Arhimandrit Stefan – Iskra u čoveku nije ugašena

Razgovarala Nataša Jovanović

Pravoslavlje nikada nije bilo pošteđeno ničega na svetu. I nije ono jedna patrijaršija nego ceo univerzum. Prošle su našim zemljama i rimske i azijske legije i vojske i nevernici pa se temelj i suština pravoslavlja nisu za oku pomerili

Vaskrsenje Hristovo koje dolazi posle Lazarevog vaskrsenja i Hristovog stradanja, za nas vernike opšti je vaskrs. Tek tu, u taj dan, stiče se apsolutni smisao života, onaj smisao koji isključuje, potire svaku melanholiju, učmalost, besmisao… Na ovaj dan cela Vaseljena trijumfuje u Isusu Hristu, jedinom svetom, bezgrešnom, kome sva priroda i sva tvorevina služe jer sve što postade kroz Njega postade i bez Njega ne postade ništa što je postalo, kaže u razgovoru za „Pečat“ arhimandrit Stefan Vučković, iguman manastira Velika Remeta na Fruškoj gori.

Objasnite dugu istoriju lutanja starozavetnog čoveka od greha ka Bogu, od Adamovog pada do golgotskog stradanja i Vaskrsa u Hristu.

Neko kaže: greh nije ništa. Naprotiv, greh je stravična, a ne mala opasnost koja nam dovodi Satanu u goste. A Satana je taj koji mrzi sve naše blagodeti, od blagodeti da ručamo, blagodeti da se odmaramo, do blagodeti da pozdravimo čoveka na putu. On to nema, ali zato ima rušilački poriv da sve uništi. Tako je bilo i sa Evom. Kada je ubrala plod sa zabranjenog drveta, greh koji je njoj doneo neku poslasticu, isto kao narkomanu što čini heroin, ona se okreće ka Adamu i kaže: Da vidiš što je ovo drvo lepo. Eva, pritom, ne vidi ostalo drveće koje je okružuje. Isto kao kada bih ja vama rekao: „Pogledajte kako je ovaj manastir lep“, a ima toliko još lepših manastira. Okusivši jabuku, Adam shvata da je to greh i jabuku zaustavlja pod grlom. Na tom mestu počinje put njegovog lutanja. Od tada do Hristovog dolaska, sudije, proroci i sveštenici tragaju za onom iskrom, drahmom, vrednosti koja je iskrila u prvom čoveku, ali, avaj, uvek bez uspeha. I s proročanstvom:  Doći će neko jači od nas došao je Spasitelj. Zato je Vaskrs važan za nas. On je došao da tu izgubljenu drahmu pronađe, pronašao ju je i uprtio na leđa. To je najlepša slika u Crkvi, naročito kod pravoslavnih – omofor koji episkop stavlja oko vrata, napravljen obično od vune kako bi podsetio vernike da je pronađena izgubljena ovca. I kada na službi vidimo sveštenoslužitelja sa omoforom, mi se setimo da je Adam pronađen, dignut na ramena i da mu Hristos ne dozvoljava više da padne. Zato je o Vaskrsu posebna radost, zato su nekada ljudi govorili: „Radujem se kao kada čujem vaskršnja zvona.“ A zvona nam oglašavaju da je pronađen praotac naš i da nije više u mukama. I kada čujemo da je naš praotac spasen, mi se radujemo iako, reći će neko: „Ne znam da li je to baš moj praotac.“ Pa ne znam ni ja, ali se radujem. Mi moramo ostati verni Njegovom stradanju, pogrebenju, vaskrsenju i vaznesenju i verovati jer neminovan je drugi dolazak Hrista da sudi živima i mrtvima i Njegovom carstvu neće biti kraja. To je Simbol vere koji je predložio Atanasije Veliki na Saboru u Nikeji 325. a kasnije je upotpunjen na Saboru u Carigradu 381. godine.

[restrictedarea]

Kakav je smisao čoveka u svetlu Hristovog vaskrsenja?

Smisao i čoveka i samog Vaskrsenja je u Hristovim rečima Ustani, Lazare, što znači ustani, čoveče. Jer Ja sam došao, Ja sam pobedio smrt. I to je čista istina. Dva milenijuma se taj fenomen ispituje i sve manje mesta ostaje za rasprave i nadgornjavanja. Na pitanje da li veruje da je Hristos neprikosnovena istina, Dostojevski je, setimo se, odgovorio da kada bi sve vaše istine stavili na jednu stranu, a Hrista odbacili, ja bih pre stao uz Hrista jer se od njega ništa bolje i lepše ne može pojaviti na Planeti. Posle Lazarevog vaskrsenja sledi Hristovo, ali i samo Lazarevo vaskrsenje pre stradanja Hristovog tu je da nas uveri u moć Stvoritelja. Mi imamo večni treptaj, takav treptaj koji znači da se čovek vrednuje više od svega na ovome svetu. Jer njega traži Gospod Isus Hristos, ovaploćeni čovek. Traži palog čoveka i nalazi ga, i tek tada mi uviđamo kakva je čovekova vrednost jer on nije tražio rudnike zlata i vrednost u zlatu, već čoveka koji se zagubio u carstvu mraka i zagrljaju Sataninom, u zagrljaju smrti koja mu nikako nije dozvoljavala da se približi Carstvu nebeskom.

Vaskrsenje Hristovo je sve vrednosti u sebe sabralo, sve podiglo, sve se tu desilo. Zato se kaže: Smrću si smrt satro i svima u grobovima život darovao. Nema takvog darodavca i niko sličan u istoriji ljudske civilizacije nije zapamćen kao Isus Hristos. On je izvor života, a izvor života svetli u tami, a tama Ga ne obuze, kako stoji u prvoj glavi Jevanđelja po Jovanu. Možda se nebesa mogu rastaviti na pola, ali svetlost ne može da nestane, jer On je svetlost od svetlosti, Bog istiniti od Boga istinitog rođeni, a ne stvoreni. Znači, nema smrti. On je nju ukrotio. Na jednom mestu stihira stoji: Plače Satana u Hadu: Avaj, zli dusi, dođe Marijin sin i ubi me drvenim kocom, misleći na krst. On jadikuje, svestan da Hristos pobeđuje. A šta pobeđuje? Pa otima mu Adama. To je Vaskrsenje, pobeda nad grehom, Satanom i smrću. To je trijumf. I ko ne bi poželeo pobedu, ko ne bi poželeo bogatstvo, ali ne u novcu, već u Hristu od koga sve dobijamo. I zato se na crkvenoslovenskom i kaže: Od Gospoda prosimo, što znači da mi jesmo prosjaci koji od Boga traže da im nešto udeli. Ali ne prosimo mi malo, mi ištemo sve, jer mi nemamo ništa. Jer i život naš dar je od Boga, naše biće je od Boga.

Zašto se savremeni čovek oseća izgubljenim iako živi u vremenu koje mu, u odnosu na ranije vekove, omogućava svako izobilje?

Smisao života je velika tajna. To je vrh čovečanske svesti i savesti. Ako se smisao gubi u realizaciji nekog posla ili ideje, onda je to besmislica, a ne smisao. A besmisleno je ono što može da sruši najvećeg čoveka na svetu. Kod pravoslavca smisao postoji jer je pred njim jasna predstava o tome šta je večni smisao, a ne onaj vezan za trenutna zadovoljstva, koja su tu tek jedan treptaj.

Svaki čovek sebi postavi pitanje: Da li sam ja stvoren da na Zemlji živim 50 ili 70 godina, ili 150 godina? Sve je to malo ako nema još nešto, a to još nešto treba otkriti i pronaći. U Poslanici Solunjanima Apostol Pavle kaže: Javljam vam veliku tajnu koja će biti javljena, misleći na vreme kada će se raspadljivo preobući u neraspadljivo, a smrtno u besmrtno. Ispred nas je večni Vaskrs, vaskrs za sve ljude.

Koliko se obrazac savremenog braka i porodice razlikuje od onog koji je postojao nekad?

U Knjizi o Toviji sve je rečeno. Tovija poziva svoju ženu na odmor, ali je pre toga poziva na molitvu, zatim je uzima na ruke i spušta na mesto odmora. U stara vremena muž i žena su se sastajali kao tajanstveni pojam. Iako se naoko ništa posebno nije dešavalo, sve se dešavalo. Tu su se rađala zdrava, blagorazumna i blagoobrazna deca koja su mogla da nasleđuju svoju zemlju, da rade i dive se svojim roditeljima. Novo doba donelo je drugačiji odnos prema ženi. U vreme kada Mojsije piše zakone, on kaže – ako žena učini brakolomstvo, onda online casino da se njoj da otpusna knjiga. U Novom zavetu Gospod kaže: Ko je od vas bez greha, neka prvi baci kamen na nju. I postiđeni pred svojom savešću, oni se raziđoše i žena ostade sama. Ostade Isus sam i žena stojeći na sredini. A kada se Isus ispravi i ne vidjevši nikoga do samu ženu, reče joj: ‚Ženo, gdje su oni što te tužahu? Zar te niko ne osudi?‘ A ona reče: ‚Niko, Gospode.‘ A Isus joj reče: ‚Ni Ja te ne osuđujem; idi, i od sada više ne griješi.‘ Kod Srba i Grka postojao je običaj, moral sličan onom koji je opisan u priči o Toviji. Danas ljudi žive u raskošnim stanovima i među njima ne postoji stid. To je put u nemoral. Otuda brakolomstva. Apostol Pavle kaže: Muževi da vole žene kao samoga sebe da vole, a žena da se boji, odnosno poštuje svoga muža. Kada sveštenik venčava, on kaže: Gospode Bože naš, slavom i čašću venčaj ih. Na kraju venčanja ih blagosilja rečima Uzviši se, ženiče, kao Avram, budi blagosloven kao Isak, razmnoži se kao Jakov. A nevesti kaže: I ti, nevesto, uzvisi se kao Sara, razveseli se kao Reveka i razmnoži se kao Rahilja. Pramajka Sara rodila je jednog sina, a anđeo Gospodnji joj reče: Biće ti potomstvo brojnije nego pesak morski ili zvezde na nebu. Ona rađa Jakova a on dvanaest patrijarha i potomstvo njeno postade nepregledno. Ako smo u slavi i časti jednaki, onda nema straha, ali ima poštovanja.

Završava se četrdeset dana Velikog posta. U čemu je njegov smisao?

Apostol Pavle kaže da se sa postom poredi jedenje žrtvenoga mesa. Nije stvar u jelu i nejelu. Ja mogu jesti kada to ne sablažnjava brata moga, a ako ga to sablažnjava, ja neću jesti doveka. Bolje je vodenički kamen staviti o vrat nego sablazniti bližnjega svoga. Sveti Jovan Zlatousti u Oglasiteljnom slovu na Pashu, u kojem govori novokrštenima za Uskrs, kaže: Dođite i koji ste postili i koji niste postili. Dođite koji ste došli u deveti i vi koji ste došli u jedanaesti čas. Svi dođite, jagnje je uhranjeno. On hoće da kaže da je Hristos ovde. Jer samo ljubav nema granica, a On je iz ljubavi došao i kao žrtvu sebe prineo nas radi i našega spasenja radi. Praznik Vaskrsa briše sve granice, i posta, i ne-posta, samo ako ima ljubavi prema Bogu i prema bližnjima. Post je disciplina, a ne dogma. Lakše se spasava čovek kroz post, ali setimo se i šta je nedavno upokojeni mitropolit Kijevski Vladimir rekao: U velikom postu je najvažnije da ne jedemo, ne žderemo jedan drugog.

Posle vekovnog iskustva krvavih ratova na ovim prostorima između braće, od kojih su neka promenila veru, kako iz perspektive Crkve tumačite jevanđeljsku istinu Brat je mio ma kakve vere bio?

Imao sam priliku da čujem predavanje jednog katoličkog sveštenika o vremenu dok su u Bosni živeli i Bosnom hodili Meša Selimović i Ivo Andrić. Na poziv sveštenika dođoše oni na predavanje i kada je bilo reči o raspeću, stradanju i vaskrsenju, Meša ustade i reče: Ljudi, pa ovo je vrh vrhova. To je savršenstvo ne jednog čoveka nego celog čovečanstva.

Kasnije, u Dervišu i smrti on će reći Brat je brat ma kakav bio. Isto tako, mi kažemo: Mi smo Adamova deca pa kakvi god da smo. Ipak, u Jevanđelju Svetog Jovana Bogoslova, Isus Hristos kaže: Zaista vam kažem, ko se ponovo ne rodi, ne može ući u Carstvo nebesko. Ko se ne rodi vodom i duhom ne može ući u Carstvo nebesko, u orbitu Božjeg carstva koje je kao vaseljena nepregledno, ali da bi bio na svadbi Jagnjetovoj, gde se deveruše venčavaju sa Hristom, moraš se roditi ponovo. To je sveta tajna krštenja. Kroz tu prizmu Gospod je pronašao drahmu, i to ne samo kroz Adama kao jedinku već kroz celo čovečanstvo kao množinu. Mnogi narodi na svetu znaju za tajnu krštenja i vaskrsenja, ali najjasnije jeste hrišćansko verovanje jer je Bogom otkriveno, jer su naši Oci čekali na tu tajnu da se otkrije hiljadama godina pa su je otkrili na Jordanu prilikom svete tajne Hristovog krštenja i to tako što se, kako reče jevanđelist Marko, otvori nebo i ču se glas Oca i vide Duh sveti u vidu goluba, a Sin se krštava u vidu čoveka. Ovde su se javila Sveta Trojica, jednosušna, nerazdeljiva, trojica u jedinici i jedinica u trojici i zato je to velika tajna. Sveti Jovan Preteča, koji će pokazati ko je Hristos, reći će, u svojoj skromnosti: Ja nisam svetlo, ja sam došao da svedočim. Svojima dođe, svoji ga ne primiše, a koji ga primiše dade im čast da budu deca Božja. A primili su ga oni koji su se krstili i poverovali. Zato je sada u vremenu i prostoru ostalo još vremena i prostora za sve ljude na našoj Planeti da se raduju i vesele jer imaju načina da se spasu.

Gotovo da ne prođe nijedna vaša beseda a da se ne vratite na temu stradanja Srba. Kako tumačite činjenicu da su u ustaškim redovima najveće zločine činili potomci pounijaćenih Srba?

Pitanje logora i stradanja meni je uvek bilo teško i nepojmljivo. Jedni bi rekli – nije tako bilo, drugi da je bilo i gore. Vukašin Klepački je pre stradanja bio na jutrenju u Sarajevu, đurđevdanskom uranku. Stočnim vagonom odatle je poslat u Jasenovac. Zašto? Detalj još jeziviji je ona slika iz Donje Gradine kada kolona logoraša dolazi sa Kozare, među njima i žena sa detetom u naručju. Naši oci su smatrali da je napad na ženu sa detetom sramota ravna bezumlju. I Turci su imali častan odnos prema familiji. Ali Hrvati hrišćani, ne. Sva naša stratišta trebalo bi da postanu mesta hodočašća. Na ulazu u logor Dahau stoji velikim slovima napisano: „Ko ne želi podići spomenik, taj želi da se zločin ponovi“. Šta stoji na ulazu u Jadovno, Jasenovac, Gradinu? Ova generacija se nije odazvala. Na tim mestima bar jednom godišnje trebalo bi da se upali sveća.

Da li mi možemo da utičemo na istorijsku borbu dobra i zla u ovom istorijskom trenutku – na nivou Luče gde se ta borba razrešava? Kako pravoslavni narodi mogu da izdrže stare/nove krstaške pohode koji se danas najjače osećaju u Novorusiji?

Pravoslavlje nikada nije bilo pošteđeno ničega na svetu. Pravoslavlje nije jedna patrijaršija nego ceo univerzum. Prošle su našim zemljama i rimske i azijske legije i vojske i nevernici pa se temelj i suština pravoslavlja nisu za oku pomerili. Pravoslavlje je velika tajna, tajna nad tajnama. Pa nije li Hristos rekao da ni vrata paklena neće odoleti Crkvi Njegovoj? Čega se mi onda plašimo? Ne bojte se, ljudi, jači je Bog od Satane, Hristos od Antihrista i Sveti Sava od Sinan-paše.

Samo je Beograd toliko puta bombardovan, a poraz nikada nije doživeo. Jer poraženi su oni koji su granatama zasipali kuće i čeljad koja su se skupljala oko majčine trpeze, a ne ta Božja stvorenja. Kao učesnik u ratu, govorio sam da mi je čast da budem sa svojim saborcima koji nikada ni na jedno dete ili ženu nisu nasrnuli. Drugo je sasvim udariti na tuđu vojsku sa kojom si u ratu. To je onda čast. Nosiš oružje, boj se mene, jer ja sam Srbin i branim svoju zemlju. Nije li i Sveti Petar Cetinjski nosio oružje i nije li dva puta ranjavan na Krusima?

Sveštenomonah ste sa iskustvom rata. Da li se iz rova Bog bolje vidi?

Bio sam prisutan kada se u jedan jesenji dan stuštila oluja na koti Vučja glava, u Krajini Bosanskoj. Vetar lomi grane, a granate brišu iznad glava. Samo koji trenutak ranije igrali smo karte. Vojnici psuju. Rekao bi čovek, ovde nema ni Boga ni ljudi. No kada ožeže oluja po nama, ja premreh od straha. Već u ponoć izađoh da vidim da li je neko ostao živ. Od rova do rova obilazim vojnike i, gle čuda, svaki isto ponavlja: Bogu hvala, živi smo. Oni su znali da ih u tom trenutku niko do Boga ne može spasiti. I kao kada ti neko traži oproštaj i ti se sažališ, iako si pre toga mislio da ljutnji nema kraja, isto tako Gospod sluša vapaje naše. Zamislite kolika je Božja milost prema čoveku, onom koji upire pogled u nebo, svestan da je koji trenutak ranije psovao, i kaže: Ne slušaj, Gospode, što pas laje. To je tajna nepoznata. Iskra u čoveku nije ugašena. Ona se ne može ugasiti. Ta je iskra kao žiška u ognjištu koja, kada se vatra ugasi, pod pepelom žmirka. I ti je razgrneš a ona se razgori. Tako je ta žiška u svima nama zatrpana. Gospod kada traži, zna gde je.

Ima li spasenja za nas pravoslavne Srbe?

Narod je naš uvek bio pobožan i čestit i to nije pitanje jednog manastira već jednog naroda, i ne samo našeg, srpskog, već svih pravoslavnih na svetu. Spasiti se neće samo onaj ko to ne bude hteo, ko to ne želi. Kod mene dolaze liturgijski ljudi, oni dolaze na molitvu i ja vidim, opšteći sa njima, da mi jesmo optimistički narod, narod vaskrsenja i da ćemo pobediti.

Da odgovorim na vaše pitanje. Srbi su na pravoslavnom, svetosavskom putu i to je put spasenja. To je put bez alternative. Ovaj koji nam nude, put u Evropu, put je, kako reče Dostojevski, na najveće groblje na svetu. Ja se stalno čudim otkuda tolika galama oko ulaska u nekakvu Evropsku uniju. Ne sporim, dala je ta Evropa mnoge gromade oličene u vrsnim ljudima, ali savez tih država propada na naše oči. Ono što ne propada jeste kosmička iskra, nju niko ne može uništiti. U kosmosu postoje bezbrojne kristalne iskre koje se kreću kroz tu nebesku mehaniku udarajući jedna u drugu, rasprskujući svetlost koja se više ne vraća u materiju iz koje je nastala. Ta svetlost ostaje. Sve ostalo je mrak, priviđenje. Ono večno što nikada ne prestaje čovek mora u sebi da pronađe i usvoji u beskrajno velikom kosmosu u kojem caruje Vaskrsli Isus Hristos.

[/restrictedarea]