Позориште 2011: Бесциљно лутање по мору осредњости

Пише Рашко В. Јовановић

Иако су протекле године наша позоришта у знатно мањој мери настојала да им представе по сваку цену буду у знаку постдрамских егзибиција нисмо се осведочили да су се винула у висине великих уметничких достигнућа

По обичају, када се по истеку једне године анализирају постигнути резултати, своди биланс и проглашавају најуспешнији резултати, прилика је да се сагледају главни токови и најизразитије тенденције у свеукупном уметничком животу, па и у позоришту. За позоришну уметност то има посебан значај, с обзиром на њено кратко трајање: неке представе, приказане протекле године већ ове неће се више моћи видети. Ако сасвим сигурно то можемо рећи за последњу представу на којој је наступио недавно преминули бард нашега глумишта Петар Краљ, за извођење драме „Матица“ Горана Петровића на сцени Театра у подруму „Атељеа 212“, онда такође морамо изразити своје уверење да ће бити још таквих сценских остварења која неће преживети наступајућу годину и то не због смртних случајева већ једноставно због тога што нису успела. Јер, прошле године видели смо подоста представа за које смо се питали зашто су уопште доспеле на репертоар, а било је и таквих за које по оствареним уметничким резултатима не верујемо да ће моћи дуже време да заокупљују интересовање гледалаца.
Наравно, било је и представа веома коректних, и то не мало, али без снажнијих стваралачких узлета и без особите инвенције у самој реализацији. Управо такве представе обележиле су прошлу позоришну годину и учиниле да нам она изгледа као море осредњости, море мирно и учмало, по којем наша позоришта плове чини се без неких одређених циљева и што је најцрње – без изразитих и великих амбиција! Узроке оваквој ситуацији треба тражити пре свега у неподобном начину руковођења нашим дотираним позориштима, и то у широком спектру почев од вођења репертоарске политике, која се најчешће води стихијски у смислу подржавања помодних уметничких тенденција, али је при том, у већини случајева, лишена основне програмске оријентације, све до недовољне бриге око стално ангажованих уметничких ансамбала, заправо до одсуства пажљивог и сврсисходног коришћења њихових уметничких потенцијала. Ретка су позоришта, готово да их нема, која воде смишљену и доследну репертоарску политику саобразно својој мисији и месту на нашој културној мапи, подједнако имајући у виду наше књижевно наслеђе, као и савремену домаћу драмску продукцију.

АНАЦИОНАЛНИ НАЦИОНАЛНИ ТЕАТАР

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну