Почетна / Култура / МАРГИНАЛИЈЕ О ШАНТИЋУ (2.део)

МАРГИНАЛИЈЕ О ШАНТИЋУ (2.део)

Пише Мило Ломпар

Насупрот негативној књижевној оцени Шантића, Црњански поставља свој доживљај песниковог лика у летњој месечини мостарске ноћи: као што је негативно означио свет који употребљава песникову величину, тако сада негативно означава свет који однекуд именује песникову маленост

Сасвим на другачији начин, у сазвучју потпуно различитих тонова, писао је Милош Црњански: он се огласио у истој години, чак готово истим поводом, јер се и у његовом чланку препознаје свест о предсмртном осмеху болника. Ту се, такође, спајају два позната мотива: назнаке о песниковој поезији и сећање на сусрет са његовом личношћу. Ни Црњански не пропушта да ове мотиве доведе у везу са политичким контекстом и идеолошким одјецима песникове судбине. Али, рељефност у дочаравању Шантићевог лика настаје услед наглашеног перспективизма Црњанског.

ОТКЛОН ОД ИДЕОЛОГИЈЕ Јер, судбина Шантићева свакако је – и за Црњанског – у битној вези са ритмовима времена који чине да „у данашњем друштву ћифта и пиљара… поет не значи ништа“. Сáмо умањивање песниковог значаја није неминовно неутрална ствар, будући да је – распростртим паралелограмима светских моћи – праћено учесталом употребом песника у подручјима идеологије, па се „једино… још његове родољубиве песме читају“. У много чему складно са протестним ритмовима Лирике Итаке, Црњански свој негативитет спрам послератног света – као критику, као став, као осећање, као презир – утемељује на предразумевању о песничкој аутентичности. Јер, он скида актуелне идеолошке и политичке наносе са Шантићевог лика у часу када тврди: „свакако да није зато био песник да га широм Босне декламују о Светом Сави“. Подтекст је прецизан: идеолошки и политички употребљаван, у понављањима упорно лишаван сваког песничког смисла, јер је поетско претворено у декламаторско, песник бива изручен свету, па постаје отуђен од себе у нарастајућим објективацијама.

Оспоравање идеолошке употребе идеје песника представља први сазнајни отклон који доноси вишесмерни и кратки текст Црњанског. Он се одвија под сенком једне вере у поезију. То је битно различито од Крлежиног виђења ствари. Отклон од идеологије која се окупља око Шантића не настаје – као код Крлеже – у име неке друге идеологије, попут оне коју у 1924. години исповеда Књижевна република, већ настаје у сасвим другом подручју духа, пошто је тај отклон настао у име поезије. Јер, Шантић је доживљен као потпуни песник: не као песник чији је лик обликован у младалачком доживљају његових стихова него као песник који оличава сáмо начело поезије, као песник „са јасним и звонким лирским звуком“, коме ће књижевност дати „достојно место певача, чистог и јасног лирика, који је био богодан и тајно дубок“. Ова апологија песника и поезије, која нам дочарава Шантићев лик, само је поетски стадијум духовног вртлога у којем се креће Црњански.

Јер, упечатљивост Шантићевог лика не обезбеђује поетско становиште, будући да се и оно подвргава отклону: у Црњансковим сећањима на разговоре са мостарским песником, које су водили „пре две године, када сам у Мостару проводио лето на војној вежби“, постоји отклон и од идеје поезије. Он настаје у име једне далекосежније фасцинације: у име идеје личности. То је назначено необичним контрастом: „Ако буде испало да га прогласе малим песником, сећаћу се како је све у ноћи и вечеру његов лик преливало заносом.“ Насупрот негативној књижевној оцени Шантића, Црњански поставља свој доживљај песниковог лика у летњој месечини мостарске ноћи: као што је негативно означио свет који употребљава песникову величину, тако сада негативно означава свет који однекуд именује песникову маленост.

Али, у исказу Црњанског има неочекиваног опозивања тек устоличeне неприкосновености поезије: није – као да гласи подразумевана сугестија у овој необичној негацији – најважније да ли је реч о великом или малом песнику, није најважнији ни сам положај поетске вредности, јер има – и то управо у часу када смо огласили апологију поезије – неког судбинског кретања које нам налаже отклон од саме идеје поезије. Зашто? Зато што постоји дубља истина од поетске. Сама Шантићева личност – мимо фигуре остарелог песника који „носио је стара одела, мало похабана“ – очитује неку праосновну истину егзистенције, испуњене унутрашњом светлошћу човека, која као да налаже отклон од идеје поезије. Одједном је нешто друго на њему, у њему, важније и судбоносније од сваке идеје поезије коју би он оличавао.

АПЕЛ ЗА СКЛОНИШТЕМ Управо нам такву сугестију ствара подударање песниковог лика и игре елемената у ноћи: као подударање унутар неког опаженог, али непредстављивог заноса. Шта заноси? Кога заноси? Одакле занос? Он надилази сваку ситуациону условљеност, сваку оријенталну и касабску посебност, сваку провинцијалну осећајност, јер надилази сваку идеолошку и политичку конструкцију паланке која би се из тих својстава могла извести. Песниково тврдокорно истрајавање у паланци, јер „свако вече ова месечина, ова плава планина, турска гробља“, не може обезвредити ону светлост која прати дотицање лика и елемената унутар заноса, јер је – у овој перспективи – мера ствари одмакнута од ситуационих и идеолошких тежишта.

Није отуд чудно када опазимо да је реченица о песниковом сиромаштву – „ни воз до Београда не може да плати“ – добила поенту у коментару: „А и шта ће тамо?“ Чиме је Шантићев лик – у доживљају Црњанског – надишао сву ускост свог простора, свог окружења, саме своје судбине? Чиме је надишао саму идеју поезије? Неупоредивим присуством онога што се нигде – поготово у свету – није распознало као егзистенција: „У животу не видех човека тако стидљиве чистоте и жуди. Ни једна прљава реч, ни један меснати осмех, недељама.“ Осећати стид у чистоти и жудњи није нужно – ни превасходно – патријархалност, већ то могу бити и знакови несаображености са светом. Повлачење у унутрашњост личности, као повлачење обећања – које је живот могао засадити у човеку – у бол који треба да се не види, открива чудесну егзистенцијалну неупоредивост Шантића која је знатно изнад саме идеје поезије. Црњански је знао за мостарског болника, јер приповеда како „побољевао је, али се није тужио“: како би се могао жалити онај који је цело обећање живота сакрио у неусловљени бол?

И док је Крлежа у болесном песнику препознавао – по тањењу носница – задах смрти, Црњански управо у сећању на болника оставља метафизичку поенту својих прецизних назнака о егзистенцијалним неупоредивостима: „Једне ноћи, показујући у мрак, изговорио ми је сто четрнаесту суру из Корана: ‚Склоништа тражим… склоништа од Удувала, од Издајника, који дува у груди људске, склоништа од Џина и од људи‘.“ То су последње реченице текста Црњанског. Какав печат оне стављају на Шантићеву личност? Стихови свете књиге појављују се – под пером Црњанског – у обавезујућем поретку: апел за склоништем очишћен је од свести о ономе код кога се тражи склониште, свести о Богу који се призива у куранском тексту. Јер, Црњански изоставља стихове: „Утјечем се Господару људи, владару људи, Богу људи“. Он, дакле, уклања позитивни аспект човекове потраге за склоништем, оно место на којем се – по давнашњем преводу Љубибратића – склониште тражи „код Господара људи, Цара људскога, Бога људскога“, да би нагласио негативне аспекте потраге за склоништем „од Џина и од људи“. Склониште је, дакле, превасходно склониште од света: личност се крије у несветском подручју склоништа.

[restrictedarea]

Шта значи околност да је – у тексту Црњанског – остао само апел за склоништем од претњи које долазе из света: „од Џина и од људи“? Црњански је – оваквим избором смисаоних нагласака – обележио егзистенцијалну издвојеност и покрет ка унутрашњој личности код Шантића: склониште од света налази се у ономе што је неистоветно са светом. Овако стилизован Шантићев душевни покрет – као знак његове неупоредивости, као траг неумитног отклона не само од политике и идеологије него и од поезије, као далекосежни покрет претварања обећања у невидљиви бол – очитује метафизички смисао отклона од света и од људи: као померања у ону димензију егзистенције која расветљава саму личност.

ПОШТОВАЊЕ Док је Крлежа остао потпуно слеп за духовну рељефност песникове појаве, коју је искључиво обасјавао политичком светлошћу, дотле је Црњански – комбиновањем разнородних перспектива – упризорио Шантићев лик у политичкој, поетској и егзистенцијалној димензији. Крлежино сећање пак донело је хипертрофирано значење његовог ја и саморазумљиво распростирање његовог данас које настоји да подвласти не само истину песникових схватања него и целину његовог постојања. Код Црњанског, међутим, сáмо ја бива потиснуто у текстуалну позадину услед увида у вишедимензионалност песникове егзистенције. Тај увид – што је изузетно важно – проистиче из претходног поуздања у неразабирљивост саме егзистенције.

У потоњим и узгредним враћањима Шантићу, Крлежа се свагда кретао у кругу свог примарног доживљаја: описаног у некрологу из 1924. године. Тако је – у својим енциклопедијским напоменама из 1953. године – потпуно свео мостарског песника на његову политичку актуелизацију: „Евокација Алексе Шантића: крунисање краља Петра I Карађорђевића године 1903 као примјер лажног патоса, који је у омладинским главама око балканских ратова 1912 попримио облик вишег, фанатичног вјеровања“, па се „ово омладинско националистичко ‚вјерују‘… може… сврстати у прве симптоме претфашистичког буђења.“ Непроменљиво присуство краљевског знака прецизни је показатељ централног Крлежиног мотива у посматрању Шантића: и у часу када – 2. новембра 1975. године – евоцира свој сусрет са старим песником, када се сећа да их је „примио… лијепо и срдачно“, Крлежа наглашава како „на зиду му је била урамљена слика краља Александра с посветом на што нам је чак скренуо пажњу“. Ни у дневничким забелешкама није друкчије, јер Крлежа помиње како је „Бранко Поповић… заплакао, рецитирајући стихове Алексе Шантића о крунисању краља Петра“. Овај мотив опсесивно искрсава – 7. јуна 1979. године – у вијугавим путањама Крлежиних разговора: „Имао сам прилике чути када Бранко Поповић чита Шантићеву пјесму о крунидби краља Петра 1903. Чуо сам га кад чита на радију ту пјесму, он плаче, он не може да одоли, гута сузе, толико је узбуђен.“ Оваква понављања откривају како је Крлежин доживљај увек примарно обликован као политички доживљај.

И Црњански се – у Итаки и коментарима, у 1959. години – изнова сећао Шантића, појачавајући оне текстуалне нагласке који су везани за егзистенцијално првенство личности над поезијом. Он је – у часу када је његов поглед на човекову судбину био испуњен осећањем бездомности и емигрантском горчином – допунио своја давнашња сећања: „Ја нисам читао Шантића, зашто бих га читао?“ Ова реченица делује као позив на размишљање: на који правац размишљања она апелује – поетски или егзистенцијални?

Ако ствари сагледамо у поетском хоризонту, онда нас висока оцена Шантићеве лирике из 1924. године наводи на помисао да ју је Црњански изнео неискрено, угађајући конвенцији одабраног тренутка, или да је у 1959. години променио своје давнашње мишљење. Али, ако ствари ослушнемо у њиховом егзистенцијалном тоналитету, онда ова позна реченица као да појачава давнашњи доживљај Црњанског. Јер, као да апел ситуиран у њеном упитном облику подразумева следећу мисао: зашто бих читао Шантића, када за оно што је оличавао Шантић није ни битно да ли сам га читао, пошто постоји нешто много одсудније од мог читања, чак читања као таквог, нешто одсудно као оно што сам искусио сусревши се са њим.

Отуд долази необична поента: „Кад хоћу да читам, читам сонете Микеланђела, али сам Шантића поштовао.“ Реч поштовао нагласио је Црњански: поштовање, дакле, проистиче из нечега што је лишено веза са апологијом поезије. До поштовања не долазимо услед сазнања о Шантићу који није песник или је мали песник него зато што ступамо у једно духовно подручје које нас неповратно одваја како од политике и идеологије тако и од поезије. У том подручју необично велики значај има сазнање о томе како је Шантић „тада био већ остарео, али прав, висок, леп, а поносит, и природан, уљудан, необичан“. Јер, сва песникова лична својства представљају припрему за поенту по којој „изгледао ми је као неки осиромашио бег, који није продао очеву кућу“. Како ваља разумети ову необичну поенту?

ДУБИНСКО ПОДУДАРАЊЕ Пажњу привлачи енклитика ми, јер она битно субјективизује позорницу: песник можда није тако изгледао уопште, али је свакако тако изгледао мени. У сваком својству песникове фигуре има, дакле, нечег што је од посебног – и неуопштавајућег – значаја за оно ја које приповеда. Оно је, отуд, нечим из себе побуђено да издвоји наглашена својства песниковог лика. Тако у овој позној ретроспективној реченици Црњанског препознајемо нешто што је битно за скривени положај самог ја из текста из 1924. године. Јер, сазнајемо да постоји дубинско подударање између приповедног ја и песникове фигуре као подударање које доводи до сазвучја различитих тонова у Црњансковој представи о Шантићу.

Занимљиво је да је и Крлежа призвао топос оца у некрологу Шантићу: „Тај би ми човјек могао бити оцем! Мјесто да стоји преда мном као путоказ, он се данас занаша оним истим декоративним романтичностима што сам их ја преболио још као деран!“ Крлежи је, дакле, потребан отац као путоказ, а ако путоказ није отац, онда то омогућава његовом ја – као потоњем ја, као једном ја које своју важност изводи из апсолутности свог данас – да се успостави неповратно изнад Шантића, да покаже сву своју супериорност у односу на недостојног оца, који није путоказ. Црњански, међутим, препознаје траг аристократске (као духовне) отмености да се – упркос сиромаштву, упркос свакодневици – не прода очева кућа, да се човек не утопи у друштво ћифта и пиљара, да се – упркос нарастајућем обезличењу – сачува нека дубинска (егзистенцијална) издвојеност у односу на свет, нека оданост сасвим истанчаној и спиритуалној светлости коју у човеку очувава веза са очевом кућом.

Али, у односу на кога се образује величина ове Шантићеве оданости? То је сасвим скривена, али свакако најбитнија димензија алузије Црњанског. Јер, он је одредио њен циљ: „Ја сам продао очеву кућу у Иланчи и иселио мајку.“ Тек кроз асоцијативну разгранатост сећања из 1959. године, кроз повезивање исказа расутих у одвојеним коментарима, препознајемо траг који нам наговештава зашто је ја остало тако скривено и тако запретано у позадини позорнице коју ствара текст из 1924. године. Јер, тек у 1959. години, као егзистенцијални и епохални бродоломник, као човек који је деценијама без куће, Црњански има снаге да учини изричитим оно што је оставио прећутаним 1924. године. Тек сад се открива како је последњи отклон Црњанског – у вишеструким отклонима који су испресецали његову „слику Алексе Шантића“ – везан за отклон од сопственог ја.

Тешко да је у свом доживљају Шантића Црњански – како мисли Константиновић – био вођен пуком грађанском носталгијом „за идеалом духа патријархалности као духа сиромашког достојанства“. Јер, то би значило да је Шантић доживљен као оличење патријархалности „која је неразметљива, али постојана, која не зна за богатство речи, а можда ни за богатство духа, али која зато зна за тиху постојану верност“. Ово премештање Шантића на место пуке патријархалности, у нечем дубински сродно са Крлежиним именовањем песникове провинцијалности, у темељној је несагласности са асоцијативним уланчавањима која ствара Црњанскова реченица о „очевој кући“. Јер, унутар тих уланчавања одиграва се дубинска самопроблематизација Црњанског. На који начин? Црњански у Шантићу означава егзистенцијално а не сиромашко достојанство. Јер, сиромаштво је тек рухо егзистенцијалног достојанства. Сáмо егзистенцијално достојанство пак не може се поистоветити са било каквим друштвеним, политичким, идеолошким достојанством, нити – nota bene – са песничким, са било којом објективацијом и светом, јер оно присуствује у њима, али им претходи, као чисто присуство егзистенције у Шантићу: као сама аутентичност.

МЕТАФИЗИЧКА ДИМЕНЗИЈА Зашто није оправдано тврдити како се Црњански узноси пуком патријархалношћу код Шантића? Зато што Црњански означава ту патријархалност на сасвим особен начин: „Свако вече долазио је радо и слушао пренеражено стихове Расткове, које сам му одушевљено читао.“ Ако је Шантић патријархалношћу својом био вођен до пренеражености Растковим стиховима, шта нам казује сазнање о Црњансковом неспутаном одушевљавању тим стиховима? Да Црњански није вођен никаквом фасцинацијом према самој патријархалности. Јер, он је одушевљен а није пренеражен Растковим стиховима. Чему се – ако тако стоје ствари – он диви и код Шантића и код Растка? Шта њих двојицу спаја у духу Црњанског? То је егзистенцијална аутентичност: као оно што се налази на дну Шантићевe патријархалности и као оно што одушевљава и у Растковим стиховима који су с оне стране сваке патријархалности.

Траг аутентичности јесте оно величанствено и у Шантићу и у Растку: за Црњанског. Није, дакле, реч о модернистичкој носталгији за патријархалношћу, као што наглашавају они који у Шантићу – попут Константиновића – препознају само патријархалност, као што Крлежа наглашава само провинцијални песников менталитет, него је код Црњанског – у сасвим друкчијем духовном регистру – реч о модернистичкој носталгији за аутентичношћу. Из те носталгије – која је стање духа, што се у времену открива у различитим облицима живота, што се у писању огледа у призивању различитих тоналитета – природно проистиче самопроблематизација. Јер, она износи пресудно питање на чистину видика: колико је ја – док описује себе и свет, себе у свету – у подручју аутентичности?

Ово појачавање критичког самоопажања – о којем сведоче асоцијативни низови окупљени око синтагме о „очевој кући“ – обележава непрестано преиспитивање аутентичности у духу Црњанског. Оно обликује кретање његовог духа у различитим правцима, као што трагови духовног вртложења омогућавају сазвучја више тонова у свим текстовима Црњанског. Тако настаје особени приповедни перспективизам у приказивању света и расветљавању егзистенције.

Код Крлеже је сáмо ја заувек остало неприкосновено, будући да се остварује у превасходно политичкој димензији света, пошто „политика је несумњиво наш крух свагдањи“, па „и сам Господин Бог је политичар, и он води своју божанску политику данас и увијек и у све вијеке вијекова“. Код Црњанског пак положај самог ја битно је друкчији: оно је осенчено егзистенцијалном проблематичношћу, јер слика Алексе Шантића – својом посебношћу – увлачи ово ја у непредстављиви вртлог аутентичности.

Тако препознајемо да је метафизичка димензија – са подударањима смисла и асоцијација, са њиховим одјецима кроз време – основна перспектива у Црњансковом разумевању и приказивању ствари: од политичких преко поетских до егзистенцијалних. У политичкој димензији налази се пак доминантно предразумевање које обликује Крлежино обликовање и поетских и егзистенцијалних евиденција. Јер, основна Крлежина рефлексија као да је конститутивно одређена идеолошким и политичким предразумевањем, које је испуњава у часу њеног заснивања и у уметничким, стилским и мисаоним облицима. Рефлексија Црњанског је, међутим, конститутивно одређена егзистенцијално-метафизичким предразумевањем, које обликује и културне, и историјске, и политичке садржаје песникових текстова. Ова перспективистичка разлика између двојице писаца условљава битне различитости како у њиховом уметничком обликовању искуства тако и у сагледавању историјских и политичких мотива, догађаја и људи.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *