Pozorište 2011: Besciljno lutanje po moru osrednjosti

Piše Raško V. Jovanović

Iako su protekle godine naša pozorišta u znatno manjoj meri nastojala da im predstave po svaku cenu budu u znaku postdramskih egzibicija nismo se osvedočili da su se vinula u visine velikih umetničkih dostignuća

 

Po običaju, kada se po isteku jedne godine analiziraju postignuti rezultati, svodi bilans i proglašavaju najuspešniji rezultati, prilika je da se sagledaju glavni tokovi i najizrazitije tendencije u sveukupnom umetničkom životu, pa i u pozorištu. Za pozorišnu umetnost to ima poseban značaj, s obzirom na njeno kratko trajanje: neke predstave, prikazane protekle godine već ove neće se više moći videti. Ako sasvim sigurno to možemo reći za poslednju predstavu na kojoj je nastupio nedavno preminuli bard našega glumišta Petar Kralj, za izvođenje drame „Matica“ Gorana Petrovića na sceni Teatra u podrumu „Ateljea 212“, onda takođe moramo izraziti svoje uverenje da će biti još takvih scenskih ostvarenja koja neće preživeti nastupajuću godinu i to ne zbog smrtnih slučajeva već jednostavno zbog toga što nisu uspela. Jer, prošle godine videli smo podosta predstava za koje smo se pitali zašto su uopšte dospele na repertoar, a bilo je i takvih za koje po ostvarenim umetničkim rezultatima ne verujemo da će moći duže vreme da zaokupljuju interesovanje gledalaca.
Naravno, bilo je i predstava veoma korektnih, i to ne malo, ali bez snažnijih stvaralačkih uzleta i bez osobite invencije u samoj realizaciji. Upravo takve predstave obeležile su prošlu pozorišnu godinu i učinile da nam ona izgleda kao more osrednjosti, more mirno i učmalo, po kojem naša pozorišta plove čini se bez nekih određenih ciljeva i što je najcrnje – bez izrazitih i velikih ambicija! Uzroke ovakvoj situaciji treba tražiti pre svega u nepodobnom načinu rukovođenja našim dotiranim pozorištima, i to u širokom spektru počev od vođenja repertoarske politike, koja se najčešće vodi stihijski u smislu podržavanja pomodnih umetničkih tendencija, ali je pri tom, u većini slučajeva, lišena osnovne programske orijentacije, sve do nedovoljne brige oko stalno angažovanih umetničkih ansambala, zapravo do odsustva pažljivog i svrsishodnog korišćenja njihovih umetničkih potencijala. Retka su pozorišta, gotovo da ih nema, koja vode smišljenu i doslednu repertoarsku politiku saobrazno svojoj misiji i mestu na našoj kulturnoj mapi, podjednako imajući u vidu naše književno nasleđe, kao i savremenu domaću dramsku produkciju.

ANACIONALNI NACIONALNI TEATAR

[restrictedarea]

Na beogradskim scenama, tu prvenstveno mislimo na Narodno i Jugoslovensko dramsko pozorište, zapostavlja se srpsko dramsko stvaralaštvo minulog vremena. Da li bi neka kulturno bogatija sredina od naše zanemarila dramsko delo svog vrhunskog pesnika, kao što je to bio slučaj pretprošle i prošle godine kada nijedno beogradsko pozorište nije obeležilo stogodišnjicu smrti, odnosno stosedamdesetogodišnjicu rođenja Laze Kostića? Koliko nam je poznato, jedino je Narodno pozorište u Somboru povodom ovih godišnjica prikazalo dosad neizvođeno njegovo delo – komediju „Okupacija“. I to je sve! Smatramo da je Narodno pozorište u Beogradu, koje je „Maksima Crnojevića“ imalo na repertoaru još 2000. godine, bilo dužno da prikaže neko Kostićevo dramsko delo – najpre njegovog „Peru Segedinca“, koji se u Beogradu nije prikazivao više od pola stoleća, ako već nije htelo „Okupaciju“ ili „Gordanu“. Da vodi brigu o srpskom dramskom nasleđu i Jugoslovensko dramsko pozorište izvelo bi neko Kostićevo delo! A za poslednjih desetak godina u ovom pozorištu  izvedeno je samo tri dramska dela iz srpske književne baštine, što bi trebalo da bude znak za uzbunu i poziv za razmišljanje o repertoaru ovog teatra za koji je svakako najodgovorniji umetnički direktor Gorčin Stojanović. Naveli smo „slučaj“ Laze Kostića kao drastičan primer nedopustivog odnosa naših vodećih pozorišta prema domaćoj dramskoj baštini. Šta onda očekivati od drugih teatara u zemlji?
Prošle godine Narodno pozorište u Beogradu najpre je prikazalo na sceni „Raša Plaović“ dramu „Heda Gabler“ Henrika Ibzena, u režiji Snežane Trišić. Bilo je to stilski  neujednačeno izvođenje, što smo i konstatovali u prikazu, istakavši da je nekoliko glumaca, tumača srednjih i malih uloga, odvodilo predstavu u koordinate Nušićevog teatra („Pečat“, br. 154, 25.02. 2011). Postavka „Hede Gabler“ na sceni „Raša Plaović“ pokrenula je jedno principijelno pitanje: ima li smisla da reditelji početnici režiraju u nacionalnom teatru, makar i na njegovoj drugoj sceni, koja ima tristotinak mesta?  Na istoj sceni usledile su do kraja prošle sezone, što će reći do leta, još dve premijere stranih drama: „Misis Tolstoj“ Sergeja Kokovkina, u režiji Radoslava Milenkovića i duodrame „Mali bračni zločini“ Erika Emanuela Šmita, u režiji Filipa Grinvalda. Oba dela obrađuju bračne nesporazume pisaca sa suprugama i, kako nam se čini, ta tematika zanima publiku.
Sa stranim dramskim tekstovima na sceni „Raša Plaović“ nastavilo se i u novoj sezoni, počev od 22. novembra prošle godine, kada je premijerom romana „Zli dusi“ u dramatizaciji i režiji Tanje Mandić Rigonat otvoreno renovirano gledalište ove scene, koje je najzad prestalo da nas po tome kako su postavljena sedišta podseća na neku sportsku tribinu. Odmah se mora postaviti pitanje – da li je, pored sjajne dramatizacije  romana „Zli dusi“, koju je načinio Alber Kami trebalo pristupati izradi nove? Predstava koju smo videli nije nas ubedila u opravdanost novog dramatizovanja. Iako je dramatizatorka i rediteljka, i pored primenjenog postupka dekonstrukcije teksta, samo donekle uspela da sačuva osnovnu fabulu (nismo sigurni da će gledalac koji nije čitao roman Dostojevskog moći da se snađe u predstavi!), mišljenja smo da je bilo uputnije prikazati dramatizaciju Albera Kamija.
Slučaj je hteo da naredna premijera na sceni „Raša Plaović“ bude drama „Nesporazum“ Albera Kamija, koju je postavio reditelj Veljko Mićunović. Sama predstava nije bila ništa drugo do – nesporazum sa piscem i njegovim delom. Naime, u predstavi je izostao jasan i ravnopravan prikaz dva naporedna toka ove drame, od kojih je jedan veoma konkretan i zasnovan na samoj scenskoj radnji, dok je drugi simboličan i uopšten, budući da  u njemu pisac filozofski razmatra apsurd ljudske egzistencije u isto tako apsurdnim okvirima životnih uslovnosti. Kamijeva misao, u drami često izražena poetski, uzdiže se iznad jednog u naslovu naznačenog događaja do mnogo šireg simbola, koji označava ljudsku sudbinu i uzima značenje metafore odnosa među ljudima, ali i odnosa između ljudi i života. Taj filozofsko-poetski element Kamijeve drame ostao je zapreten u ovoj predstavi.
Jedina domaća premijera u Narodnom pozorištu prikazana je na Velikoj sceni. Reč je o pripoveci srpskog realističkoga pisca iz Boke Kotorske Stjepana Mitrova Ljubiše „Kanjoš Macedonović“, prema kojoj je Vida Ognjenović napisala i režirala dramu istog naslova. Predstava, prilagođena za izvođenje na pozorišnoj sceni-kutiji, budući da je premijerno  prikazana na festivalu „Grad teatar Budva“, patila je od razvučenosti, odnosno od usporenog tempa pojedinih prizora što donekle može biti podnošljivo u uslovima ambijentalnog teatra. Međutim, to je prilično smetalo, naročito u prvom delu predstave, koja se nije mnogo udaljila od običnog pučkoga igrokaza, a veći deo spektakla, zapravo scene koje se ne događaju u Veneciji, nije izmakao od uobičajene folklorne rekonstrukcije. Upravo ova premijera postavila je pitanje da li se uvek uspešno mogu sve koprodukcione predstave, namenski stvarane za određene ambijente, modifikovati i za izvođenje na klasičnoj pozornici?

OSREDNJOST U JDP-u
O najznačajnijim predstavama na sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta pisali smo u više navrata. Veliko zanimanje gledalaca izazvalo je prvo izvođenje nove drame Biljane Srbljanović „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)“ o kojem smo pisali („Pečat“, br. 171, 24.06.2011) i konstatovali da je poznata spisateljica gledaoce ponovo suočila sa gorkim istinama naše savremenosti, posebno beogradske, ali i da je predstava, u režiji Slobodana Unkovskog, bila lišena naglašavanja višeznačenjske slojevitosti i asocijativnosti teksta, i uz to patila od mestimične razvučenosti koja je stvarala i monotoniju, te se čitav spektakl zadržao na osrednjem nivou.
Za Čehovljev „Višnjik“, u režiji Dejana Mijača, kao još jedna koprodukcija sa festivalom „Grad teatar Budva“, predstava koju smo  ocenili kao solidno scensko ostvarenje, može se reći da je uspešno „prebačena“ sa festivalske na matičnu scenu.
Ne treba mimoići prvu premijeru izvedenu protekle godine na sceni „Ljuba Tadić“ JDP-a – trilogiju „Iz junačkog života građanstva“ Karla Šternhajma. Ako ostavimo po strani izbor dela, budući da nismo sigurni da li je prikazivanjem baš ove trilogije jednočinki Šternhajm kao pisac predstavljen u najlepšem svetlu, možemo konstatovati da je ova predstava, u znaku majstorske egzibicije Dragana Mićanovića koji igra tri lika, našla svoj put do gledalaca.
Premijera drame „Izgnanici“ Džejmsa Džojsa na sceni Teatra „Bojan Stupica“ JDP-a svakako predstavlja značajno repertoarsko obogaćenje. U režiji Bojana Đorđeva, četvoro glumaca – Goran Jevtić, Sena Đorović, Nikola Vujović i Nataša Marković – oživelo je Džojsovu specifičnu projekciju ljubavnog četvorougla načinjenu u vidu niza ispovesti o ljubavnim  prestupima i bračnim  izletima, koja otkriva pravu istinu o svakom od njih.

JUGONOSTALGIČNI „ATELJE 212“
Uzaludno podgrevanje jugonostalgije, koje se naročito intenziviralo počev od jeseni 2010. godine, posle premijere predstave „Rođeni u Yu“ na sceni „Ljuba Tadić“ JDP-a, sistematski se sprovodi u „Ateljeu 212“. Posle izvođenja „Oca na službenom putu“ Abdulaha Sidrana prikazana je predstava drame „Zbogom SFRJ“ Kokana Mladenovića, koji je i režirao svoje delo za koje se inspirisao filmom Volfganga Bekera „Zbogom Lenjine“. Čini se da reditelj Mladenović nije načinio neku osobitu uslugu sebi kao piscu, jer se previše oslonio na primenu tehničkih pomagala tipičnih za postdramski teatar. Izvođenju nije pogodovala ni scenografija Marije Kalabić sastavljena od teških i glomaznih elemenata, koje su glumci guranjem i povlačenjem u više mahova premeštali po sceni. I primena  fleš-beka sprovodila se na više načina, što je moglo zbuniti gledaoce – prvo su to video-snimci, da bi se prešlo na igrane scene sa decom glumcima itd. Kako je predstava počela efektnim prizorom izvedenim na način brehtovskog epskog pozorišta, ponadali smo se da će se tako i nastaviti. Ali, to se nije dogodilo. Usledile su scene prikazivane u različitim manirima, pored onih što su ih ponekad iziskivali flešbekovi, bilo  je  komičnih scena, pa čak i prizora sa melodramskim akcentima. I pored toga, istakli bismo glumačku kreaciju  Dare Džokić, koja je  kao Jadranka Mitić, žestoka pobornica jugoslovenstva, umela da posle bolesti i povratka iz dugotrajne kome odlično izražava čuđenje i nerazumevanje novih pojava i okolnosti koje su je dočekale nestankom Jugoslavije.

SOCIJALNO ORIJENTISANA DRAMA
Pregled pozorišnih zbivanja protekle godine završićemo ukazivanjem na jednu novu pojavu u našoj savremenoj dramskoj literaturi. Reč je o predstavama nekoliko novih drama sa socijalnim temama. Da li to u isti mah znači i obnovu naše  socijalne literature videćemo, ali nekoliko drama u kojima uglavnom mladi pisci prikazuju slike naše sumorne stvarnosti, koju opterećuju brojni socijalni problemi najvećeg dela građana, nije zainteresovalo samo redovne posetioce pozorišta, već i širi krug gledalaca. Dušan Kovačević se među prvima, na svoj način, obratio toj tematici – najpre komadom „Generalna proba samoubistva“ u kojem je prikazao pojedinačan slučaj koji postaje sve češća pojava, da bi ove godine u delu „Život u tesnim cipelama“ još eksplicitnije obradio aktuelno propadanje naših proizvodnih preduzeća i otpuštanje radnika.
Dramatičar Nebojša Romčević posle komedije „PR ili Potpuno rasulo“, prikazane ujesen 2010. godine na sceni „Aleksandar Popović“ Ustanove kulture „Vuk Karadžić“, nastavio je i prošle godine da komediografski obrađuje savremene životne pojave. Na sceni „Zvezdara-teatra“ februara prošle godine prikazano je njegovo novo ostvarenje – „Javna ličnost“, u režiji Darka Bajića. U ovom tekstu, Romčević prikazuje nesnalaženje jednog priznatog književnika prema medijima, tačnije prema televiziji. Može se smatrati da se ovaj komad nadovezuje na komediju „PR ili Potpuno rasulo“. Najzad, na Večernjoj sceni pozorišta „Boško Buha“ prikazan je Romčevićev komad „Svojta“, u režiji Nikole Zavišića. U ovom delu, slično kao i u prethodnim, duhovito i na satiričan način prikazuje se naš mentalitet. Nećemo pogrešiti ako konstatujemo da je ova predstava prevazišla okvire prosečnosti protekle pozorišne godine.

[/restrictedarea]