Почетна / Зелене стране / Вакцине – шта нам нису рекли

Вакцине – шта нам нису рекли

Разговарала МАРА КНЕЖЕВИЋ КЕРН

Код нас је у календар обавезне вакцинације деце уведена и вакцина против хепатитиса Бе, иако је 15.000 Француза 1998. године тужило владу, када су многа деца оболела од аутоимуних болести, између осталог и мултипле склерозе

Најновији хит – антипсихотик уклоњен са тржишта зато што може да изазове производњу млека код пацијената, као и смртоносни неуролептички малигни синдром (НМС) – тријумфално се враћа на тржиште као „лек за повећану лактацију код породиља“! Многи лекари сматрају да је метаклопрамид „сјајан избор“ за дојиље. Забринути због изостанка минимума критичког односа наших лекара према најављеним променама у режиму вакцинације, осмишљеним на највишем менаџерском нивоу, потражили смо саговорника међу хомеопатама, чији углед расте упоредо са бројем медикамената на глобалном тржишту. Драгана Тимотић Мијатовић, дипломирани класични хомеопата са вишегодишњим искуством и бројним објављеним стручним радовима, изнела је своја сазнања о позадини глобалног насиља над такозваним пацијентима, из перспективе науке којом се бави.

Једна сте од ретких особа из редова струке посвећене бризи о здрављу, која јавно износи своје критичке ставове везане за фармацеутски комерцијални хит – вакцине. Покушајте да нам осветлите део овог медицинског рашомона.

Наша земља је једна од ретких у Европи у којима је вакцинација деце обавезна, што није случај са већином земаља ЕУ које се задржавају на препоруци. Немачка је ову област уредила тако да свака административна јединица (држава) има свој план вакцинације, у складу са препоруком надлежних институција: Институт Роберт Кох (РКИ) и Институт Паул-Ерлих (ПЕИ), уз прописан начин на који ће се извршити вакцинација, даје и комплетне информација родитељима о садржају и нежељеним дејствима вакцине. Држава се обавезала да надокнади штету уколико дође до нежељених дејстава, како код вакцинисане особе, тако и код трећих лица која су дошла у контакт са вакцинисаном особом (оболе од исте болести против које је особа вакцинисана)… На одговорност се позивају и лекари: навешћу пример једне лекарке, окривљене зато што је пацијент после оралне полиовакцине остао парализован, а она га на ту могућност није упозорила. Морала је да плати одштету од 150.000 ДМ, а ординација у којој је радила кажњена је са додатних 100.000 ДМ. У Европи се променио и однос према обавези пријављивања нежељених дејстава вакцина: од 2001. они су обавезни да их пријављују…

Уместо стицања природног имунитета, данашња деца добијају вештачки имунитет, што је навело великог борца против вакцина, др Менделсона да закључи да смо дечје болести као што су мале богиње, рубеола и заушке заменили раком, леукемијом, дијабетесом, мултиплом склерозом…

[restrictedarea]

Нажалост, код нас су у употреби и неке вакцине које у појединим развијеним земљама никад нису ни увођене или су одавно избачене, а пракса је показала да су ретки здравствени радници који се придржавају обавезе да укажу родитељима на могуће последице, међу којима је и смрт. Код нас је у календар обавезне вакцинације деце уведена и вакцина против хепатитиса Бе (болести која се преноси полним путем или преко заражених наркоманских игала), иако је 15.000 Француза 1998. године тужило владу, када су многа деца оболела од аутоимуних болести, између осталог и мултипле склерозе… Наши медији су прећутали да је Британски парламент 1992. забранио две ММР вакцине (против малих богиња, заушки и рубеоле), произвођача GlaxoSmithKline (pluserix) и Авентисов „immravax“, зато што су деца после вакцинације обољевала од менингитиса. И влада Новог Зеланда се одлучила за забрану „pluserixa“. Мало је познато да САД, које никад нису увеле БЦГ вакцину против туберкулозе, имају најнижу стопу оболелих од туберкулозе! А наша деца је примају неколико дана после рођења. Судећи према понашању наших лекара, они или не знају да Институт Роберт Кох (који иначе пропагира све постојеће вакцине) више не подржава БСГ вакцину или свесно прећуткују податак да је овај Институт у редовном епидемиолошком билтену од 17. априла 1998. године (страна 117) упозорио да: „С обзиром на епидемиолошку ситуацију у Немачкој, недоказану делотворност БСГ вакцина, као и неретку појаву тешких нежељених дејстава супстанци у БСГ вакцини, СТИКО (Стална комисија за имунизацију ‚Роберт Кох‘ института) више не може да заступа препоруке за ову вакцину“… Занимљиво је да нико није урадио истраживање о томе колико је наших лекара и медицинских радника одбило да прими ову вакцину, иако се зна да управо они, а не бебе, спадају у тзв. ризичну групу.

Манипулација имунологијом је започела са искривљавањем историјске истине о „изумитељу“ прве вакцине против великих богиња.

Кад се први пут сусретну са имунологијом, лекари и здравствени радници уче да је прву вакцину измислио др Едвард Џенер, иако истина о његовој титули и методама указује да се ради о обичном преваранту. Џенер је живео у време краља Џорџа III, када медицински испити нису били обавезни, па је сматрао да не мора ни да их полаже. Ставио је на врата своје „ординације“ натпис „Хирург и апотекар“, што му је олакшало приступ Краљевском друштву, да би после 20 година „праксе“ по цени од 15 фунти добио диплому доктора. Џенер је чак измислио и „лек за беснило“ тврдећи да би „човека кога је ујео бесан пас требало само неколико пута загњурити у неку брзу реку… овај третман није никада омануо“. Он је 1796. године одлучио да се прослави вакцином против великих богиња, инспирисан причама сеоских млекарица да они који су прележали кравље богиње никада не оболе од великих богиња. Експерименте је вршио над децом из сиротишта и усмртио је једног дечака. У многим европским земљама је после Џенеровог открића ступио на снагу Закон по којем је ова вакцина постала обавезна.

Савремени Закон о обавезној вакцинацији најчешће се примењује на „сирочиће“ из земаља трећег света, међу које су и нас сврстали.

Насилно вакцинисање спада у класичне методе, примењиване  у XIX веку. Тада су вршене и честе ревакцинације, док 1878. у Европи није наступила епидемија великих богиња. Од последица болести у тадашњој Прусији умрло је 124. 978 вакцинисаних и ревакцинисаних грађана, што је отрезнило Прусе и усмерило напоре државе на изградњу канализационог система, увођење водоводне мреже и побољшање хигијенских услова живота. Многе болести су нестале спонтано: број смртних случајева у периоду од 1850. до 1940. у Велсу опао је за 90 одсто, пре него што је уведена вакцинација против дифтерије! Против шарлаха није ни увођена вакцина, а ова болест је нестала сама од себе… Значајан допринос откривању истине о вакцинама дао је др Петар Иванковић, на конгресу Светске педијатријске онкологије у Ослу, 2003. износећи доказе о повезаности вакцине против дифтерије са појавом леукемије код деце. Можда бисмо могли да следимо пример Британске краљевске куће, која је после изношења озбиљних сумњи везаних за вакцинацију основала Комисију да испита безбедност вакцина (1889. до 1896. године), којом приликом су прикупљани извештаји експерата из свих делова света, сабрани у 14 томова. Они представљају најисцрпнији медицински доказ против вакцина икада сачињен. После тога је Парламент увео „клаузулу савести“, што је дало могућност родитељима да одбију вакцину… Оно што се догађало са исправкама „негативног извештаја о вакцинама“ објављеног у Енциклопедији Британика, говори о прљавим методама сакривања истине. У деветом издању Енциклопедије Британика, еминентни патолог др Чарлса Крејтона и бактериолог проф. Едгара Крукшанка (обојица ватрени заговорници имунизације), променили су мишљење после оригиналног и исцрпног истраживања, закључивши да је вакцинација „бескорисна и опасна“, што је и објављено у 15 колумни текста. Радови ових научника се уједно сматрају и првим зачецима контроверзе о сигурности и корисности вакцина. Почетком XX века Рокфелер купује издавачка права Енциклопедије Британика за САД и штампа ново издање из којег избацује прилоге ова два еминентна научника. Овај фалсификат коинцидира са Рокфелеровим инвестицијама у изградњу фармацеутске империје (иако се он сам лечио искључиво хомеопатским препаратима, дочекавши дубоку старост)… Вероватно није случајност и то што се и данас у седишту WHO (Светске здравствене организације) налази један Рокфелер.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *