Niko nema što Amer imade

Vašingtonski zvaničnici i njihovi gafovi su prečesto sakriveni u šturim izveštajima iz Bele kuće i Stejt departmenta, inače bi im bilo mnogo teže da glume vajnu intelektualnu nadmoć kojom se inače prse

Kamo lepe sreće da američku propagandu, kada već ne možemo da je potpuno odstranimo iz naše trošne javnosti, barem dobijamo onako neskraćenu i neizmenjenu, u svoj njenoj veličanstvenoj, teško prepričljivoj, ali svakako otrežnjujućoj nedotupavosti. Sve ono što „Glas Amerike“ prikriva, zamlaćujući gledaoce klevetanjem drugih naroda i država, otkrilo bi se u nekoliko direktnih prenosa konferencija za novinare u „Beloj kući“, odnosno Stejt departmentu. Kamere bi, u tom slučaju, srpskim gledaocima pomogle da jednom za svagda uvide prostačku, počesto i nakaznu, prirodu američke politike, naročito spoljne.
Glavna junakinja tih prenosa nesumnjivo bi bila Dženifer Psaki, portparolka Stejt departmenta, položajem osuđena da se bezmalo svakodnevno pojavljuje pred „Sedmom silom“ i odgovara na njihova pitanja. Iako je ta novinarska svita, koja dobija priliku da propituje gospođu Psaki, valjano pročišćena od kadrova koji bi se možda drznuli da ozbiljnije sumnjiče navode američke vlade, svejedno se dešava da novinarska znatiželja zađe i u vode koje njihovim domaćinima nikako ne prijaju.
To je delom stoga što je američka javnost skoro u celosti sazdana na predstavama i glumatanjima, na čijoj uverljivosti počivaju stubovi njihovog društva. Veoma iskusni kada je reč o opsenama svih vrsta, Amerikanci su odavno novinarima namenili ulogu „čuvara savesti“ koji nemilosrdno nasrću na moćnike, a ovi, novinari, povremeno čak i ozbiljno shvate poverenu im ulogu. Drugim delom su ti neprijatni trenuci uzrokovani tugaljivom smotanošću same Dženifer Psaki, nedorasle ma kakvom ozbiljnijem suočavanju sa logičkim provalijama u tvrdnjama koje iznosi. Bukvalno je bolno gledati je kako, pred salom punom izveštača, posle maltene svakog pitanja zabija glavu u nepregledne gomile papira pred sobom i po njima panično traži unapred zapisani odgovor. Ili kako, drskošću svojstvenom ljudima nevelikih intelektualnih dometa, pitanja stranih – naročito ruskih – dopisnika, izbegava tako što novinara koji joj se obraća jednostavno iseče svojom omiljenom uzrečicom: „Mislim da možemo da pređemo na sledeće pitanje“.
Razlog ovoliko očiglednog nastojanja da se izbegne svako pitanje na koje nije unapred sastavila/dobila odgovor, jeste što se u onim retkim trenucima kada razgovor sklizne u nepredviđene teme Dženifer Psaki pošteno izbruka. Tako je februara ove godine, kada je objavljen već čuveni presretnuti razgovor Viktorije Nuland sa Džefom Pajetom („Je… EU!“) jedna novinarka upitala Dženifer Psaki zbog čega dva visoka službenika američke države raspravljaju o tome ko treba a ko ne sme da uđe u buduću vladu tuđe, suverene države (Ukrajina je tada još imala izvesna obeležja nezavisnosti), na šta je portparolka svojim piskavim glasom umalo pocepala vazduh u sali: „Pa diplomate to stalno rade! Diplomate stalno pričaju o vladama drugih zemalja! Šta ti misliš, o čemu diplomate inače razgovaraju?“ Naravno, niko se nije usudio da je pita krajnje razumno pitanje: „Otkud znate šta diplomate drugih država pričaju u privatnim razgovorima? Da nije to možda običaj samo američkih diplomata?“ Srećom po Dženifer, jer da ju je neko to pitao, ko zna kako bi se iskobeljala.
Isto tako se pred kamerama blamirala objašnjavajući da se Rusija snabdeva prirodnim gasom iz Evrope, sve dok se, usred mlataranja rukama po vazduhu, nije najzad ispravila: „U stvari je obrnuto, Evropa se snabdeva iz Rusije“. Ništa bolje nije bilo ni kada je kritikovala referendum na Krimu zbog „karusel glasanja“, a kada su je novinari pitali šta je to „karusel glasanje“, morala je sirota da prizna da ni sama ne zna i da će morati da se naknadno raspita. Čak joj i nije neophodno suočavanje sa novinarima da bi se obrukala: pre nekoliko sedmica, baš na dan kada je objavljena vest o obaranju malezijskog putničkog aviona iznad Ukrajine, Dženifer Psaki je tvitovala poruke o modnoj kolumni svoje nekadašnje koleginice, dok su nebrojeni novinari očekivali od nje bilo kakvu informaciju vezanu za oboreni avion; zbog tog gafa je danima bila ismevana od strane nekoliko slobodnijih, mahom malih i nezavisnih, novinskih sajtova u Americi.
Poslednji u nizu njenih ispada dogodio se u utorak, 5. avgusta, kada je prokomentarisala da je američka vlada uznemirena zbog protivsankcija kojima Rusija namerava da uzvrati Zapadu! To da i Rusija može da igra oštro prema onima koji protiv nje igraju oštro, kao da je iznenadilo portparolku Stejt departmenta, a možda i ceo Stejt department. Na istoj konferenciji, kada su joj novinari pročitali pojašnjenje ruskog Ministarstva spoljnih poslova da se vojni manevri, koje je Psaki prethodnog dana osudila kao „destabilizujuće po rusko-ukrajinsku granicu“, u stvari održavaju više od 600 kilometara daleko od te granice, Dženifer je briljantno odgovorila: „Ruske vojne manevre, ma gde se održavali, smatramo provokacijom“.
U Rusiji je Dženifer Psaki neka vrsta poznate ličnosti, pošto tamo njene bravure uredno beleže i grupišu u posebne video priloge. Šteta je samo što se o ovoj živopisnoj dami premalo zna u samoj Americi (do tamošnje publike stižu tek prečišćeni prilozi sa njenih istupa), ali i u Srbiji. Mnogim zagovornicima priklanjanja Srbije Zapadu bilo bi teže da obrazlažu svoje stavove, kada bi srpska javnost bila pobliže upoznata sa pajacima poput Dženifer Psaki – i ne samo nje! – koji na ovaj ili onaj način oličavaju američku politiku.