Лепота и претећи наговештаји

Пише Радивоје МИКИЋ

Нема сумње да је „Долина српских краљева“ Милисава Савића врло значајно књижевно остварење које кроз једно двоструко путовање (кроз садашњост и кроз средњовековну Србију) читаоца уводи у свет лепоте сачуване из минулих времена и истовремено га суочава са стрепњом шта ће са свом том лепотом бити колико сутра

Мада је по основним жанровским карактеристикама најближа путописној прози, књига „Долина српских краљева“ Милисава Савића се може сврстати у она остварења која се могу посматрати као жанровски хибриди. И то није нимало случајно, пошто последњих година управо Милисав Савић спада међу оне писце који настоје да релативизују границе између књижевних облика. Захваљујући том настојању, Милисав Савић је, примера ради, у роману „Ожиљци тишине“ покушао да фикционализује биографије наших највећих писаца XX века (Иве Андрића и Милоша Црњанског) једнако као што је у књизи „Фуснота“ тежио да покаже како се есејистичко градиво може успешно спајати са кратком причом која има барем донекле документарну подлогу, а она се и сама најчешће везује за судбине писаца и друштвени положај књижевности. А и у другим Савићевим књигама има елемената који указују на то да је реч о писцу који је, почевши као приповедач и романсијер са наглашеним интересом за један и у простору и у времену препознатљив свет, одлучио да прихвати нов поетички хоризонт у којем више нема тако јасних граница између књижевних врста, као што нема ни потребе за стварносном верификацијом књижевне слике света. Уз све то, Милисав Савић је током протеклих година и деценија био и један од оних наших писаца који су, путујући по свету и живећи у различитим земљама, продубљивали и своја животна искуства и проширивали своја знања о књижевности, тачније знања о природи књижевних облика и који су желели да у своје стваралаштво уведу знатне новине. Отуда и не може бити никако чудно то што је већ у поднаслову своје књиге Милисав Савић прибегао коришћењу оног поступка на који је, на самом почетку прошлог века (1904. године) пишући о приповеткама Борисава Станковића, указао Јован Дучић рекавши да смо ушли у епоху „у којој једна књига рађа другу књигу“, епоху у којој се књижевни светови више него икад додирују и преплићу. А стављајући испод наслова своје књиге оно „пролећно путовање 2013.“ Милисав Савић је у читаочев хоризонт призвао Петера Хандкеа и његово „зимско путовање“ по српским крајевима, стављајући тако до знања том истом читаоцу да ће се и он, као Хандке, бавити питањима која никако нису без значаја за судбину једног народа.

О СУДБИНИ ДУХОВНЕ БАШТИНЕ Описујући како је у току два пролећна месеца 2013. године посетио све манастире, цркве и историјске споменике на потезу од Жиче до манастира и цркава на северу Косова и Метохије, једном речи, на простору који је територијално и духовно средиште средњовековне српске државе, Милисав Савић је, ван сваке сумње, желео да читаоцу стави до знања да је посреди и напор да се уз опис онога што се може видети у његове текстове укључи и историјска грађа која сведочи о тој прошлости, али и стално истицана путопишчева потреба да се оно што је сада доведе у везу са прошлим временима и да се тако створе претпоставке за предвиђање судбине и једног народа и његове духовне баштине (треба ли рећи да то предвиђање боје тамни тонови, свеједно да ли је реч о некој цркви или је реч о опустелим селима и пејзажима у чијој лепоти више нико не ужива). А то показује да је Милисав Савић у основу својих путописних текстова поставио настојање да се у једном времену виде сва времена, односно да се следи мисао Марка Аурелија: „Онај који је видео садашњост видео је све. И оно што се десило пре много година и оно што ће се десити у вечности: све је истог порекла и исте врсте.“ И зато кад читалац књиге „Долина српских краљева“ чита, примера ради, описе онога што се данас може видети у Студеници (чини се да су то описи дати са највише приповедних елемената, посебно онда кад је реч о фрескама и њиховом садржају, односно могућности да се ликови на фрескама доведу у везу са људима који су у време осликавања насељавали простор око манастира, а баш таква места показују да текст исписује врсни приповедач који, замишљајући ондашње девојке и младиће, показује и снагу своје имагинације али и потребу да, још једном, расплете замршено историјско градиво, да у том градиву открије онај слој који може да се повеже са данашњом сликом света и живота) он јасно види да се путописац поставља у једну чудну позицију – он се труди да буде и онај ко види и описује и онај ко замишља и симболички тумачи оно што је видео и замислио а све у намери да кроз трагове минулих времена „прочита“ садржаје живота времена у којем се сам обрео и из којега се оглашава. И чини се да баш због тога Савићу као путописцу није довољно оно што види у архитектури храмова и садржају фресака, да му је баш због тога потребно тако често призивање књижевности, пошто је она виђена као још један облик довођења у везу онога што је било и онога што је сада.

[restrictedarea]

И тако се, у ствари, путописац Милисав Савић сврстава у ону групу српских путописаца чији су зачетници Милош Црњански и Растко Петровић, путописаца који више не желе да читаоца упознају са једним простором, већ желе да се усредсреде на културно-историјску и антрополошку тематику. Такви путописци нам јасно стављају до знања да путописни текст постаје веома сложен и да он тражи читаоца који ту сложеност може на прави начин да разуме. Ако је још од првих реченица Савићевог путописа, тачније од реченице „У пролећном или јесењем, сунчаном или кишовитом дану, кад изненада, на некој окуци Ибарске магистрале при изласку из Краљева, према Рашки, сину, у даљини, као крваво сунце, црвено-загасити зидови манастира Жиче, тело ми, од главе до пета, преплаве таласи радости“, читаоцу јасно да је реч о тексту у којем се један снажан субјективни тон преплиће са потребом да се обликује опис низа важних културно-историјских, односно духовних споменика, једнако му је јасно да је аутор неко ко говори о потреби да се „и путовање дели са другима“ и да је путопишчева усамљеност током пролећних путовања 2013. године привидна пошто „једина ми је утеха што у мислима, или боље рећи сањарењима, нисам био сам. Увек је неко корачао или ломатао се по богазима поред мене. Неко, односно сенка од тог неког с којим сам давно, у младости, обишао добар део ових предела. Правили су ми друштво и писци, и стари и нови, који су такође ходочастили овим дивљим а предивним крајевима“.

ПИШЧЕВА ЗАГОНЕТКА  Уводећи на овај начин једну врсту загонетке око тога са ким је то „у младости, обишао добар део ових предела“, путописац у књизи „Долина српских краљева“ отвара и простор за једну јако важну димензију – стални дијалог са књигама и књижевношћу. Кад, примера ради, описује остатке средњовековног града Маглича и када се вајка што „нажалост, мало је оваквих градова сачувано, не само из средњег века већ и из каснијег времена“, Савић ће одмах са описа прећи на коментар, на настојање да се судбина Маглича постави у један знатно шири контекст: „Јер овде је, на Балкану, била активна и машта градње (стварања) и машта разградње  (разарања). Није ли управо Иво Андрић написао роман о једној прелепој ћуприји на Дрини, славећи машту градње?“ И сад постаје очигледно нешто са чиме читалац има посла дуж читаве књиге „Долина српских краљева“ – сви описи, од описа Студенице до описа малих и полупорушених сеоских цркава, замишљени су баш као похвала „машти градње“, стваралачком принципу, свеједно да ли тај принцип оличавају чувени градитељи доведени из западних крајева (приморје, Италија) или је реч о анонимним зидарима и клесарима. А то што је указано и на једно истинско књижевно ремек-дело само је додатни доказ да Савић похвалу „машти градње“ жели да прикаже као нешто што је изнад свих земаљских и пропадљивих људских подухвата. Али, нису сва укључивања књижевних цитата или реминисценција смештена у ову раван. Налазећи се у истом простору, али описујући споменик српским ратницима у Ибарској долини, Савић ће рећи и да војник на споменику „гледа према западу, одакле је у Првом светском рату дошао непријатељ. Путнику на први поглед пада на ум песма ‚Отаџбина‘ Ђуре Јакшића. Само до ове стене стићи ћеш, поручује ратник у Ибарској долини“. Тако се у Савићев путописни текст на помало неочекиван начин уводи тема патриотизма. А о патриотизму је све време реч у „Долини српских краљева“, само што реминисценција на Јакшићеву песму ту тему чини сасвим експлицитном.

МАГЛИЧ И АУТОЦИТАТИ И пошто су у модерној књижевности врло чести и аутоцитати, није ни Милисав Савић одолео а да се не послужи и њима. Опет је реч о средњовековном граду Магличу и погледу који се, будући да је он на узвишењу изнад Ибра, пружа и на саму реку и на пругу која вијуга уз речни ток: „Пролазе ли возови Ибарском долином? упитао сам се пре педесетак година. Како је то питање лепо звучало! Јер се одговор знао: нису пролазили већ тутњали!“ А будући да је једна од најважнијих тема Савићевог путописа време и траг који оно оставља на творевинама људског ума али и људских руку, овај аутоцитат оснажује баш ту тематску димензију „Долине српских краљева“. Ако су пре педесетак година Ибарском долином тутњали возови, током „пролећног путовања 2013. године“ правих возова у тој долини више и нема (помињу се локомотиве које споро вуку један до два вагона). И то је податак који даје стварносну подлогу путопишчевом питању, једнако као што баш он уводи и меланхолични тон. Али у питању „пролазе ли возови Ибарском долином“ постоји и моменат лирске идеализације коју производи временски сасвим одређена тачка гледишта. Путопишчева тачка гледишта није тачка гледишта занесеног младића, већ отрежњеног човека у зрелом добу, који наслућује пропаст материјалних трагова прошлости и смрт, нестајање као важну компоненту живота у свим срединама кроз које пролази, чију ружну садашњост приказује без икаквог трага идеализације.

Зато се може рећи да реминисценције и цитати имају врло различите функције у књизи „Долина српских краљева“. Растко Петровић, један од највећих путника у српској књижевности, и сам је, „одмах после Првог светског рата“, пролазио крајевима које Милисав Савић описује и уз опис пејзажа који су га опчињавали Петровића је опседала и фигура Светога Саве који је за Растка био неко ко је спајао паганство и хришћанство. Али, није се Савић Растка Петровића сетио само због овог погледа на културно-историјску улогу Светог Саве већ и због тога што „велики српски писац и путник Растко Петровић има епизоду у којој његов имењак, пре бекства у Свету Гору, у ђурђевско јутро, сакривен у шибљаку, посматра управо код Ушћа голе купачице у Ибру“, што је, другим речима, и Растко Петровић настојао да уводи фантазијско градиво у опис предела и историјских фигура, једнако као што је призивање Растка Петровића послужило и као средство за истицање неких разлика у пејзажу који је он могао да види и пејзажу који гледа Милисав Савић: „Ибар више није зелен и чист као што је био у време кад га је Петровић, одмах после Првог светског рата, походио, ваља мутне и отровне воде, али Студеница јесте. Готово као да је иста као из описа Растка Петровића.“ Додајући још и то како „ништа не загађује ову реку“, Милисав Савић у свој путопис укључује и један важан тематски елемент који се везује за наше доба – човекову небригу према природи, према ономе што би, макар као извор живота, морало бити поштеђено људске неодговорности.

ПОРУКЕ СА ФРЕСАКА По-што сама књижевност има овако важно место у путопису Милисава Савића, сасвим је нормално и што је књига „Долина српских краљева“ проткана расправом о поетичким питањима или указивањем на значај тих питања. А пошто Савићев путопис за основну тему има оно што се снажно везује и временом настанка и основним симболичким елементима за културу средњег века, није нимало случајно што се у њему јавља и овакав поглед на смисао списатељске делатности, једнако као што није нимало случајно што је баш дух модерног времена у овај опис Савиног списатељског рада унео и мало ироније: „После искушеничког живота у испосници у Кареји, Свети Сава је направио ову испосницу, на обронцима планине Радочело, у стени са пећинама. Кажу да је ту налазио мир после свих бучних, светских послова којима се бавио. Ту би се он, велики путник, скрасио за извесно време. Сматра се да је ту написао чувени ‚Студенички типик‘ и биографију свог оца. Лепа прича за оне који тврде да без самоће нема великог стваралаштва. Писање је разговор са самим собом. Или Богом.“ Ако је веровање да је Свети Сава баш у испосници написао „Студенички типик“ „лепа прича за оне који тврде да без самоће нема великог стваралаштва“, онда нема сумње да ћемо у књизи „Долина српских краљева“ срести и другачији поглед на списатељски посао. А тај другачији поглед на списатељски посао изложен је на овом месту: „Сачувани су и фрагменти двојице јеванђелиста. Не њихове главе већ само доњи делови. На боље очуваном фрагменту виде се лепо обликоване ноге, са скупоценим сандалама. И јеванђелистова хаљина је скупоцена. Поред се види прибор за писање. За то време један од најбољих и најскупоценијих. Лаж је да само гладни и боси, односно сиромашни, могу да пишу књиге, поручује ова фреска.“ И овде се поетичка проблематика излаже уз полемички тон, али се види и нешто што је веома важна одлика књиге „Долина српских краљева“. А та одлика би се могла означити као путопишчева потреба да залази иза онога што је оваплоћено у грађевини и фрескама и да тражи дубља, симболичко-алегоријска значења онога што се нуди његовом оку, или пак да даје приповедачку интерпретацију онога што види. Описујући клесарске творевине у манастиру Придворица, Савић, попут правог приповедача, даје карактеризацију исклесаних ликова: „Тако мајстор Михаило има доброћудно лице, са ситним дечјим очима. Ктитор Радоња одаје одлучног човека, дугих бркова, наглашених образа и крупних очију. Казимир је буца, ждера, делује поспано, као после доброг ручка заливеног обиљем вина.“ Исто тако, кад описује фреске у манастиру Градац, Милисав Савић ће једну од њих, „Христово рођење“, овако видети: „Сва је састављена од фрагмената и као таква добро се уклапа у остатке живописа. На њој је присутна висока стилизација, па све личи на бајку, што Христово рођење и јесте. Пастир на глави има шеширић, не верујем да су српски пастири у то време носили шешире, пре су носили капе од међедовине, али на себи има дугачки животињски огртач, што и приличи овом поднебљу. Ту су и двојнице, народне.“ Додуше, има у Савићевом читању фресака и врло занимљивих места, као што је овај опис „Распећа“ у манастиру Студеница: „Мене су на тој фресци углавном привлачили детаљи, као знатижељан поглед војника Лонгина: то је крупан, леп младић, пуца од здравља, за разлику од разапетог Исуса Христа, бледа лица, мршавог тела, са ребрима која се могу пребројити. Нешто лошије је урађен св. Петар, опет је проблем с његовим рукама, подбочен на десну изгледа доста неуверљиво. Али је зато Богородица осликана с мером, њена туга је достојанствена, господска. Изрази финог, непатвореног жаљења за мртвим Христом виде се на лицима Богородичиних пратиља.“ Оваква места показују да је Милисав Савић имао потребу не само да опише оно што види већ и да виђено протумачи.

Нема сумње да је „Долина српских краљева“ Милисава Савића врло значајно књижевно остварење, које кроз једно двоструко путовање (кроз садашњост и кроз средњовековну Србију) читаоца уводи у свет лепоте сачуване из минулих времена и истовремено га суочава са стрепњом шта ће са свом том лепотом бити колико сутра, пошто време у којем путописац живи и из којега се оглашава носи толико претећих и мрачних наговештаја.

[/restrictedarea] hairy woman