Позориште 2011: Бесциљно лутање по мору осредњости

Пише Рашко В. Јовановић

Иако су протекле године наша позоришта у знатно мањој мери настојала да им представе по сваку цену буду у знаку постдрамских егзибиција нисмо се осведочили да су се винула у висине великих уметничких достигнућа

 

По обичају, када се по истеку једне године анализирају постигнути резултати, своди биланс и проглашавају најуспешнији резултати, прилика је да се сагледају главни токови и најизразитије тенденције у свеукупном уметничком животу, па и у позоришту. За позоришну уметност то има посебан значај, с обзиром на њено кратко трајање: неке представе, приказане протекле године већ ове неће се више моћи видети. Ако сасвим сигурно то можемо рећи за последњу представу на којој је наступио недавно преминули бард нашега глумишта Петар Краљ, за извођење драме „Матица“ Горана Петровића на сцени Театра у подруму „Атељеа 212“, онда такође морамо изразити своје уверење да ће бити још таквих сценских остварења која неће преживети наступајућу годину и то не због смртних случајева већ једноставно због тога што нису успела. Јер, прошле године видели смо подоста представа за које смо се питали зашто су уопште доспеле на репертоар, а било је и таквих за које по оствареним уметничким резултатима не верујемо да ће моћи дуже време да заокупљују интересовање гледалаца.
Наравно, било је и представа веома коректних, и то не мало, али без снажнијих стваралачких узлета и без особите инвенције у самој реализацији. Управо такве представе обележиле су прошлу позоришну годину и учиниле да нам она изгледа као море осредњости, море мирно и учмало, по којем наша позоришта плове чини се без неких одређених циљева и што је најцрње – без изразитих и великих амбиција! Узроке оваквој ситуацији треба тражити пре свега у неподобном начину руковођења нашим дотираним позориштима, и то у широком спектру почев од вођења репертоарске политике, која се најчешће води стихијски у смислу подржавања помодних уметничких тенденција, али је при том, у већини случајева, лишена основне програмске оријентације, све до недовољне бриге око стално ангажованих уметничких ансамбала, заправо до одсуства пажљивог и сврсисходног коришћења њихових уметничких потенцијала. Ретка су позоришта, готово да их нема, која воде смишљену и доследну репертоарску политику саобразно својој мисији и месту на нашој културној мапи, подједнако имајући у виду наше књижевно наслеђе, као и савремену домаћу драмску продукцију.

АНАЦИОНАЛНИ НАЦИОНАЛНИ ТЕАТАР

[restrictedarea]

На београдским сценама, ту првенствено мислимо на Народно и Југословенско драмско позориште, запоставља се српско драмско стваралаштво минулог времена. Да ли би нека културно богатија средина од наше занемарила драмско дело свог врхунског песника, као што је то био случај претпрошле и прошле године када ниједно београдско позориште није обележило стогодишњицу смрти, односно стоседамдесетогодишњицу рођења Лазе Костића? Колико нам је познато, једино је Народно позориште у Сомбору поводом ових годишњица приказало досад неизвођено његово дело – комедију „Окупација“. И то је све! Сматрамо да је Народно позориште у Београду, које је „Максима Црнојевића“ имало на репертоару још 2000. године, било дужно да прикаже неко Костићево драмско дело – најпре његовог „Перу Сегединца“, који се у Београду није приказивао више од пола столећа, ако већ није хтело „Окупацију“ или „Гордану“. Да води бригу о српском драмском наслеђу и Југословенско драмско позориште извело би неко Костићево дело! А за последњих десетак година у овом позоришту  изведено је само три драмска дела из српске књижевне баштине, што би требало да буде знак за узбуну и позив за размишљање о репертоару овог театра за који је свакако најодговорнији уметнички директор Горчин Стојановић. Навели смо „случај“ Лазе Костића као драстичан пример недопустивог односа наших водећих позоришта према домаћој драмској баштини. Шта онда очекивати од других театара у земљи?
Прошле године Народно позориште у Београду најпре је приказало на сцени „Раша Плаовић“ драму „Хеда Габлер“ Хенрика Ибзена, у режији Снежане Тришић. Било је то стилски  неуједначено извођење, што смо и констатовали у приказу, истакавши да је неколико глумаца, тумача средњих и малих улога, одводило представу у координате Нушићевог театра („Печат“, бр. 154, 25.02. 2011). Поставка „Хеде Габлер“ на сцени „Раша Плаовић“ покренула је једно принципијелно питање: има ли смисла да редитељи почетници режирају у националном театру, макар и на његовој другој сцени, која има тристотинак места?  На истој сцени уследиле су до краја прошле сезоне, што ће рећи до лета, још две премијере страних драма: „Мисис Толстој“ Сергеја Коковкина, у режији Радослава Миленковића и дуодраме „Мали брачни злочини“ Ерика Емануела Шмита, у режији Филипа Гринвалда. Оба дела обрађују брачне неспоразуме писаца са супругама и, како нам се чини, та тематика занима публику.
Са страним драмским текстовима на сцени „Раша Плаовић“ наставило се и у новој сезони, почев од 22. новембра прошле године, када је премијером романа „Зли дуси“ у драматизацији и режији Тање Мандић Ригонат отворено реновирано гледалиште ове сцене, које је најзад престало да нас по томе како су постављена седишта подсећа на неку спортску трибину. Одмах се мора поставити питање – да ли је, поред сјајне драматизације  романа „Зли дуси“, коју је начинио Албер Ками требало приступати изради нове? Представа коју смо видели није нас убедила у оправданост новог драматизовања. Иако је драматизаторка и редитељка, и поред примењеног поступка деконструкције текста, само донекле успела да сачува основну фабулу (нисмо сигурни да ће гледалац који није читао роман Достојевског моћи да се снађе у представи!), мишљења смо да је било упутније приказати драматизацију Албера Камија.
Случај је хтео да наредна премијера на сцени „Раша Плаовић“ буде драма „Неспоразум“ Албера Камија, коју је поставио редитељ Вељко Мићуновић. Сама представа није била ништа друго до – неспоразум са писцем и његовим делом. Наиме, у представи је изостао јасан и равноправан приказ два напоредна тока ове драме, од којих је један веома конкретан и заснован на самој сценској радњи, док је други симболичан и уопштен, будући да  у њему писац филозофски разматра апсурд људске егзистенције у исто тако апсурдним оквирима животних условности. Камијева мисао, у драми често изражена поетски, уздиже се изнад једног у наслову назначеног догађаја до много ширег симбола, који означава људску судбину и узима значење метафоре односа међу људима, али и односа између људи и живота. Тај филозофско-поетски елемент Камијеве драме остао је запретен у овој представи.
Једина домаћа премијера у Народном позоришту приказана је на Великој сцени. Реч је о приповеци српског реалистичкога писца из Боке Которске Стјепана Митрова Љубише „Кањош Мацедоновић“, према којој је Вида Огњеновић написала и режирала драму истог наслова. Представа, прилагођена за извођење на позоришној сцени-кутији, будући да је премијерно  приказана на фестивалу „Град театар Будва“, патила је од развучености, односно од успореног темпа појединих призора што донекле може бити подношљиво у условима амбијенталног театра. Међутим, то је прилично сметало, нарочито у првом делу представе, која се није много удаљила од обичног пучкога игроказа, а већи део спектакла, заправо сцене које се не догађају у Венецији, није измакао од уобичајене фолклорне реконструкције. Управо ова премијера поставила је питање да ли се увек успешно могу све копродукционе представе, наменски стваране за одређене амбијенте, модификовати и за извођење на класичној позорници?

ОСРЕДЊОСТ У ЈДП-у
О најзначајнијим представама на сцени „Љуба Тадић“ Југословенског драмског позоришта писали смо у више наврата. Велико занимање гледалаца изазвало је прво извођење нове драме Биљане Србљановић „Није смрт бицикло (да ти га украду)“ о којем смо писали („Печат“, бр. 171, 24.06.2011) и констатовали да је позната списатељица гледаоце поново суочила са горким истинама наше савремености, посебно београдске, али и да је представа, у режији Слободана Унковског, била лишена наглашавања вишезначењске слојевитости и асоцијативности текста, и уз то патила од местимичне развучености која је стварала и монотонију, те се читав спектакл задржао на осредњем нивоу.
За Чеховљев „Вишњик“, у режији Дејана Мијача, као још једна копродукција са фестивалом „Град театар Будва“, представа коју смо  оценили као солидно сценско остварење, може се рећи да је успешно „пребачена“ са фестивалске на матичну сцену.
Не треба мимоићи прву премијеру изведену протекле године на сцени „Љуба Тадић“ ЈДП-а – трилогију „Из јуначког живота грађанства“ Карла Штернхајма. Ако оставимо по страни избор дела, будући да нисмо сигурни да ли је приказивањем баш ове трилогије једночинки Штернхајм као писац представљен у најлепшем светлу, можемо констатовати да је ова представа, у знаку мајсторске егзибиције Драгана Мићановића који игра три лика, нашла свој пут до гледалаца.
Премијера драме „Изгнаници“ Џејмса Џојса на сцени Театра „Бојан Ступица“ ЈДП-а свакако представља значајно репертоарско обогаћење. У режији Бојана Ђорђева, четворо глумаца – Горан Јевтић, Сена Ђоровић, Никола Вујовић и Наташа Марковић – оживело је Џојсову специфичну пројекцију љубавног четвороугла начињену у виду низа исповести о љубавним  преступима и брачним  излетима, која открива праву истину о сваком од њих.

ЈУГОНОСТАЛГИЧНИ „АТЕЉЕ 212“
Узалудно подгревање југоносталгије, које се нарочито интензивирало почев од јесени 2010. године, после премијере представе „Рођени у Yу“ на сцени „Љуба Тадић“ ЈДП-а, систематски се спроводи у „Атељеу 212“. После извођења „Оца на службеном путу“ Абдулаха Сидрана приказана је представа драме „Збогом СФРЈ“ Кокана Младеновића, који је и режирао своје дело за које се инспирисао филмом Волфганга Бекера „Збогом Лењине“. Чини се да редитељ Младеновић није начинио неку особиту услугу себи као писцу, јер се превише ослонио на примену техничких помагала типичних за постдрамски театар. Извођењу није погодовала ни сценографија Марије Калабић састављена од тешких и гломазних елемената, које су глумци гурањем и повлачењем у више махова премештали по сцени. И примена  флеш-бека спроводила се на више начина, што је могло збунити гледаоце – прво су то видео-снимци, да би се прешло на игране сцене са децом глумцима итд. Како је представа почела ефектним призором изведеним на начин брехтовског епског позоришта, понадали смо се да ће се тако и наставити. Али, то се није догодило. Уследиле су сцене приказиване у различитим манирима, поред оних што су их понекад изискивали флешбекови, било  је  комичних сцена, па чак и призора са мелодрамским акцентима. И поред тога, истакли бисмо глумачку креацију  Даре Џокић, која је  као Јадранка Митић, жестока поборница југословенства, умела да после болести и повратка из дуготрајне коме одлично изражава чуђење и неразумевање нових појава и околности које су је дочекале нестанком Југославије.

СОЦИЈАЛНО ОРИЈЕНТИСАНА ДРАМА
Преглед позоришних збивања протекле године завршићемо указивањем на једну нову појаву у нашој савременој драмској литератури. Реч је о представама неколико нових драма са социјалним темама. Да ли то у исти мах значи и обнову наше  социјалне литературе видећемо, али неколико драма у којима углавном млади писци приказују слике наше суморне стварности, коју оптерећују бројни социјални проблеми највећег дела грађана, није заинтересовало само редовне посетиоце позоришта, већ и шири круг гледалаца. Душан Ковачевић се међу првима, на свој начин, обратио тој тематици – најпре комадом „Генерална проба самоубиства“ у којем је приказао појединачан случај који постаје све чешћа појава, да би ове године у делу „Живот у тесним ципелама“ још експлицитније обрадио актуелно пропадање наших производних предузећа и отпуштање радника.
Драматичар Небојша Ромчевић после комедије „ПР или Потпуно расуло“, приказане ујесен 2010. године на сцени „Александар Поповић“ Установе културе „Вук Караџић“, наставио је и прошле године да комедиографски обрађује савремене животне појаве. На сцени „Звездара-театра“ фебруара прошле године приказано је његово ново остварење – „Јавна личност“, у режији Дарка Бајића. У овом тексту, Ромчевић приказује несналажење једног признатог књижевника према медијима, тачније према телевизији. Може се сматрати да се овај комад надовезује на комедију „ПР или Потпуно расуло“. Најзад, на Вечерњој сцени позоришта „Бошко Буха“ приказан је Ромчевићев комад „Својта“, у режији Николе Завишића. У овом делу, слично као и у претходним, духовито и на сатиричан начин приказује се наш менталитет. Нећемо погрешити ако констатујемо да је ова представа превазишла оквире просечности протекле позоришне године.

[/restrictedarea]