских дипломата свих времена Виталиј Чуркин. Дипломатска каријера, међутим, није била његов први избор. У младости је желео да буде глумац и чак је играо у неколико совјетских филмова, међу којима је и „Мајчино срце“ редитеља Марка Донскоја. „Не жалим што сам изабрао каријеру у дипломатији. Рећи да је лака било би лаж, пошто постоје тешки тренуци у животу дипломате сваке земље. Сада смо у таквом тренутку. Више бих волео да су ствари испале другачије и да нисмо морали да проживимо неке догађаја који су нас задесили последњих година. У сваком случају, ту смо, где смо, морамо се понашати у складу с тим и наставити да живимо“, рекао је човек који је као стални представник Руске Федерације провео 11 година на Ист Риверу и постао један од симбола Савета безбедности и Уједињених нација.
Чуркин је рођен 21. фебруара 1952. у Москви, а дипломатску каријеру је започео 1974. године. Дипломирао је на Московском институту за спољне послове 1974. и ту је почео да ради, а докторирао је историју на Дипломатској академији Совјетског Савеза 1981. године. Именован је за руског амбасадора при УН 2006, а био је заменик министра спољних послова Андреја Козирјева и специјални представник Руске Федерације у преговорима о бившој Југославији, од 1992. до 1994. године. Функцију шефа дипломатског представништва пре УН обављао је у Чилеу, Белгији, Канади, као и у НАТО-у.
Виталиј Чуркин, који је на месту руског амбасадора на Ист Риверу заменио Андреја Денисова, привремено решење након одласка из Њујорка садашњег шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова, остаће упамћен по оштрим дуелима са читавим низом америчких амбасадора који су за његовог мандата дошли и отишли – Џоном Болтоном, Залмајом Хализадом, Сузан Рајс и Сузан Пауер, а непосредно пред смрт стигао је да се суочи и са Ники Хејли, коју је управо поставио Доналд Трамп. Светски познат постао је 1986. када је, као 34-годишњак на позицији другог секретара амбасаде, сведочио пред америчким Конгресом о нуклеарној катастрофи у Чернобиљу.
Његове колеге су га сматрале човеком који је говорио отворено и неортодоксно за једног дипломату, небирократски. Бриљантним досеткама често је затварао уста својим супарницима. Тако је, на пример, Залмаја Хализада, када је осудио руску „инвазију“ на Грузију августа 2008, упитао: „Јесте ли нашли то оружје за масовно уништавање (у Ираку), или га још тражите?“ Скорије, 3. фебруара ове године, свом британском колеги Метјуу Рајкрофту је, када је овај затражио да „врати Крим Украјини“, поручио да „прво врати Малвине, да врати Гибралтар, па се тек онда може причати о другим темама“. На срцепарајући говор Саманте Пауер о ситуацији у Алепу децембра 2016. године Чуркин је реаговао речима: „Говор америчког представника ми је некако чудан, говори као да је она Мајка Тереза.“
Чуркин је, игром случаја, успео да и по својој смрти узбурка страсти на Ист Риверу, пошто је Украјина крајње нељудски одлучила да блокира усвајање званичне изјаве председника Савета безбедности УН посвећене Виталију Чуркину. „То није хришћански, то је изван границе добра и зла. Садашња украјинска власт нас је, међутим, навикла да је то начин на који се у њиховој земљи понаша према Русима и онима који одбијају да плешу како неонацисти свирају“, рекао је тим поводом Чуркинов досадашњи шеф Сергеј Лавров.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *