Почетна / ТВ коментар / Нико нема што Амер имаде

Нико нема што Амер имаде

Вашингтонски званичници и њихови гафови су пречесто сакривени у штурим извештајима из Беле куће и Стејт департмента, иначе би им било много теже да глуме вајну интелектуалну надмоћ којом се иначе прсе

Камо лепе среће да америчку пропаганду, када већ не можемо да је потпуно одстранимо из наше трошне јавности, барем добијамо онако нескраћену и неизмењену, у свој њеној величанственој, тешко препричљивој, али свакако отрежњујућој недотупавости. Све оно што „Глас Америке“ прикрива, замлаћујући гледаоце клеветањем других народа и држава, открило би се у неколико директних преноса конференција за новинаре у „Белој кући“, односно Стејт департменту. Камере би, у том случају, српским гледаоцима помогле да једном за свагда увиде простачку, почесто и наказну, природу америчке политике, нарочито спољне.
Главна јунакиња тих преноса несумњиво би била Џенифер Псаки, портпаролка Стејт департмента, положајем осуђена да се безмало свакодневно појављује пред „Седмом силом“ и одговара на њихова питања. Иако је та новинарска свита, која добија прилику да пропитује госпођу Псаки, ваљано прочишћена од кадрова који би се можда дрзнули да озбиљније сумњиче наводе америчке владе, свеједно се дешава да новинарска знатижеља зађе и у воде које њиховим домаћинима никако не пријају.
То је делом стога што је америчка јавност скоро у целости саздана на представама и глуматањима, на чијој уверљивости почивају стубови њиховог друштва. Веома искусни када је реч о опсенама свих врста, Американци су одавно новинарима наменили улогу „чувара савести“ који немилосрдно насрћу на моћнике, а ови, новинари, повремено чак и озбиљно схвате поверену им улогу. Другим делом су ти непријатни тренуци узроковани тугаљивом смотаношћу саме Џенифер Псаки, недорасле ма каквом озбиљнијем суочавању са логичким провалијама у тврдњама које износи. Буквално је болно гледати је како, пред салом пуном извештача, после малтене сваког питања забија главу у непрегледне гомиле папира пред собом и по њима панично тражи унапред записани одговор. Или како, дрскошћу својственом људима невеликих интелектуалних домета, питања страних – нарочито руских – дописника, избегава тако што новинара који јој се обраћа једноставно исече својом омиљеном узречицом: „Мислим да можемо да пређемо на следеће питање“.
Разлог оволико очигледног настојања да се избегне свако питање на које није унапред саставила/добила одговор, јесте што се у оним ретким тренуцима када разговор склизне у непредвиђене теме Џенифер Псаки поштено избрука. Тако је фебруара ове године, када је објављен већ чувени пресретнути разговор Викторије Нуланд са Џефом Пајетом („Је… ЕУ!“) једна новинарка упитала Џенифер Псаки због чега два висока службеника америчке државе расправљају о томе ко треба а ко не сме да уђе у будућу владу туђе, суверене државе (Украјина је тада још имала извесна обележја независности), на шта је портпаролка својим пискавим гласом умало поцепала ваздух у сали: „Па дипломате то стално раде! Дипломате стално причају о владама других земаља! Шта ти мислиш, о чему дипломате иначе разговарају?“ Наравно, нико се није усудио да је пита крајње разумно питање: „Откуд знате шта дипломате других држава причају у приватним разговорима? Да није то можда обичај само америчких дипломата?“ Срећом по Џенифер, јер да ју је неко то питао, ко зна како би се искобељала.
Исто тако се пред камерама бламирала објашњавајући да се Русија снабдева природним гасом из Европе, све док се, усред млатарања рукама по ваздуху, није најзад исправила: „У ствари је обрнуто, Европа се снабдева из Русије“. Ништа боље није било ни када је критиковала референдум на Криму због „карусел гласања“, а када су је новинари питали шта је то „карусел гласање“, морала је сирота да призна да ни сама не зна и да ће морати да се накнадно распита. Чак јој и није неопходно суочавање са новинарима да би се обрукала: пре неколико седмица, баш на дан када је објављена вест о обарању малезијског путничког авиона изнад Украјине, Џенифер Псаки је твитовала поруке о модној колумни своје некадашње колегинице, док су небројени новинари очекивали од ње било какву информацију везану за оборени авион; због тог гафа је данима била исмевана од стране неколико слободнијих, махом малих и независних, новинских сајтова у Америци.
Последњи у низу њених испада догодио се у уторак, 5. августа, када је прокоментарисала да је америчка влада узнемирена због противсанкција којима Русија намерава да узврати Западу! То да и Русија може да игра оштро према онима који против ње играју оштро, као да је изненадило портпаролку Стејт департмента, а можда и цео Стејт департмент. На истој конференцији, када су јој новинари прочитали појашњење руског Министарства спољних послова да се војни маневри, које је Псаки претходног дана осудила као „дестабилизујуће по руско-украјинску границу“, у ствари одржавају више од 600 километара далеко од те границе, Џенифер је бриљантно одговорила: „Руске војне маневре, ма где се одржавали, сматрамо провокацијом“.
У Русији је Џенифер Псаки нека врста познате личности, пошто тамо њене бравуре уредно бележе и групишу у посебне видео прилоге. Штета је само што се о овој живописној дами премало зна у самој Америци (до тамошње публике стижу тек пречишћени прилози са њених иступа), али и у Србији. Многим заговорницима приклањања Србије Западу било би теже да образлажу своје ставове, када би српска јавност била поближе упозната са пајацима попут Џенифер Псаки – и не само ње! – који на овај или онај начин оличавају америчку политику.

Један коментар

  1. Što se tiče Amertike i boljeg razumevanja tog naroda, zajedno sa vladajućom nomenklaturom imam samo predlog da ljudi pročitaju knjigu Robera Eskrpija,naslova „Otvoreno pismo Bogu“.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *