Почетна / БРОЈ 364 / Архимандрит Стефан – Искра у човеку није угашена

Архимандрит Стефан – Искра у човеку није угашена

Разговарала Наташа Јовановић
Православље никада није било поштеђено ничега на свету. И није оно једна патријаршија него цео универзум. Прошле су нашим земљама и римске и азијске легије и војске и неверници па се темељ и суштина православља нису за оку померили

Васкрсење Христово које долази после Лазаревог васкрсења и Христовог страдања, за нас вернике општи је васкрс. Тек ту, у тај дан, стиче се апсолутни смисао живота, онај смисао који искључује, потире сваку меланхолију, учмалост, бесмисао… На овај дан цела Васељена тријумфује у Исусу Христу, једином светом, безгрешном, коме сва природа и сва творевина служе јер све што постаде кроз Њега постаде и без Њега не постаде ништа што је постало, каже у разговору за „Печат“ архимандрит Стефан Вучковић, игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој гори.

Објасните дугу историју лутања старозаветног човека од греха ка Богу, од Адамовог пада до голготског страдања и Васкрса у Христу.

Неко каже: грех није ништа. Напротив, грех је стравична, а не мала опасност која нам доводи Сатану у госте. А Сатана је тај који мрзи све наше благодети, од благодети да ручамо, благодети да се одмарамо, до благодети да поздравимо човека на путу. Он то нема, али зато има рушилачки порив да све уништи. Тако је било и са Евом. Када је убрала плод са забрањеног дрвета, грех који је њој донео неку посластицу, исто као наркоману што чини хероин, она се окреће ка Адаму и каже: Да видиш што је ово дрво лепо. Ева, притом, не види остало дрвеће које је окружује. Исто као када бих ја вама рекао: „Погледајте како је овај манастир леп“, а има толико још лепших манастира. Окусивши јабуку, Адам схвата да је то грех и јабуку зауставља под грлом. На том месту почиње пут његовог лутања. Од тада до Христовог доласка, судије, пророци и свештеници трагају за оном искром, драхмом, вредности која је искрила у првом човеку, али, авај, увек без успеха. И с пророчанством:  Доћи ће неко јачи од нас дошао је Спаситељ. Зато је Васкрс важан за нас. Он је дошао да ту изгубљену драхму пронађе, пронашао ју је и упртио на леђа. То је најлепша слика у Цркви, нарочито код православних – омофор који епископ ставља око врата, направљен обично од вуне како би подсетио вернике да је пронађена изгубљена овца. И када на служби видимо свештенослужитеља са омофором, ми се сетимо да је Адам пронађен, дигнут на рамена и да му Христос не дозвољава више да падне. Зато је о Васкрсу посебна радост, зато су некада људи говорили: „Радујем се као када чујем васкршња звона.“ А звона нам оглашавају да је пронађен праотац наш и да није више у мукама. И када чујемо да је наш праотац спасен, ми се радујемо иако, рећи ће неко: „Не знам да ли је то баш мој праотац.“ Па не знам ни ја, али се радујем. Ми морамо остати верни Његовом страдању, погребењу, васкрсењу и вазнесењу и веровати јер неминован је други долазак Христа да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја. То је Симбол вере који је предложио Атанасије Велики на Сабору у Никеји 325. а касније је употпуњен на Сабору у Цариграду 381. године.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *