MARGINALIJE O ŠANTIĆU (2.deo)

Piše Milo Lompar

Nasuprot negativnoj književnoj oceni Šantića, Crnjanski postavlja svoj doživljaj pesnikovog lika u letnjoj mesečini mostarske noći: kao što je negativno označio svet koji upotrebljava pesnikovu veličinu, tako sada negativno označava svet koji odnekud imenuje pesnikovu malenost

Sasvim na drugačiji način, u sazvučju potpuno različitih tonova, pisao je Miloš Crnjanski: on se oglasio u istoj godini, čak gotovo istim povodom, jer se i u njegovom članku prepoznaje svest o predsmrtnom osmehu bolnika. Tu se, takođe, spajaju dva poznata motiva: naznake o pesnikovoj poeziji i sećanje na susret sa njegovom ličnošću. Ni Crnjanski ne propušta da ove motive dovede u vezu sa političkim kontekstom i ideološkim odjecima pesnikove sudbine. Ali, reljefnost u dočaravanju Šantićevog lika nastaje usled naglašenog perspektivizma Crnjanskog.

OTKLON OD IDEOLOGIJE Jer, sudbina Šantićeva svakako je – i za Crnjanskog – u bitnoj vezi sa ritmovima vremena koji čine da „u današnjem društvu ćifta i piljara… poet ne znači ništa“. Sámo umanjivanje pesnikovog značaja nije neminovno neutralna stvar, budući da je – rasprostrtim paralelogramima svetskih moći – praćeno učestalom upotrebom pesnika u područjima ideologije, pa se „jedino… još njegove rodoljubive pesme čitaju“. U mnogo čemu skladno sa protestnim ritmovima Lirike Itake, Crnjanski svoj negativitet spram posleratnog sveta – kao kritiku, kao stav, kao osećanje, kao prezir – utemeljuje na predrazumevanju o pesničkoj autentičnosti. Jer, on skida aktuelne ideološke i političke nanose sa Šantićevog lika u času kada tvrdi: „svakako da nije zato bio pesnik da ga širom Bosne deklamuju o Svetom Savi“. Podtekst je precizan: ideološki i politički upotrebljavan, u ponavljanjima uporno lišavan svakog pesničkog smisla, jer je poetsko pretvoreno u deklamatorsko, pesnik biva izručen svetu, pa postaje otuđen od sebe u narastajućim objektivacijama.

Osporavanje ideološke upotrebe ideje pesnika predstavlja prvi saznajni otklon koji donosi višesmerni i kratki tekst Crnjanskog. On se odvija pod senkom jedne vere u poeziju. To je bitno različito od Krležinog viđenja stvari. Otklon od ideologije koja se okuplja oko Šantića ne nastaje – kao kod Krleže – u ime neke druge ideologije, poput one koju u 1924. godini ispoveda Književna republika, već nastaje u sasvim drugom području duha, pošto je taj otklon nastao u ime poezije. Jer, Šantić je doživljen kao potpuni pesnik: ne kao pesnik čiji je lik oblikovan u mladalačkom doživljaju njegovih stihova nego kao pesnik koji oličava sámo načelo poezije, kao pesnik „sa jasnim i zvonkim lirskim zvukom“, kome će književnost dati „dostojno mesto pevača, čistog i jasnog lirika, koji je bio bogodan i tajno dubok“. Ova apologija pesnika i poezije, koja nam dočarava Šantićev lik, samo je poetski stadijum duhovnog vrtloga u kojem se kreće Crnjanski.

Jer, upečatljivost Šantićevog lika ne obezbeđuje poetsko stanovište, budući da se i ono podvrgava otklonu: u Crnjanskovim sećanjima na razgovore sa mostarskim pesnikom, koje su vodili „pre dve godine, kada sam u Mostaru provodio leto na vojnoj vežbi“, postoji otklon i od ideje poezije. On nastaje u ime jedne dalekosežnije fascinacije: u ime ideje ličnosti. To je naznačeno neobičnim kontrastom: „Ako bude ispalo da ga proglase malim pesnikom, sećaću se kako je sve u noći i večeru njegov lik prelivalo zanosom.“ Nasuprot negativnoj književnoj oceni Šantića, Crnjanski postavlja svoj doživljaj pesnikovog lika u letnjoj mesečini mostarske noći: kao što je negativno označio svet koji upotrebljava pesnikovu veličinu, tako sada negativno označava svet koji odnekud imenuje pesnikovu malenost.

Ali, u iskazu Crnjanskog ima neočekivanog opozivanja tek ustoličene neprikosnovenosti poezije: nije – kao da glasi podrazumevana sugestija u ovoj neobičnoj negaciji – najvažnije da li je reč o velikom ili malom pesniku, nije najvažniji ni sam položaj poetske vrednosti, jer ima – i to upravo u času kada smo oglasili apologiju poezije – nekog sudbinskog kretanja koje nam nalaže otklon od same ideje poezije. Zašto? Zato što postoji dublja istina od poetske. Sama Šantićeva ličnost – mimo figure ostarelog pesnika koji „nosio je stara odela, malo pohabana“ – očituje neku praosnovnu istinu egzistencije, ispunjene unutrašnjom svetlošću čoveka, koja kao da nalaže otklon od ideje poezije. Odjednom je nešto drugo na njemu, u njemu, važnije i sudbonosnije od svake ideje poezije koju bi on oličavao.

APEL ZA SKLONIŠTEM Upravo nam takvu sugestiju stvara podudaranje pesnikovog lika i igre elemenata u noći: kao podudaranje unutar nekog opaženog, ali nepredstavljivog zanosa. Šta zanosi? Koga zanosi? Odakle zanos? On nadilazi svaku situacionu uslovljenost, svaku orijentalnu i kasabsku posebnost, svaku provincijalnu osećajnost, jer nadilazi svaku ideološku i političku konstrukciju palanke koja bi se iz tih svojstava mogla izvesti. Pesnikovo tvrdokorno istrajavanje u palanci, jer „svako veče ova mesečina, ova plava planina, turska groblja“, ne može obezvrediti onu svetlost koja prati doticanje lika i elemenata unutar zanosa, jer je – u ovoj perspektivi – mera stvari odmaknuta od situacionih i ideoloških težišta.

Nije otud čudno kada opazimo da je rečenica o pesnikovom siromaštvu – „ni voz do Beograda ne može da plati“ – dobila poentu u komentaru: „A i šta će tamo?“ Čime je Šantićev lik – u doživljaju Crnjanskog – nadišao svu uskost svog prostora, svog okruženja, same svoje sudbine? Čime je nadišao samu ideju poezije? Neuporedivim prisustvom onoga što se nigde – pogotovo u svetu – nije raspoznalo kao egzistencija: „U životu ne videh čoveka tako stidljive čistote i žudi. Ni jedna prljava reč, ni jedan mesnati osmeh, nedeljama.“ Osećati stid u čistoti i žudnji nije nužno – ni prevashodno – patrijarhalnost, već to mogu biti i znakovi nesaobraženosti sa svetom. Povlačenje u unutrašnjost ličnosti, kao povlačenje obećanja – koje je život mogao zasaditi u čoveku – u bol koji treba da se ne vidi, otkriva čudesnu egzistencijalnu neuporedivost Šantića koja je znatno iznad same ideje poezije. Crnjanski je znao za mostarskog bolnika, jer pripoveda kako „poboljevao je, ali se nije tužio“: kako bi se mogao žaliti onaj koji je celo obećanje života sakrio u neuslovljeni bol?

I dok je Krleža u bolesnom pesniku prepoznavao – po tanjenju nosnica – zadah smrti, Crnjanski upravo u sećanju na bolnika ostavlja metafizičku poentu svojih preciznih naznaka o egzistencijalnim neuporedivostima: „Jedne noći, pokazujući u mrak, izgovorio mi je sto četrnaestu suru iz Korana: ‚Skloništa tražim… skloništa od Uduvala, od Izdajnika, koji duva u grudi ljudske, skloništa od Džina i od ljudi‘.“ To su poslednje rečenice teksta Crnjanskog. Kakav pečat one stavljaju na Šantićevu ličnost? Stihovi svete knjige pojavljuju se – pod perom Crnjanskog – u obavezujućem poretku: apel za skloništem očišćen je od svesti o onome kod koga se traži sklonište, svesti o Bogu koji se priziva u kuranskom tekstu. Jer, Crnjanski izostavlja stihove: „Utječem se Gospodaru ljudi, vladaru ljudi, Bogu ljudi“. On, dakle, uklanja pozitivni aspekt čovekove potrage za skloništem, ono mesto na kojem se – po davnašnjem prevodu Ljubibratića – sklonište traži „kod Gospodara ljudi, Cara ljudskoga, Boga ljudskoga“, da bi naglasio negativne aspekte potrage za skloništem „od Džina i od ljudi“. Sklonište je, dakle, prevashodno sklonište od sveta: ličnost se krije u nesvetskom području skloništa.

[restrictedarea]

Šta znači okolnost da je – u tekstu Crnjanskog – ostao samo apel za skloništem od pretnji koje dolaze iz sveta: „od Džina i od ljudi“? Crnjanski je – ovakvim izborom smisaonih naglasaka – obeležio egzistencijalnu izdvojenost i pokret ka unutrašnjoj ličnosti kod Šantića: sklonište od sveta nalazi se u onome što je neistovetno sa svetom. Ovako stilizovan Šantićev duševni pokret – kao znak njegove neuporedivosti, kao trag neumitnog otklona ne samo od politike i ideologije nego i od poezije, kao dalekosežni pokret pretvaranja obećanja u nevidljivi bol – očituje metafizički smisao otklona od sveta i od ljudi: kao pomeranja u onu dimenziju egzistencije koja rasvetljava samu ličnost.

POŠTOVANJE Dok je Krleža ostao potpuno slep za duhovnu reljefnost pesnikove pojave, koju je isključivo obasjavao političkom svetlošću, dotle je Crnjanski – kombinovanjem raznorodnih perspektiva – uprizorio Šantićev lik u političkoj, poetskoj i egzistencijalnoj dimenziji. Krležino sećanje pak donelo je hipertrofirano značenje njegovog ja i samorazumljivo rasprostiranje njegovog danas koje nastoji da podvlasti ne samo istinu pesnikovih shvatanja nego i celinu njegovog postojanja. Kod Crnjanskog, međutim, sámo ja biva potisnuto u tekstualnu pozadinu usled uvida u višedimenzionalnost pesnikove egzistencije. Taj uvid – što je izuzetno važno – proističe iz prethodnog pouzdanja u nerazabirljivost same egzistencije.

U potonjim i uzgrednim vraćanjima Šantiću, Krleža se svagda kretao u krugu svog primarnog doživljaja: opisanog u nekrologu iz 1924. godine. Tako je – u svojim enciklopedijskim napomenama iz 1953. godine – potpuno sveo mostarskog pesnika na njegovu političku aktuelizaciju: „Evokacija Alekse Šantića: krunisanje kralja Petra I Karađorđevića godine 1903 kao primjer lažnog patosa, koji je u omladinskim glavama oko balkanskih ratova 1912 poprimio oblik višeg, fanatičnog vjerovanja“, pa se „ovo omladinsko nacionalističko ‚vjeruju‘… može… svrstati u prve simptome pretfašističkog buđenja.“ Nepromenljivo prisustvo kraljevskog znaka precizni je pokazatelj centralnog Krležinog motiva u posmatranju Šantića: i u času kada – 2. novembra 1975. godine – evocira svoj susret sa starim pesnikom, kada se seća da ih je „primio… lijepo i srdačno“, Krleža naglašava kako „na zidu mu je bila uramljena slika kralja Aleksandra s posvetom na što nam je čak skrenuo pažnju“. Ni u dnevničkim zabeleškama nije drukčije, jer Krleža pominje kako je „Branko Popović… zaplakao, recitirajući stihove Alekse Šantića o krunisanju kralja Petra“. Ovaj motiv opsesivno iskrsava – 7. juna 1979. godine – u vijugavim putanjama Krležinih razgovora: „Imao sam prilike čuti kada Branko Popović čita Šantićevu pjesmu o krunidbi kralja Petra 1903. Čuo sam ga kad čita na radiju tu pjesmu, on plače, on ne može da odoli, guta suze, toliko je uzbuđen.“ Ovakva ponavljanja otkrivaju kako je Krležin doživljaj uvek primarno oblikovan kao politički doživljaj.

I Crnjanski se – u Itaki i komentarima, u 1959. godini – iznova sećao Šantića, pojačavajući one tekstualne naglaske koji su vezani za egzistencijalno prvenstvo ličnosti nad poezijom. On je – u času kada je njegov pogled na čovekovu sudbinu bio ispunjen osećanjem bezdomnosti i emigrantskom gorčinom – dopunio svoja davnašnja sećanja: „Ja nisam čitao Šantića, zašto bih ga čitao?“ Ova rečenica deluje kao poziv na razmišljanje: na koji pravac razmišljanja ona apeluje – poetski ili egzistencijalni?

Ako stvari sagledamo u poetskom horizontu, onda nas visoka ocena Šantićeve lirike iz 1924. godine navodi na pomisao da ju je Crnjanski izneo neiskreno, ugađajući konvenciji odabranog trenutka, ili da je u 1959. godini promenio svoje davnašnje mišljenje. Ali, ako stvari oslušnemo u njihovom egzistencijalnom tonalitetu, onda ova pozna rečenica kao da pojačava davnašnji doživljaj Crnjanskog. Jer, kao da apel situiran u njenom upitnom obliku podrazumeva sledeću misao: zašto bih čitao Šantića, kada za ono što je oličavao Šantić nije ni bitno da li sam ga čitao, pošto postoji nešto mnogo odsudnije od mog čitanja, čak čitanja kao takvog, nešto odsudno kao ono što sam iskusio susrevši se sa njim.

Otud dolazi neobična poenta: „Kad hoću da čitam, čitam sonete Mikelanđela, ali sam Šantića poštovao.“ Reč poštovao naglasio je Crnjanski: poštovanje, dakle, proističe iz nečega što je lišeno veza sa apologijom poezije. Do poštovanja ne dolazimo usled saznanja o Šantiću koji nije pesnik ili je mali pesnik nego zato što stupamo u jedno duhovno područje koje nas nepovratno odvaja kako od politike i ideologije tako i od poezije. U tom području neobično veliki značaj ima saznanje o tome kako je Šantić „tada bio već ostareo, ali prav, visok, lep, a ponosit, i prirodan, uljudan, neobičan“. Jer, sva pesnikova lična svojstva predstavljaju pripremu za poentu po kojoj „izgledao mi je kao neki osiromašio beg, koji nije prodao očevu kuću“. Kako valja razumeti ovu neobičnu poentu?

DUBINSKO PODUDARANJE Pažnju privlači enklitika mi, jer ona bitno subjektivizuje pozornicu: pesnik možda nije tako izgledao uopšte, ali je svakako tako izgledao meni. U svakom svojstvu pesnikove figure ima, dakle, nečeg što je od posebnog – i neuopštavajućeg – značaja za ono ja koje pripoveda. Ono je, otud, nečim iz sebe pobuđeno da izdvoji naglašena svojstva pesnikovog lika. Tako u ovoj poznoj retrospektivnoj rečenici Crnjanskog prepoznajemo nešto što je bitno za skriveni položaj samog ja iz teksta iz 1924. godine. Jer, saznajemo da postoji dubinsko podudaranje između pripovednog ja i pesnikove figure kao podudaranje koje dovodi do sazvučja različitih tonova u Crnjanskovoj predstavi o Šantiću.

Zanimljivo je da je i Krleža prizvao topos oca u nekrologu Šantiću: „Taj bi mi čovjek mogao biti ocem! Mjesto da stoji preda mnom kao putokaz, on se danas zanaša onim istim dekorativnim romantičnostima što sam ih ja prebolio još kao deran!“ Krleži je, dakle, potreban otac kao putokaz, a ako putokaz nije otac, onda to omogućava njegovom ja – kao potonjem ja, kao jednom ja koje svoju važnost izvodi iz apsolutnosti svog danas – da se uspostavi nepovratno iznad Šantića, da pokaže svu svoju superiornost u odnosu na nedostojnog oca, koji nije putokaz. Crnjanski, međutim, prepoznaje trag aristokratske (kao duhovne) otmenosti da se – uprkos siromaštvu, uprkos svakodnevici – ne proda očeva kuća, da se čovek ne utopi u društvo ćifta i piljara, da se – uprkos narastajućem obezličenju – sačuva neka dubinska (egzistencijalna) izdvojenost u odnosu na svet, neka odanost sasvim istančanoj i spiritualnoj svetlosti koju u čoveku očuvava veza sa očevom kućom.

Ali, u odnosu na koga se obrazuje veličina ove Šantićeve odanosti? To je sasvim skrivena, ali svakako najbitnija dimenzija aluzije Crnjanskog. Jer, on je odredio njen cilj: „Ja sam prodao očevu kuću u Ilanči i iselio majku.“ Tek kroz asocijativnu razgranatost sećanja iz 1959. godine, kroz povezivanje iskaza rasutih u odvojenim komentarima, prepoznajemo trag koji nam nagoveštava zašto je ja ostalo tako skriveno i tako zapretano u pozadini pozornice koju stvara tekst iz 1924. godine. Jer, tek u 1959. godini, kao egzistencijalni i epohalni brodolomnik, kao čovek koji je decenijama bez kuće, Crnjanski ima snage da učini izričitim ono što je ostavio prećutanim 1924. godine. Tek sad se otkriva kako je poslednji otklon Crnjanskog – u višestrukim otklonima koji su ispresecali njegovu „sliku Alekse Šantića“ – vezan za otklon od sopstvenog ja.

Teško da je u svom doživljaju Šantića Crnjanski – kako misli Konstantinović – bio vođen pukom građanskom nostalgijom „za idealom duha patrijarhalnosti kao duha siromaškog dostojanstva“. Jer, to bi značilo da je Šantić doživljen kao oličenje patrijarhalnosti „koja je nerazmetljiva, ali postojana, koja ne zna za bogatstvo reči, a možda ni za bogatstvo duha, ali koja zato zna za tihu postojanu vernost“. Ovo premeštanje Šantića na mesto puke patrijarhalnosti, u nečem dubinski srodno sa Krležinim imenovanjem pesnikove provincijalnosti, u temeljnoj je nesaglasnosti sa asocijativnim ulančavanjima koja stvara Crnjanskova rečenica o „očevoj kući“. Jer, unutar tih ulančavanja odigrava se dubinska samoproblematizacija Crnjanskog. Na koji način? Crnjanski u Šantiću označava egzistencijalno a ne siromaško dostojanstvo. Jer, siromaštvo je tek ruho egzistencijalnog dostojanstva. Sámo egzistencijalno dostojanstvo pak ne može se poistovetiti sa bilo kakvim društvenim, političkim, ideološkim dostojanstvom, niti – nota bene – sa pesničkim, sa bilo kojom objektivacijom i svetom, jer ono prisustvuje u njima, ali im prethodi, kao čisto prisustvo egzistencije u Šantiću: kao sama autentičnost.

METAFIZIČKA DIMENZIJA Zašto nije opravdano tvrditi kako se Crnjanski uznosi pukom patrijarhalnošću kod Šantića? Zato što Crnjanski označava tu patrijarhalnost na sasvim osoben način: „Svako veče dolazio je rado i slušao preneraženo stihove Rastkove, koje sam mu oduševljeno čitao.“ Ako je Šantić patrijarhalnošću svojom bio vođen do preneraženosti Rastkovim stihovima, šta nam kazuje saznanje o Crnjanskovom nesputanom oduševljavanju tim stihovima? Da Crnjanski nije vođen nikakvom fascinacijom prema samoj patrijarhalnosti. Jer, on je oduševljen a nije preneražen Rastkovim stihovima. Čemu se – ako tako stoje stvari – on divi i kod Šantića i kod Rastka? Šta njih dvojicu spaja u duhu Crnjanskog? To je egzistencijalna autentičnost: kao ono što se nalazi na dnu Šantićeve patrijarhalnosti i kao ono što oduševljava i u Rastkovim stihovima koji su s one strane svake patrijarhalnosti.

Trag autentičnosti jeste ono veličanstveno i u Šantiću i u Rastku: za Crnjanskog. Nije, dakle, reč o modernističkoj nostalgiji za patrijarhalnošću, kao što naglašavaju oni koji u Šantiću – poput Konstantinovića – prepoznaju samo patrijarhalnost, kao što Krleža naglašava samo provincijalni pesnikov mentalitet, nego je kod Crnjanskog – u sasvim drukčijem duhovnom registru – reč o modernističkoj nostalgiji za autentičnošću. Iz te nostalgije – koja je stanje duha, što se u vremenu otkriva u različitim oblicima života, što se u pisanju ogleda u prizivanju različitih tonaliteta – prirodno proističe samoproblematizacija. Jer, ona iznosi presudno pitanje na čistinu vidika: koliko je ja – dok opisuje sebe i svet, sebe u svetu – u području autentičnosti?

Ovo pojačavanje kritičkog samoopažanja – o kojem svedoče asocijativni nizovi okupljeni oko sintagme o „očevoj kući“ – obeležava neprestano preispitivanje autentičnosti u duhu Crnjanskog. Ono oblikuje kretanje njegovog duha u različitim pravcima, kao što tragovi duhovnog vrtloženja omogućavaju sazvučja više tonova u svim tekstovima Crnjanskog. Tako nastaje osobeni pripovedni perspektivizam u prikazivanju sveta i rasvetljavanju egzistencije.

Kod Krleže je sámo ja zauvek ostalo neprikosnoveno, budući da se ostvaruje u prevashodno političkoj dimenziji sveta, pošto „politika je nesumnjivo naš kruh svagdanji“, pa „i sam Gospodin Bog je političar, i on vodi svoju božansku politiku danas i uvijek i u sve vijeke vijekova“. Kod Crnjanskog pak položaj samog ja bitno je drukčiji: ono je osenčeno egzistencijalnom problematičnošću, jer slika Alekse Šantića – svojom posebnošću – uvlači ovo ja u nepredstavljivi vrtlog autentičnosti.

Tako prepoznajemo da je metafizička dimenzija – sa podudaranjima smisla i asocijacija, sa njihovim odjecima kroz vreme – osnovna perspektiva u Crnjanskovom razumevanju i prikazivanju stvari: od političkih preko poetskih do egzistencijalnih. U političkoj dimenziji nalazi se pak dominantno predrazumevanje koje oblikuje Krležino oblikovanje i poetskih i egzistencijalnih evidencija. Jer, osnovna Krležina refleksija kao da je konstitutivno određena ideološkim i političkim predrazumevanjem, koje je ispunjava u času njenog zasnivanja i u umetničkim, stilskim i misaonim oblicima. Refleksija Crnjanskog je, međutim, konstitutivno određena egzistencijalno-metafizičkim predrazumevanjem, koje oblikuje i kulturne, i istorijske, i političke sadržaje pesnikovih tekstova. Ova perspektivistička razlika između dvojice pisaca uslovljava bitne različitosti kako u njihovom umetničkom oblikovanju iskustva tako i u sagledavanju istorijskih i političkih motiva, događaja i ljudi.

[/restrictedarea]