Крст на усташком грбу

ХРВАТИ И ПРАВОСЛАВЉЕ 

Пише Наташа Јовановић

Да ли повампирење верске идеологије из Другог светског рата можемо тумачити као покушај религиозног интервенционизма против СПЦ или је посреди тек још један, по значају занемарљив, неоусташки пир

На десетак корака од Саборне цркве Преображења Господњег, на Цветном тргу, у центру Загреба, Хрватска православна црква и организација Пројекат Велебит обележили су Бадњи дан – јавним обредом, обнављајући сећање на посвећивање воде из 1945. године.

Домаћин овог скромног перформанса Марко Јурић, представник Пројекта Велебит и човек познат по слављењу усташког кољачког заната, затражио је од Хрватске да региструје Хрватску православну цркву, а потом и да обезбеди простор где би се могли служити литургијски обреди. У противном, запретио је да ће се убудуће овакве акције одржавати на јавним површинама. Друга упадљива фигура овог скупа био је тзв. епископ Александар, иначе Бугарин, коме расколничко крило ове проусташке творевине спочитава  да је „члан православне секте која је регистрирана у Паризу као фирма под називом Еуропска православна црква, а не Хрватске православне цркве“. За време обреда, као својеврсна иконографија, иза епископа је стајао пано са православним крстом на усташком грбу.

[restrict]

СМЕТЊА НИЈЕ ПРАВОСЛАВЉЕ ВЕЋ СПЦ Да ли повампирењу верске идеологије из времена највећег страдања Срба у НДХ не треба придавати већи значај јер, како је објаснио митрополит загребачко-љубљански Порфирије, она, ХПЦ, није ни призната од СПЦ, те отуда не представља проблем, или би пак требало озбиљније одмерити могуће последице, будући да ова маргинална група ипак делује у земљи која у политичком и идеолошком смислу баштини вредности правашке и усташке политике?

Основана 1942. у НДХ, творевини под чијим се окриљем десио најмонструознији злочин против човечности, ХПЦ је имала за циљ брисање сваког трага српског идентитета преосталог међу недокланим српским народом. 

Њен оснивач Анте Павелић који је, занимљиво, у писму папи Пију XII истицао да управо њему, папи, припада част стварања НДХ, тврдио је те 1942. да он није против православне вере, па ни против православне цркве: „Господо! У православље не дира нитко, али у Хрватској Држави не може бити Српске православне цркве.“

У Независној Држави Хрватској у којој се, како је тврдио Павелић, није прогонило православље „него је наша борба била уперена против српства, које је под разним облицима, служећи се свим средствима, све силе улагало да омете развитак и сређивање прилика у Независној Држави Хрватској“ убијен је 171 православни свештеник, а међу њима тројица архијереја: митрополит дабробосански Петар Зимоњић, епископ бањалучки Платон Јовановић и епископ горњокарловачки Сава Трлајић. Само у Јадовну, како у фото-монографији „Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској“ наводи Јован Мирковић, убијен је 71 свештеник и двојица владика – Петар Зимоњић и Сава Трлајић. Срушено је око 400, а оштећено око 800 православних богомоља, а неке од њих претворене су у римокатоличке цркве. У римокатоличку веру насилно је преведено око 450 хиљада православних (у једном писму упућеном 18. маја 1943. године Степинац обавештава папу Пија XII о око 240 хиљада покатоличених Срба). Убијени су митрополит и три епископа, порушено је више од сто православних храмова и побијено више од 160 свештеника, мученичком смрћу су уморене многе хиљаде православних Срба.

 

ОТАЦ У ЈАСЕНОВЦУ, СИН У БЛАЈБУРГУ Да би се створила велика, етнички чиста и што је више могуће католичка Хрватска,  коришћено је 40 метода за убијање. Најјезивије је, како наводи академик Србољуб Живановић, један од најбољих познавалаца страдања Срба у 20. веку, било убијање жртава маљем. Страшно је то што уколико кољач није успео потпуно да прекоље жртву, она би била жива бачена у раку да полако умире. Ако би ударац маљем био директан, разбила би се лобања и наступила би моментална смрт. Али ако је ударац склизнуо са стране, код слепоочнице, повређена би била само мека ткива. Та жртва би умирала у тешким мукама, а смрт би наступила од последица гушења у сопственој крви или због унутрашњег крварења.

Но колико је тачно Срба убијено у логорима, колико њих је скончало у јамама, колико живих скувано у казанима за кување сапуна у Доњој Градини, о чему и данас тамо сведоче материјални докази, тешко је дознати. Као и тачан број оних које би, закуцане за дрвеће клиновима, усташе препуштале лаганој смрти, или оних спаљених у Пачилијевим пећима…

Данас баштиника вредности Ендехазије и наследника Павелићеве цркве има више, и они се међу собом споре. ХПЦ је основана марта 2010. Неколико месеци касније формирано је и „Удружење хрватских православних вјерника“ (ХПЗ) с циљем „слободног идентификовања православних хришћана припадника хрватске нације“. Хрватска православна заједница прогласила је 2013. аутокефалност а међу потписницима овог документа поред надбискупа Париза и патријарха Еуропске православне цркве, извесног Николаја I, нашао се и академик Иво Матановић, за кога на сајту ХПЗ пише да је припадник „Усташке младежи“ и да је за разлику од оца, официра у Јасеновцу, преживео Блајбург. Поред ове заједнице, још неколико верских група покушава да присвоји статус правне наследнице Павелићеве ХПЦ.

Тако се на челу једног крила ХПЦ налази Андрија Шкулић, а на челу другог Александар Иванов. Први другоме оспорава држављанство, тврдећи да се ради о бугарском држављанину, а други првоме – вероисповест наводећи да је реч о католику. ХПЦ се на свом сајту „ограђује од бугарског грађанина, еx свећеника БПЦ (Бугарске православне цркве), Александра Радоева Иванова који од 2014. путује по Хрватској и представља се за хрватског православног архиепископа (надбискупа) и члана ХПЦ-а“.

 

БОРБА ЗА ПРЕСТО О самом расколу наследнице Павелићеве ХПЦ документариста Дарио Јуричан, аутор филма „Газда“, снимио је прилог у коме се цинично пита: „Андрија Шкулић и Александар Иванов два су претендента на Хрватску православну цркву, који је од њих прави православац?“

Своје поверење Пројекат Велебит поклонио је тзв. епископу Александру. Сама организација Пројекат Велебит, позната по учесталим позивима упућеним Хрватима да се „самоорганизирају јер се Срби наоружавају“, да замешатељство буде веће, смештена је на Каптолу, у просторијама које су у власништву Првостолног Каптола. Регистрована је на адреси Каптол 25, недалеко од седишта хрватске Римокатоличке цркве, куће у којој су се својевремено састајали први организатори хрватског усташког покрета Марко Храниславић, Матија Солдин, Мијо Бабић и Звонко Поспишил. Познати кољачи Срба. О намерама овог друштва писано је у новинама „Усташе“ бр. 3 од 3. јула 1941. под насловом „Први усташки рој“, где стоји: „Повијесне катакомбе у згради на Капитолу бр. 4 биле су свједоком касних ноћних састанака хрпице људи, првих дјелатника усташа… да се договара и да припреме све за ту борбу…“

Хрватске усташе су у знак захвалности Римокатоличкој цркви поставиле спомен-плочу, која је после Другог светског рата уклоњена. Да ли је ово случајност или не, те да ли се деловање ХПЦ може довести и у најдаљу везу с плановима Ватикана или је реч о пукој коинциденцији тешко је претпоставити, тек историја говори да су тежње за исполитизованом аутокефалношћу немало пута послужиле Ватикану као средство за касније унијаћење.

Како год, ова садашња рашомонијада око првенства у Хрватској православној цркви могла би бити и забавна да није, с једне стране, крваве историје Срба у Хрватској и, с друге, забрињавајућег податка са последњег пописа становништва који сведочи о 16.6247 Хрвата православне вере. Овај број није нимало безначајан посебно ако се доведе у контекст  континуираног притиска на Србе који су и даље у држави Хрватској изложени процесу похрваћења и католизације. И трећа ствар, коју не бисмо смели да превидимо јесте случај Украјине, у којој расколничка, непризната и неканонска црква, уз помоћ Цариграда, покушава да оствари своју аутокефалност.

Узимајући у обзир ове чињенице, можда би ипак требало да се замислимо над речима Милорада Пуповца који је најновији инцидент ХПЦ у Загребу прокоментарисао упозорењем да „ни маргинална група ако нема осуде није маргинална ствар“.         

[/restrict]