Почетна / БРОЈ 359 / Лепота и претећи наговештаји

Лепота и претећи наговештаји

Пише Радивоје МИКИЋ
Нема сумње да је „Долина српских краљева“ Милисава Савића врло значајно књижевно остварење које кроз једно двоструко путовање (кроз садашњост и кроз средњовековну Србију) читаоца уводи у свет лепоте сачуване из минулих времена и истовремено га суочава са стрепњом шта ће са свом том лепотом бити колико сутра

Мада је по основним жанровским карактеристикама најближа путописној прози, књига „Долина српских краљева“ Милисава Савића се може сврстати у она остварења која се могу посматрати као жанровски хибриди. И то није нимало случајно, пошто последњих година управо Милисав Савић спада међу оне писце који настоје да релативизују границе између књижевних облика. Захваљујући том настојању, Милисав Савић је, примера ради, у роману „Ожиљци тишине“ покушао да фикционализује биографије наших највећих писаца XX века (Иве Андрића и Милоша Црњанског) једнако као што је у књизи „Фуснота“ тежио да покаже како се есејистичко градиво може успешно спајати са кратком причом која има барем донекле документарну подлогу, а она се и сама најчешће везује за судбине писаца и друштвени положај књижевности. А и у другим Савићевим књигама има елемената који указују на то да је реч о писцу који је, почевши као приповедач и романсијер са наглашеним интересом за један и у простору и у времену препознатљив свет, одлучио да прихвати нов поетички хоризонт у којем више нема тако јасних граница између књижевних врста, као што нема ни потребе за стварносном верификацијом књижевне слике света. Уз све то, Милисав Савић је током протеклих година и деценија био и један од оних наших писаца који су, путујући по свету и живећи у различитим земљама, продубљивали и своја животна искуства и проширивали своја знања о књижевности, тачније знања о природи књижевних облика и који су желели да у своје стваралаштво уведу знатне новине. Отуда и не може бити никако чудно то што је већ у поднаслову своје књиге Милисав Савић прибегао коришћењу оног поступка на који је, на самом почетку прошлог века (1904. године) пишући о приповеткама Борисава Станковића, указао Јован Дучић рекавши да смо ушли у епоху „у којој једна књига рађа другу књигу“, епоху у којој се књижевни светови више него икад додирују и преплићу. А стављајући испод наслова своје књиге оно „пролећно путовање 2013.“ Милисав Савић је у читаочев хоризонт призвао Петера Хандкеа и његово „зимско путовање“ по српским крајевима, стављајући тако до знања том истом читаоцу да ће се и он, као Хандке, бавити питањима која никако нису без значаја за судбину једног народа.

О СУДБИНИ ДУХОВНЕ БАШТИНЕ Описујући како је у току два пролећна месеца 2013. године посетио све манастире, цркве и историјске споменике на потезу од Жиче до манастира и цркава на северу Косова и Метохије, једном речи, на простору који је територијално и духовно средиште средњовековне српске државе, Милисав Савић је, ван сваке сумње, желео да читаоцу стави до знања да је посреди и напор да се уз опис онога што се може видети у његове текстове укључи и историјска грађа која сведочи о тој прошлости, али и стално истицана путопишчева потреба да се оно што је сада доведе у везу са прошлим временима и да се тако створе претпоставке за предвиђање судбине и једног народа и његове духовне баштине (треба ли рећи да то предвиђање боје тамни тонови, свеједно да ли је реч о некој цркви или је реч о опустелим селима и пејзажима у чијој лепоти више нико не ужива). А то показује да је Милисав Савић у основу својих путописних текстова поставио настојање да се у једном времену виде сва времена, односно да се следи мисао Марка Аурелија: „Онај који је видео садашњост видео је све. И оно што се десило пре много година и оно што ће се десити у вечности: све је истог порекла и исте врсте.“ И зато кад читалац књиге „Долина српских краљева“ чита, примера ради, описе онога што се данас може видети у Студеници (чини се да су то описи дати са највише приповедних елемената, посебно онда кад је реч о фрескама и њиховом садржају, односно могућности да се ликови на фрескама доведу у везу са људима који су у време осликавања насељавали простор око манастира, а баш таква места показују да текст исписује врсни приповедач који, замишљајући ондашње девојке и младиће, показује и снагу своје имагинације али и потребу да, још једном, расплете замршено историјско градиво, да у том градиву открије онај слој који може да се повеже са данашњом сликом света и живота) он јасно види да се путописац поставља у једну чудну позицију – он се труди да буде и онај ко види и описује и онај ко замишља и симболички тумачи оно што је видео и замислио а све у намери да кроз трагове минулих времена „прочита“ садржаје живота времена у којем се сам обрео и из којега се оглашава. И чини се да баш због тога Савићу као путописцу није довољно оно што види у архитектури храмова и садржају фресака, да му је баш због тога потребно тако често призивање књижевности, пошто је она виђена као још један облик довођења у везу онога што је било и онога што је сада.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *