Архимандрит Стефан – Искра у човеку није угашена

Разговарала Наташа Јовановић
Православље никада није било поштеђено ничега на свету. И није оно једна патријаршија него цео универзум. Прошле су нашим земљама и римске и азијске легије и војске и неверници па се темељ и суштина православља нису за оку померили

Васкрсење Христово које долази после Лазаревог васкрсења и Христовог страдања, за нас вернике општи је васкрс. Тек ту, у тај дан, стиче се апсолутни смисао живота, онај смисао који искључује, потире сваку меланхолију, учмалост, бесмисао… На овај дан цела Васељена тријумфује у Исусу Христу, једином светом, безгрешном, коме сва природа и сва творевина служе јер све што постаде кроз Њега постаде и без Њега не постаде ништа што је постало, каже у разговору за „Печат“ архимандрит Стефан Вучковић, игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој гори.

Објасните дугу историју лутања старозаветног човека од греха ка Богу, од Адамовог пада до голготског страдања и Васкрса у Христу.

Неко каже: грех није ништа. Напротив, грех је стравична, а не мала опасност која нам доводи Сатану у госте. А Сатана је тај који мрзи све наше благодети, од благодети да ручамо, благодети да се одмарамо, до благодети да поздравимо човека на путу. Он то нема, али зато има рушилачки порив да све уништи. Тако је било и са Евом. Када је убрала плод са забрањеног дрвета, грех који је њој донео неку посластицу, исто као наркоману што чини хероин, она се окреће ка Адаму и каже: Да видиш што је ово дрво лепо. Ева, притом, не види остало дрвеће које је окружује. Исто као када бих ја вама рекао: „Погледајте како је овај манастир леп“, а има толико још лепших манастира. Окусивши јабуку, Адам схвата да је то грех и јабуку зауставља под грлом. На том месту почиње пут његовог лутања. Од тада до Христовог доласка, судије, пророци и свештеници трагају за оном искром, драхмом, вредности која је искрила у првом човеку, али, авај, увек без успеха. И с пророчанством:  Доћи ће неко јачи од нас дошао је Спаситељ. Зато је Васкрс важан за нас. Он је дошао да ту изгубљену драхму пронађе, пронашао ју је и упртио на леђа. То је најлепша слика у Цркви, нарочито код православних – омофор који епископ ставља око врата, направљен обично од вуне како би подсетио вернике да је пронађена изгубљена овца. И када на служби видимо свештенослужитеља са омофором, ми се сетимо да је Адам пронађен, дигнут на рамена и да му Христос не дозвољава више да падне. Зато је о Васкрсу посебна радост, зато су некада људи говорили: „Радујем се као када чујем васкршња звона.“ А звона нам оглашавају да је пронађен праотац наш и да није више у мукама. И када чујемо да је наш праотац спасен, ми се радујемо иако, рећи ће неко: „Не знам да ли је то баш мој праотац.“ Па не знам ни ја, али се радујем. Ми морамо остати верни Његовом страдању, погребењу, васкрсењу и вазнесењу и веровати јер неминован је други долазак Христа да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја. То је Симбол вере који је предложио Атанасије Велики на Сабору у Никеји 325. а касније је употпуњен на Сабору у Цариграду 381. године.

[restrictedarea]

Какав је смисао човека у светлу Христовог васкрсења?

Смисао и човека и самог Васкрсења је у Христовим речима Устани, Лазаре, што значи устани, човече. Јер Ја сам дошао, Ја сам победио смрт. И то је чиста истина. Два миленијума се тај феномен испитује и све мање места остаје за расправе и надгорњавања. На питање да ли верује да је Христос неприкосновена истина, Достојевски је, сетимо се, одговорио да када би све ваше истине ставили на једну страну, а Христа одбацили, ја бих пре стао уз Христа јер се од њега ништа боље и лепше не може појавити на Планети. После Лазаревог васкрсења следи Христово, али и само Лазарево васкрсење пре страдања Христовог ту је да нас увери у моћ Створитеља. Ми имамо вечни трептај, такав трептај који значи да се човек вреднује више од свега на овоме свету. Јер њега тражи Господ Исус Христос, оваплоћени човек. Тражи палог човека и налази га, и тек тада ми увиђамо каква је човекова вредност јер он није тражио руднике злата и вредност у злату, већ човека који се загубио у царству мрака и загрљају Сатанином, у загрљају смрти која му никако није дозвољавала да се приближи Царству небеском.

Васкрсење Христово је све вредности у себе сабрало, све подигло, све се ту десило. Зато се каже: Смрћу си смрт сатро и свима у гробовима живот даровао. Нема таквог дародавца и нико сличан у историји људске цивилизације није запамћен као Исус Христос. Он је извор живота, а извор живота светли у тами, а тама Га не обузе, како стоји у првој глави Јеванђеља по Јовану. Можда се небеса могу раставити на пола, али светлост не може да нестане, јер Он је светлост од светлости, Бог истинити од Бога истинитог рођени, а не створени. Значи, нема смрти. Он је њу укротио. На једном месту стихира стоји: Плаче Сатана у Хаду: Авај, зли дуси, дође Маријин син и уби ме дрвеним коцом, мислећи на крст. Он јадикује, свестан да Христос побеђује. А шта побеђује? Па отима му Адама. То је Васкрсење, победа над грехом, Сатаном и смрћу. То је тријумф. И ко не би пожелео победу, ко не би пожелео богатство, али не у новцу, већ у Христу од кога све добијамо. И зато се на црквенословенском и каже: Од Господа просимо, што значи да ми јесмо просјаци који од Бога траже да им нешто удели. Али не просимо ми мало, ми иштемо све, јер ми немамо ништа. Јер и живот наш дар је од Бога, наше биће је од Бога.

Зашто се савремени човек осећа изгубљеним иако живи у времену које му, у односу на раније векове, омогућава свако изобиље?

Смисао живота је велика тајна. То је врх човечанске свести и савести. Ако се смисао губи у реализацији неког посла или идеје, онда је то бесмислица, а не смисао. А бесмислено је оно што може да сруши највећег човека на свету. Код православца смисао постоји јер је пред њим јасна представа о томе шта је вечни смисао, а не онај везан за тренутна задовољства, која су ту тек један трептај.

Сваки човек себи постави питање: Да ли сам ја створен да на Земљи живим 50 или 70 година, или 150 година? Све је то мало ако нема још нешто, а то још нешто треба открити и пронаћи. У Посланици Солуњанима Апостол Павле каже: Јављам вам велику тајну која ће бити јављена, мислећи на време када ће се распадљиво преобући у нераспадљиво, а смртно у бесмртно. Испред нас је вечни Васкрс, васкрс за све људе.

Колико се образац савременог брака и породице разликује од оног који је постојао некад?

У Књизи о Товији све је речено. Товија позива своју жену на одмор, али је пре тога позива на молитву, затим је узима на руке и спушта на место одмора. У стара времена муж и жена су се састајали као тајанствени појам. Иако се наоко ништа посебно није дешавало, све се дешавало. Ту су се рађала здрава, благоразумна и благообразна деца која су могла да наслеђују своју земљу, да раде и диве се својим родитељима. Ново доба донело је другачији однос према жени. У време када Мојсије пише законе, он каже – ако жена учини браколомство, онда online casino да се њој да отпусна књига. У Новом завету Господ каже: Ко је од вас без греха, нека први баци камен на њу. И постиђени пред својом савешћу, они се разиђоше и жена остаде сама. Остаде Исус сам и жена стојећи на средини. А када се Исус исправи и не видјевши никога до саму жену, рече јој: ‚Жено, гдје су они што те тужаху? Зар те нико не осуди?‘ А она рече: ‚Нико, Господе.‘ А Исус јој рече: ‚Ни Ја те не осуђујем; иди, и од сада више не гријеши.‘ Код Срба и Грка постојао је обичај, морал сличан оном који је описан у причи о Товији. Данас људи живе у раскошним становима и међу њима не постоји стид. То је пут у неморал. Отуда браколомства. Апостол Павле каже: Мужеви да воле жене као самога себе да воле, а жена да се боји, односно поштује свога мужа. Када свештеник венчава, он каже: Господе Боже наш, славом и чашћу венчај их. На крају венчања их благосиља речима Узвиши се, жениче, као Аврам, буди благословен као Исак, размножи се као Јаков. А невести каже: И ти, невесто, узвиси се као Сара, развесели се као Ревека и размножи се као Рахиља. Прамајка Сара родила је једног сина, а анђео Господњи јој рече: Биће ти потомство бројније него песак морски или звезде на небу. Она рађа Јакова а он дванаест патријарха и потомство њено постаде непрегледно. Ако смо у слави и части једнаки, онда нема страха, али има поштовања.

Завршава се четрдесет дана Великог поста. У чему је његов смисао?

Апостол Павле каже да се са постом пореди једење жртвенога меса. Није ствар у јелу и нејелу. Ја могу јести када то не саблажњава брата мога, а ако га то саблажњава, ја нећу јести довека. Боље је воденички камен ставити о врат него саблазнити ближњега свога. Свети Јован Златоусти у Огласитељном слову на Пасху, у којем говори новокрштенима за Ускрс, каже: Дођите и који сте постили и који нисте постили. Дођите који сте дошли у девети и ви који сте дошли у једанаести час. Сви дођите, јагње је ухрањено. Он хоће да каже да је Христос овде. Јер само љубав нема граница, а Он је из љубави дошао и као жртву себе принео нас ради и нашега спасења ради. Празник Васкрса брише све границе, и поста, и не-поста, само ако има љубави према Богу и према ближњима. Пост је дисциплина, а не догма. Лакше се спасава човек кроз пост, али сетимо се и шта је недавно упокојени митрополит Кијевски Владимир рекао: У великом посту је најважније да не једемо, не ждеремо један другог.

После вековног искуства крвавих ратова на овим просторима између браће, од којих су нека променила веру, како из перспективе Цркве тумачите јеванђељску истину Брат је мио ма какве вере био?

Имао сам прилику да чујем предавање једног католичког свештеника о времену док су у Босни живели и Босном ходили Меша Селимовић и Иво Андрић. На позив свештеника дођоше они на предавање и када је било речи о распећу, страдању и васкрсењу, Меша устаде и рече: Људи, па ово је врх врхова. То је савршенство не једног човека него целог човечанства.

Касније, у Дервишу и смрти он ће рећи Брат је брат ма какав био. Исто тако, ми кажемо: Ми смо Адамова деца па какви год да смо. Ипак, у Јеванђељу Светог Јована Богослова, Исус Христос каже: Заиста вам кажем, ко се поново не роди, не може ући у Царство небеско. Ко се не роди водом и духом не може ући у Царство небеско, у орбиту Божјег царства које је као васељена непрегледно, али да би био на свадби Јагњетовој, где се деверуше венчавају са Христом, мораш се родити поново. То је света тајна крштења. Кроз ту призму Господ је пронашао драхму, и то не само кроз Адама као јединку већ кроз цело човечанство као множину. Многи народи на свету знају за тајну крштења и васкрсења, али најјасније јесте хришћанско веровање јер је Богом откривено, јер су наши Оци чекали на ту тајну да се открије хиљадама година па су је открили на Јордану приликом свете тајне Христовог крштења и то тако што се, како рече јеванђелист Марко, отвори небо и чу се глас Оца и виде Дух свети у виду голуба, а Син се крштава у виду човека. Овде су се јавила Света Тројица, једносушна, нераздељива, тројица у јединици и јединица у тројици и зато је то велика тајна. Свети Јован Претеча, који ће показати ко је Христос, рећи ће, у својој скромности: Ја нисам светло, ја сам дошао да сведочим. Својима дође, своји га не примише, а који га примише даде им част да буду деца Божја. А примили су га они који су се крстили и поверовали. Зато је сада у времену и простору остало још времена и простора за све људе на нашој Планети да се радују и веселе јер имају начина да се спасу.

Готово да не прође ниједна ваша беседа а да се не вратите на тему страдања Срба. Како тумачите чињеницу да су у усташким редовима највеће злочине чинили потомци поунијаћених Срба?

Питање логора и страдања мени је увек било тешко и непојмљиво. Једни би рекли – није тако било, други да је било и горе. Вукашин Клепачки је пре страдања био на јутрењу у Сарајеву, ђурђевданском уранку. Сточним вагоном одатле је послат у Јасеновац. Зашто? Детаљ још језивији је она слика из Доње Градине када колона логораша долази са Козаре, међу њима и жена са дететом у наручју. Наши оци су сматрали да је напад на жену са дететом срамота равна безумљу. И Турци су имали частан однос према фамилији. Али Хрвати хришћани, не. Сва наша стратишта требало би да постану места ходочашћа. На улазу у логор Дахау стоји великим словима написано: „Ко не жели подићи споменик, тај жели да се злочин понови“. Шта стоји на улазу у Јадовно, Јасеновац, Градину? Ова генерација се није одазвала. На тим местима бар једном годишње требало би да се упали свећа.

Да ли ми можемо да утичемо на историјску борбу добра и зла у овом историјском тренутку – на нивоу Луче где се та борба разрешава? Како православни народи могу да издрже старе/нове крсташке походе који се данас најјаче осећају у Новорусији?

Православље никада није било поштеђено ничега на свету. Православље није једна патријаршија него цео универзум. Прошле су нашим земљама и римске и азијске легије и војске и неверници па се темељ и суштина православља нису за оку померили. Православље је велика тајна, тајна над тајнама. Па није ли Христос рекао да ни врата паклена неће одолети Цркви Његовој? Чега се ми онда плашимо? Не бојте се, људи, јачи је Бог од Сатане, Христос од Антихриста и Свети Сава од Синан-паше.

Само је Београд толико пута бомбардован, а пораз никада није доживео. Јер поражени су они који су гранатама засипали куће и чељад која су се скупљала око мајчине трпезе, а не та Божја створења. Као учесник у рату, говорио сам да ми је част да будем са својим саборцима који никада ни на једно дете или жену нису насрнули. Друго је сасвим ударити на туђу војску са којом си у рату. То је онда част. Носиш оружје, бој се мене, јер ја сам Србин и браним своју земљу. Није ли и Свети Петар Цетињски носио оружје и није ли два пута рањаван на Крусима?

Свештеномонах сте са искуством рата. Да ли се из рова Бог боље види?

Био сам присутан када се у један јесењи дан стуштила олуја на коти Вучја глава, у Крајини Босанској. Ветар ломи гране, а гранате бришу изнад глава. Само који тренутак раније играли смо карте. Војници псују. Рекао би човек, овде нема ни Бога ни људи. Но када ожеже олуја по нама, ја премрех од страха. Већ у поноћ изађох да видим да ли је неко остао жив. Од рова до рова обилазим војнике и, гле чуда, сваки исто понавља: Богу хвала, живи смо. Они су знали да их у том тренутку нико до Бога не може спасити. И као када ти неко тражи опроштај и ти се сажалиш, иако си пре тога мислио да љутњи нема краја, исто тако Господ слуша вапаје наше. Замислите колика је Божја милост према човеку, оном који упире поглед у небо, свестан да је који тренутак раније псовао, и каже: Не слушај, Господе, што пас лаје. То је тајна непозната. Искра у човеку није угашена. Она се не може угасити. Та је искра као жишка у огњишту која, када се ватра угаси, под пепелом жмирка. И ти је разгрнеш а она се разгори. Тако је та жишка у свима нама затрпана. Господ када тражи, зна где је.

Има ли спасења за нас православне Србе?

Народ је наш увек био побожан и честит и то није питање једног манастира већ једног народа, и не само нашег, српског, већ свих православних на свету. Спасити се неће само онај ко то не буде хтео, ко то не жели. Код мене долазе литургијски људи, они долазе на молитву и ја видим, општећи са њима, да ми јесмо оптимистички народ, народ васкрсења и да ћемо победити.

Да одговорим на ваше питање. Срби су на православном, светосавском путу и то је пут спасења. То је пут без алтернативе. Овај који нам нуде, пут у Европу, пут је, како рече Достојевски, на највеће гробље на свету. Ја се стално чудим откуда толика галама око уласка у некакву Европску унију. Не спорим, дала је та Европа многе громаде оличене у врсним људима, али савез тих држава пропада на наше очи. Оно што не пропада јесте космичка искра, њу нико не може уништити. У космосу постоје безбројне кристалне искре које се крећу кроз ту небеску механику ударајући једна у другу, распрскујући светлост која се више не враћа у материју из које је настала. Та светлост остаје. Све остало је мрак, привиђење. Оно вечно што никада не престаје човек мора у себи да пронађе и усвоји у бескрајно великом космосу у којем царује Васкрсли Исус Христос.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *