Почетна / Зелене стране / Зелени империјализам

Зелени империјализам

ledЗапањујућа је чињеница да је већина ваздушних удара Западне алијансе била усмерена дуж линије суше у Јемену, Сомалији, Малију, Ираку, Гази и Либији

Пише Мара Кнежевић Керн

Србија се ових дана суочава са рушилачком снагом природе, од града величине тениске лопте, орканских ветрова, пијавице која кружи мењајући смер и усисава све пред собом…. Уместо покретања озбиљне јавне анализе од стране научне јавности, како би се потврдила или искључила могућност да се ради о последицама геоинжењеринг експеримената над нашом земљом, добијамо немуште коментаре о нашој неодговорности и неспремности да се суочимо са подивљалом природом.
[restrictedarea]

ОЗЕЛЕЊАВАЊЕ ПУСТИЊЕ Док чекамо да се по том питању огласе наша министарства, задужена за безбедност и „транспарентност“, послужићемо се открићима Наоми Клајн, аутора култне књиге „Шок терапија“. Она је  недавно објавила чланак под насловом „Насиље над другачијима у свету глобалног отопљавања“ (The Violence of Othering in a Warming World) у коме је завирила иза „зелене маске“, закључивши да се широм Планете одвијају експанзионистички походи у име борбе за „зелену економију“ и да се колонизација више не врши силом оружја већ климатским инжењерингом.

Да би освојио територију настањену Палестинцима, Израел је започео реализацију пројекта озелењавања пустиње
Да би освојио територију настањену Палестинцима, Израел је започео реализацију пројекта озелењавања пустиње

Да зелено постаје параван за најгнусније злочине према народима може се видети из метода коришћених од стране Израела да би се освојила територија настањена Палестинцима, уз похвале „међународне заједнице“ пројекту озелењавања пустиње.

Клајнова је ове методе назвала „зелени империјализам“. Осветљавајући позадину „зеленог националног пројекта“ она закључује да је „пошумљавање пустиње постало кључни сегмент ционистичког пионирског етоса, уз злоупотребу дрвећа у спровођењу стратегије отимања земље и окупације палестинских територија“.

Jewis National Fund (ЈНФ), је под паролом „Озеленимо пустињу“, засадио маслињаке и стабла пистаћа, борове и еукалиптусе, претежно у близини палестинских насеља, хвалећи се да је од 1901. засађено 250 милиона стабала. ЈНФ функционише као НВО и представља једног од највећих приватних земљопоседника у Израелу који одбија да земљу продаје не-Јеврејима.

Наоми је одрастала у јеврејској породици, слушајући од детињства оде захвалности ЈНФ-у, да би после буђења почела да схвата о чему се ради. „ЈНФ све време врши бруталну инвазију, праћену дискриминацијом, потискујући палестинска насеља из заштићене зелене зоне, продубљујући тако непријатељства између два народа.

Савремена варијанта „зеленог колонијализма“ спроводи се широм света, уз помоћ „карбонских споразума“, чије погубне последице тренутно највише осећају народи Бразила и Уганде. Изложени отимању земље од стране организација за „очување природе“, избачени су из својих домова да би под паролом „заштите“ – уз помоћ низа пратећих закона – било легализовано угрожавање основних  људских права. Насилно протеривање се спроводи од стране чувара заштићених паркова и приватних безбедносних јединица, који им онемогућавају повратак на имања.

СУМУД-ОСТАНИ И БОРИ СЕ Израел је био у могућности да уз помоћ западних банака изгради „заштитни зид“ што је довело до одвајања радника од радних места и пољопривредника од њива. Израелску министарку за заштиту природе људска патња не брине. Она се огласила само поводом примедби „зелених“ да ова преграда делује негативно на флору и фауну, уз пресецање еколошког коридора и ометање дренаже потока. Тим поводом је оформљен  мали коридор за пролазак животиња.

„С обзиром да су људски живот постао мање важан од рептила и лептирова, не чуди цинизам према зеленом покрету и њиховој пароли Спасимо Планету. Док се на локалном нивоу одвија драма, зелена трансферзала шири пипке отимајући од људи део по део територије“.

Тражећи одговор на питање ко зарађује, а ко губи у „узаврелом новом свету“, Наоми се позвала на палестинско-америчког теоретичара Едварда Саида (1935 – 2003), оснивача постколонијалних студија и аутора књиге „Оријентализам“. Он указује на проблем везан за чињеницу да се оријентализам изучава на Западу, што ову науку ставља под контролу империјалистичког друштва служећи интересима колонијалних империја. Ово је посебно присутно у изучавању културе и историје Средњег истока, а Саид се током изучавања империјалистичког европског погледа на колонизоване народе, ослањао на Грамшијево тумачење овог процеса.

Учећи се на искуству сопствене породице – пеластинских хришћана – која је у време стварања палестинске државе радила на обезбеђивању равноправних односа два народа, укључујући право Палестинаца на повратак, Саид је дошао до закључка да „идеално друштво не треба да обједињују материјални интереси и комерцијални циљеви већ заједничке вредности везане за опстанак  на хуман и пристојан начин“. Он је настојао да популаризује арапску реч сумуд што значи издражати, не предати се, остати упркос изложености непрестаној опасности, што се односи и на људе из Хеброна или Газе, а нас асоцира на Србе из косовских енклава, изложене  – између осталог – уранијумском колонијализму. Климатске избеглице још нису препознате као правни субјекат у УН, али се егзодус може зауставити „климатским сумудом“ – што значи остати и борити се с недаћама.

КЛИМАТСКИ ЗИД Професор просторне и визуелне архитектуре на Голдшмит Универзитету у Лондону –  Ејал Вајзман, у књизи „Линија раздвајања“ објашњава природу конфликта што се одвија на ободу пустиње, узимајући за пример судбину насеља Ал-Аракуиб, безброј пута разараног и поново грађеног. Ово насеље на „зони раздвајања“ тренутно је изложено израелској инвазији, под званичним називом  „битка за Негев“.

Циљ акције је потискивање палестинских Бедуина из овог дела пустиње, а њихово изоловање се не обавља жичаном оградом већ „климатским зидом“ који је њихово подручје, изложено суши, јасно разграничило од плодних израелских површина. Промена климе на окупираним територијама спроводи се климатским инжењерингом, који омогућава повлачење кишних облака што резултира  „Цветањем пустиње“, праћено трагедијом протераних староседелаца.

Вајзман своја открића документује старим фотографијама из ваздуха и актуелним подацима са лица места, сведочењима, државним плановима, као и путописима из деветнаестог века, који анализирају природу прага пустиње и улогу политике у његовом померању. Невладина организација Zochrot је ове податке приложила Комисији за истину о догађајима 1948 – 1960. у Негеву. Из ове студије се види да су „климатске промене“ колонијални пројекат.

Вајзман скреће пажњу на сиријски погранични град Дараа који се налази на климатској линији раздвајања, што је довело до егзодуса становништва и допринело разбуктавању грађанског рата с обзиром да се 1,5 милион људи нашао у безизлазној ситуацији. Вајзман открива запањујућу  коинциденцију да је већина ваздушних удара дроновима Западне алијансе била усмерена дуж линије суше у Јемену, Сомалији, Малију, Ираку, Гази и Либији, што се уклапа са стратегијом из војног извештаја САД, од пре неколико декада који скреће пажњу на зависност Средњег истока од два природна извора: „преобиље нафте и премало воде“.

КАМПОВИ СМРТИ Ратом и сушом покренути народи наишли су на британске ровове у Калеу, а аустралијска влада смешта преживеле у кампове, изграђене на далеким острвима Науру и Манус, у којима је стање до те мере страшно да се већ неколико људи јавно спалило, не би ли скренуо пажњу на нељудске услове.

Мардокова империја је реаговала чланком Кети Хопкинс, која предлаже да се мигранти под претњом оружјем врате а њихови чамци запале. Симболика је неумитна: управо је Науру једно од острва којима прети потапање због подизања нивоа мора, па би садашњи чувари логора у будућности могли и сами постати мигранти. Наоми упозорава да, у том случају, теорија о људској  хијерархији – којом нас капитализам учи да гледамо прво себе – неће више бити одржива. Иако поремећај климе (изазван људским деловањем) не погађа све подједнако, у почетку погађа најсиромашније и слабе – било да се ради о становницима Њуорлеанса, или о жртвама поплава у Обреновцу. Богати се још увек уљуљкују веровањем да су недодирљиви и да само сиромашни треба да се укључе у скупу акцију „спасавања Планете“.

Огорчена на фарсу COP21 у Паризу, о спуштању температуре за 1,5 степени, Наоми указује на понашање влада најбогатијих земаља, које су се одмах по завршетку Самита бациле на изградњу нових постројења за фракинг.

Поплаве у Енглеској су показале да се они који су их изазвали повлаче, препуштајући држави санацију поплављених подручја. Тако оптерећена држава се затим проглашава неспособном за решавање проблема, уз апел да не „расипа новац на солидарност са осталим деловима света“, већ да се ангажује на сопственом терену.

„И док се Британци питају због чега би они учествовали у збрињавању климатских избеглица, могући одговор лежи у томе што су они измислили парну машину, и дуже него било која нација на свету развијали индустријску револуцију.“ Наоми овом приликом није споменула учешће Британаца у војним походима НАТО алијансе, и акцију чишћења окупираних територија од преосталог становништва, које се изненада, „ничим изазвано“ нашло пред њиховом вратима.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *