Lepota i preteći nagoveštaji

Piše Radivoje MIKIĆ

Nema sumnje da je „Dolina srpskih kraljeva“ Milisava Savića vrlo značajno književno ostvarenje koje kroz jedno dvostruko putovanje (kroz sadašnjost i kroz srednjovekovnu Srbiju) čitaoca uvodi u svet lepote sačuvane iz minulih vremena i istovremeno ga suočava sa strepnjom šta će sa svom tom lepotom biti koliko sutra

Mada je po osnovnim žanrovskim karakteristikama najbliža putopisnoj prozi, knjiga „Dolina srpskih kraljeva“ Milisava Savića se može svrstati u ona ostvarenja koja se mogu posmatrati kao žanrovski hibridi. I to nije nimalo slučajno, pošto poslednjih godina upravo Milisav Savić spada među one pisce koji nastoje da relativizuju granice između književnih oblika. Zahvaljujući tom nastojanju, Milisav Savić je, primera radi, u romanu „Ožiljci tišine“ pokušao da fikcionalizuje biografije naših najvećih pisaca XX veka (Ive Andrića i Miloša Crnjanskog) jednako kao što je u knjizi „Fusnota“ težio da pokaže kako se esejističko gradivo može uspešno spajati sa kratkom pričom koja ima barem donekle dokumentarnu podlogu, a ona se i sama najčešće vezuje za sudbine pisaca i društveni položaj književnosti. A i u drugim Savićevim knjigama ima elemenata koji ukazuju na to da je reč o piscu koji je, počevši kao pripovedač i romansijer sa naglašenim interesom za jedan i u prostoru i u vremenu prepoznatljiv svet, odlučio da prihvati nov poetički horizont u kojem više nema tako jasnih granica između književnih vrsta, kao što nema ni potrebe za stvarnosnom verifikacijom književne slike sveta. Uz sve to, Milisav Savić je tokom proteklih godina i decenija bio i jedan od onih naših pisaca koji su, putujući po svetu i živeći u različitim zemljama, produbljivali i svoja životna iskustva i proširivali svoja znanja o književnosti, tačnije znanja o prirodi književnih oblika i koji su želeli da u svoje stvaralaštvo uvedu znatne novine. Otuda i ne može biti nikako čudno to što je već u podnaslovu svoje knjige Milisav Savić pribegao korišćenju onog postupka na koji je, na samom početku prošlog veka (1904. godine) pišući o pripovetkama Borisava Stankovića, ukazao Jovan Dučić rekavši da smo ušli u epohu „u kojoj jedna knjiga rađa drugu knjigu“, epohu u kojoj se književni svetovi više nego ikad dodiruju i prepliću. A stavljajući ispod naslova svoje knjige ono „prolećno putovanje 2013.“ Milisav Savić je u čitaočev horizont prizvao Petera Handkea i njegovo „zimsko putovanje“ po srpskim krajevima, stavljajući tako do znanja tom istom čitaocu da će se i on, kao Handke, baviti pitanjima koja nikako nisu bez značaja za sudbinu jednog naroda.

O SUDBINI DUHOVNE BAŠTINE Opisujući kako je u toku dva prolećna meseca 2013. godine posetio sve manastire, crkve i istorijske spomenike na potezu od Žiče do manastira i crkava na severu Kosova i Metohije, jednom reči, na prostoru koji je teritorijalno i duhovno središte srednjovekovne srpske države, Milisav Savić je, van svake sumnje, želeo da čitaocu stavi do znanja da je posredi i napor da se uz opis onoga što se može videti u njegove tekstove uključi i istorijska građa koja svedoči o toj prošlosti, ali i stalno isticana putopiščeva potreba da se ono što je sada dovede u vezu sa prošlim vremenima i da se tako stvore pretpostavke za predviđanje sudbine i jednog naroda i njegove duhovne baštine (treba li reći da to predviđanje boje tamni tonovi, svejedno da li je reč o nekoj crkvi ili je reč o opustelim selima i pejzažima u čijoj lepoti više niko ne uživa). A to pokazuje da je Milisav Savić u osnovu svojih putopisnih tekstova postavio nastojanje da se u jednom vremenu vide sva vremena, odnosno da se sledi misao Marka Aurelija: „Onaj koji je video sadašnjost video je sve. I ono što se desilo pre mnogo godina i ono što će se desiti u večnosti: sve je istog porekla i iste vrste.“ I zato kad čitalac knjige „Dolina srpskih kraljeva“ čita, primera radi, opise onoga što se danas može videti u Studenici (čini se da su to opisi dati sa najviše pripovednih elemenata, posebno onda kad je reč o freskama i njihovom sadržaju, odnosno mogućnosti da se likovi na freskama dovedu u vezu sa ljudima koji su u vreme oslikavanja naseljavali prostor oko manastira, a baš takva mesta pokazuju da tekst ispisuje vrsni pripovedač koji, zamišljajući ondašnje devojke i mladiće, pokazuje i snagu svoje imaginacije ali i potrebu da, još jednom, rasplete zamršeno istorijsko gradivo, da u tom gradivu otkrije onaj sloj koji može da se poveže sa današnjom slikom sveta i života) on jasno vidi da se putopisac postavlja u jednu čudnu poziciju – on se trudi da bude i onaj ko vidi i opisuje i onaj ko zamišlja i simbolički tumači ono što je video i zamislio a sve u nameri da kroz tragove minulih vremena „pročita“ sadržaje života vremena u kojem se sam obreo i iz kojega se oglašava. I čini se da baš zbog toga Saviću kao putopiscu nije dovoljno ono što vidi u arhitekturi hramova i sadržaju fresaka, da mu je baš zbog toga potrebno tako često prizivanje književnosti, pošto je ona viđena kao još jedan oblik dovođenja u vezu onoga što je bilo i onoga što je sada.

[restrictedarea]

I tako se, u stvari, putopisac Milisav Savić svrstava u onu grupu srpskih putopisaca čiji su začetnici Miloš Crnjanski i Rastko Petrović, putopisaca koji više ne žele da čitaoca upoznaju sa jednim prostorom, već žele da se usredsrede na kulturno-istorijsku i antropološku tematiku. Takvi putopisci nam jasno stavljaju do znanja da putopisni tekst postaje veoma složen i da on traži čitaoca koji tu složenost može na pravi način da razume. Ako je još od prvih rečenica Savićevog putopisa, tačnije od rečenice „U prolećnom ili jesenjem, sunčanom ili kišovitom danu, kad iznenada, na nekoj okuci Ibarske magistrale pri izlasku iz Kraljeva, prema Raški, sinu, u daljini, kao krvavo sunce, crveno-zagasiti zidovi manastira Žiče, telo mi, od glave do peta, preplave talasi radosti“, čitaocu jasno da je reč o tekstu u kojem se jedan snažan subjektivni ton prepliće sa potrebom da se oblikuje opis niza važnih kulturno-istorijskih, odnosno duhovnih spomenika, jednako mu je jasno da je autor neko ko govori o potrebi da se „i putovanje deli sa drugima“ i da je putopiščeva usamljenost tokom prolećnih putovanja 2013. godine prividna pošto „jedina mi je uteha što u mislima, ili bolje reći sanjarenjima, nisam bio sam. Uvek je neko koračao ili lomatao se po bogazima pored mene. Neko, odnosno senka od tog nekog s kojim sam davno, u mladosti, obišao dobar deo ovih predela. Pravili su mi društvo i pisci, i stari i novi, koji su takođe hodočastili ovim divljim a predivnim krajevima“.

PIŠČEVA ZAGONETKA  Uvodeći na ovaj način jednu vrstu zagonetke oko toga sa kim je to „u mladosti, obišao dobar deo ovih predela“, putopisac u knjizi „Dolina srpskih kraljeva“ otvara i prostor za jednu jako važnu dimenziju – stalni dijalog sa knjigama i književnošću. Kad, primera radi, opisuje ostatke srednjovekovnog grada Magliča i kada se vajka što „nažalost, malo je ovakvih gradova sačuvano, ne samo iz srednjeg veka već i iz kasnijeg vremena“, Savić će odmah sa opisa preći na komentar, na nastojanje da se sudbina Magliča postavi u jedan znatno širi kontekst: „Jer ovde je, na Balkanu, bila aktivna i mašta gradnje (stvaranja) i mašta razgradnje  (razaranja). Nije li upravo Ivo Andrić napisao roman o jednoj prelepoj ćupriji na Drini, slaveći maštu gradnje?“ I sad postaje očigledno nešto sa čime čitalac ima posla duž čitave knjige „Dolina srpskih kraljeva“ – svi opisi, od opisa Studenice do opisa malih i poluporušenih seoskih crkava, zamišljeni su baš kao pohvala „mašti gradnje“, stvaralačkom principu, svejedno da li taj princip oličavaju čuveni graditelji dovedeni iz zapadnih krajeva (primorje, Italija) ili je reč o anonimnim zidarima i klesarima. A to što je ukazano i na jedno istinsko književno remek-delo samo je dodatni dokaz da Savić pohvalu „mašti gradnje“ želi da prikaže kao nešto što je iznad svih zemaljskih i propadljivih ljudskih poduhvata. Ali, nisu sva uključivanja književnih citata ili reminiscencija smeštena u ovu ravan. Nalazeći se u istom prostoru, ali opisujući spomenik srpskim ratnicima u Ibarskoj dolini, Savić će reći i da vojnik na spomeniku „gleda prema zapadu, odakle je u Prvom svetskom ratu došao neprijatelj. Putniku na prvi pogled pada na um pesma ‚Otadžbina‘ Đure Jakšića. Samo do ove stene stići ćeš, poručuje ratnik u Ibarskoj dolini“. Tako se u Savićev putopisni tekst na pomalo neočekivan način uvodi tema patriotizma. A o patriotizmu je sve vreme reč u „Dolini srpskih kraljeva“, samo što reminiscencija na Jakšićevu pesmu tu temu čini sasvim eksplicitnom.

MAGLIČ I AUTOCITATI I pošto su u modernoj književnosti vrlo česti i autocitati, nije ni Milisav Savić odoleo a da se ne posluži i njima. Opet je reč o srednjovekovnom gradu Magliču i pogledu koji se, budući da je on na uzvišenju iznad Ibra, pruža i na samu reku i na prugu koja vijuga uz rečni tok: „Prolaze li vozovi Ibarskom dolinom? upitao sam se pre pedesetak godina. Kako je to pitanje lepo zvučalo! Jer se odgovor znao: nisu prolazili već tutnjali!“ A budući da je jedna od najvažnijih tema Savićevog putopisa vreme i trag koji ono ostavlja na tvorevinama ljudskog uma ali i ljudskih ruku, ovaj autocitat osnažuje baš tu tematsku dimenziju „Doline srpskih kraljeva“. Ako su pre pedesetak godina Ibarskom dolinom tutnjali vozovi, tokom „prolećnog putovanja 2013. godine“ pravih vozova u toj dolini više i nema (pominju se lokomotive koje sporo vuku jedan do dva vagona). I to je podatak koji daje stvarnosnu podlogu putopiščevom pitanju, jednako kao što baš on uvodi i melanholični ton. Ali u pitanju „prolaze li vozovi Ibarskom dolinom“ postoji i momenat lirske idealizacije koju proizvodi vremenski sasvim određena tačka gledišta. Putopiščeva tačka gledišta nije tačka gledišta zanesenog mladića, već otrežnjenog čoveka u zrelom dobu, koji naslućuje propast materijalnih tragova prošlosti i smrt, nestajanje kao važnu komponentu života u svim sredinama kroz koje prolazi, čiju ružnu sadašnjost prikazuje bez ikakvog traga idealizacije.

Zato se može reći da reminiscencije i citati imaju vrlo različite funkcije u knjizi „Dolina srpskih kraljeva“. Rastko Petrović, jedan od najvećih putnika u srpskoj književnosti, i sam je, „odmah posle Prvog svetskog rata“, prolazio krajevima koje Milisav Savić opisuje i uz opis pejzaža koji su ga opčinjavali Petrovića je opsedala i figura Svetoga Save koji je za Rastka bio neko ko je spajao paganstvo i hrišćanstvo. Ali, nije se Savić Rastka Petrovića setio samo zbog ovog pogleda na kulturno-istorijsku ulogu Svetog Save već i zbog toga što „veliki srpski pisac i putnik Rastko Petrović ima epizodu u kojoj njegov imenjak, pre bekstva u Svetu Goru, u đurđevsko jutro, sakriven u šibljaku, posmatra upravo kod Ušća gole kupačice u Ibru“, što je, drugim rečima, i Rastko Petrović nastojao da uvodi fantazijsko gradivo u opis predela i istorijskih figura, jednako kao što je prizivanje Rastka Petrovića poslužilo i kao sredstvo za isticanje nekih razlika u pejzažu koji je on mogao da vidi i pejzažu koji gleda Milisav Savić: „Ibar više nije zelen i čist kao što je bio u vreme kad ga je Petrović, odmah posle Prvog svetskog rata, pohodio, valja mutne i otrovne vode, ali Studenica jeste. Gotovo kao da je ista kao iz opisa Rastka Petrovića.“ Dodajući još i to kako „ništa ne zagađuje ovu reku“, Milisav Savić u svoj putopis uključuje i jedan važan tematski element koji se vezuje za naše doba – čovekovu nebrigu prema prirodi, prema onome što bi, makar kao izvor života, moralo biti pošteđeno ljudske neodgovornosti.

PORUKE SA FRESAKA Po-što sama književnost ima ovako važno mesto u putopisu Milisava Savića, sasvim je normalno i što je knjiga „Dolina srpskih kraljeva“ protkana raspravom o poetičkim pitanjima ili ukazivanjem na značaj tih pitanja. A pošto Savićev putopis za osnovnu temu ima ono što se snažno vezuje i vremenom nastanka i osnovnim simboličkim elementima za kulturu srednjeg veka, nije nimalo slučajno što se u njemu javlja i ovakav pogled na smisao spisateljske delatnosti, jednako kao što nije nimalo slučajno što je baš duh modernog vremena u ovaj opis Savinog spisateljskog rada uneo i malo ironije: „Posle iskušeničkog života u isposnici u Kareji, Sveti Sava je napravio ovu isposnicu, na obroncima planine Radočelo, u steni sa pećinama. Kažu da je tu nalazio mir posle svih bučnih, svetskih poslova kojima se bavio. Tu bi se on, veliki putnik, skrasio za izvesno vreme. Smatra se da je tu napisao čuveni ‚Studenički tipik‘ i biografiju svog oca. Lepa priča za one koji tvrde da bez samoće nema velikog stvaralaštva. Pisanje je razgovor sa samim sobom. Ili Bogom.“ Ako je verovanje da je Sveti Sava baš u isposnici napisao „Studenički tipik“ „lepa priča za one koji tvrde da bez samoće nema velikog stvaralaštva“, onda nema sumnje da ćemo u knjizi „Dolina srpskih kraljeva“ sresti i drugačiji pogled na spisateljski posao. A taj drugačiji pogled na spisateljski posao izložen je na ovom mestu: „Sačuvani su i fragmenti dvojice jevanđelista. Ne njihove glave već samo donji delovi. Na bolje očuvanom fragmentu vide se lepo oblikovane noge, sa skupocenim sandalama. I jevanđelistova haljina je skupocena. Pored se vidi pribor za pisanje. Za to vreme jedan od najboljih i najskupocenijih. Laž je da samo gladni i bosi, odnosno siromašni, mogu da pišu knjige, poručuje ova freska.“ I ovde se poetička problematika izlaže uz polemički ton, ali se vidi i nešto što je veoma važna odlika knjige „Dolina srpskih kraljeva“. A ta odlika bi se mogla označiti kao putopiščeva potreba da zalazi iza onoga što je ovaploćeno u građevini i freskama i da traži dublja, simboličko-alegorijska značenja onoga što se nudi njegovom oku, ili pak da daje pripovedačku interpretaciju onoga što vidi. Opisujući klesarske tvorevine u manastiru Pridvorica, Savić, poput pravog pripovedača, daje karakterizaciju isklesanih likova: „Tako majstor Mihailo ima dobroćudno lice, sa sitnim dečjim očima. Ktitor Radonja odaje odlučnog čoveka, dugih brkova, naglašenih obraza i krupnih očiju. Kazimir je buca, ždera, deluje pospano, kao posle dobrog ručka zalivenog obiljem vina.“ Isto tako, kad opisuje freske u manastiru Gradac, Milisav Savić će jednu od njih, „Hristovo rođenje“, ovako videti: „Sva je sastavljena od fragmenata i kao takva dobro se uklapa u ostatke živopisa. Na njoj je prisutna visoka stilizacija, pa sve liči na bajku, što Hristovo rođenje i jeste. Pastir na glavi ima šeširić, ne verujem da su srpski pastiri u to vreme nosili šešire, pre su nosili kape od međedovine, ali na sebi ima dugački životinjski ogrtač, što i priliči ovom podneblju. Tu su i dvojnice, narodne.“ Doduše, ima u Savićevom čitanju fresaka i vrlo zanimljivih mesta, kao što je ovaj opis „Raspeća“ u manastiru Studenica: „Mene su na toj fresci uglavnom privlačili detalji, kao znatiželjan pogled vojnika Longina: to je krupan, lep mladić, puca od zdravlja, za razliku od razapetog Isusa Hrista, bleda lica, mršavog tela, sa rebrima koja se mogu prebrojiti. Nešto lošije je urađen sv. Petar, opet je problem s njegovim rukama, podbočen na desnu izgleda dosta neuverljivo. Ali je zato Bogorodica oslikana s merom, njena tuga je dostojanstvena, gospodska. Izrazi finog, nepatvorenog žaljenja za mrtvim Hristom vide se na licima Bogorodičinih pratilja.“ Ovakva mesta pokazuju da je Milisav Savić imao potrebu ne samo da opiše ono što vidi već i da viđeno protumači.

Nema sumnje da je „Dolina srpskih kraljeva“ Milisava Savića vrlo značajno književno ostvarenje, koje kroz jedno dvostruko putovanje (kroz sadašnjost i kroz srednjovekovnu Srbiju) čitaoca uvodi u svet lepote sačuvane iz minulih vremena i istovremeno ga suočava sa strepnjom šta će sa svom tom lepotom biti koliko sutra, pošto vreme u kojem putopisac živi i iz kojega se oglašava nosi toliko pretećih i mračnih nagoveštaja.

[/restrictedarea] hairy woman