Владика у туђој земљи

Пише Рајко Петров Ного

Колико ковчег времена, књига владике Георгија још више је ковчежић успомена. У том дражесном старинском наслову наговијештено је да ће у ријечи бити преточено оно што је у успоменама сачувано. Оно што на босиок мирише

Неко паметан је, а знам и ко, мислећи на Хиландар, претјеривао: „Подићи манастир и изградити државу – исто је“.
У чуждој земљи, у Канади, овај је владика пространо и лијепо парче земље посрбио. У манастир Св. Преображења Господњег за празнике, а и иначе, суботом и недељом, са свих страна стижу Срби, светосавци и њихова дјеца, да се ту, као у отаџбини, помоле, поразговарају, поиграју. Озарени што сви око њих говоре српски, многи не знају шта је све њихов молитвеник пред Господом претрпео, и трпи, каквом све поругању је извргнут био, какве је све ожиљке по лицу и у души задобио, да би се данас, док заједничари са својима, тим већма радовао.
Србине, ако нешто радиш, па још добро, знај да ћеш од Срба пострадати. Реците неспособном да је неспособан, па ћете видјети за што је све способан.
Оно што би друге обесхрабрило, овога је монаха ојачало. У још увијек незацијељеном расколу, тој рани нашег расијања, за овим владиком се чуло, а чује се и овдје: „Распни га, распни“! Отац Василије Томић с правом нас је на то подсјетио.

[restrictedarea]

ПЕЧАТ ВЛАДИЧАНСТВА
Али ако бисте драму усамљености младог и првог владике канадског тражили у његовим проповиједима окупљеним у књизи „Печат мојега владичанства“ (Торонто 2006), не бисте је нашли. Хук свјетине са улице не може помутити мир храма. Пажљив читалац који је о том нешто начуо могао би, можда, тек у понеком курзиву или цитату из Светог писма, по нагласку ових или оних ријечи Христових, понешто да наслути шта се тамо у свакодневном животу збива. И у том је, између осталог, отменост ове књиге. „Ружење оних који тебе руже, падају на ме“.
Књига проповиједи сама се исписала. Баш зато што није писана да буде књига. Зато што је служба. Она није плод какве сујете, па тако ни мука духу, како то најчешће бива код нас књижевника, а још више код фарисеја. Али и неких свештених лица. Онако како све ради, темељито и разборито, рецимо како вози трактор, уређује врт или сређује библиотеку, тако се спонтано некако и у ову књигу заклопило оно што је записано, што је претекло од свакидашње службе Господу. Да и тако посвједочи како је Хаџи Крсто Ђокић заиста дао пролазно за непролазно: два епископа, једног свештеника, и монахињу, и та његова, а Божја дјеца о томе снажно свједоче.
(…)
Шта говоре бесједе? Каква је владикина проповијед?
Говоре, како је истакао митрополит Николај, о болној човјековој удаљености од Бога падом у гријех, о човјековом боготражитељству и, најзад, о сједињењу са Христом. Говоре да је Христос Бог живих, а не мртвих, да је вјера у васкрслог Христа сигурни лијек од смрти душе и тијела, да је историја човјечанства историја спасења, да се Христос родио да се ми препородимо, да човјек почиње да умире истог дана када се роди и да васкрсава када почиње да живи вјером у Бога. И то је тако. Можеш да вјерујеш. Можеш да не вјерујеш. Бирај.
А како говори?
У далекој, у чуждој, у пространој Канади – увијек окренут отаџбини. Јер зна да је са Светим Савом Србима свануло, „као да је на нашем небу тек тада грануло сунце“. Јер се „до тада живјело у сјенци туђих држава, цркава, култура и утицаја“. Владика Георгије говори о Савином јеванђелизовању Срба које и данас траје, јеванђелизовању народа чију су цркву и државу стварали свеци, а не пирати…
Таквога не можеш поколебати.
„Печат мојега владичанства“ епископа канадског Георгија, седма књига у едицији „Свештеници својој пастви“, заиста је суви жиг који је овом књигом утиснуо један подвижник који се више реализовао у другим, невербалним дјелима својим, упорно градећи српску цркву и заједницу у туђој земљи, никад не заборављајући шта је прво послање молитвеника пред Господом. Зато су ове штампане ријечи тако једноставне и зато ведро своде своје земаљске дане.
Подићи манастир и изградити државу – исто је. Са мало претјеривања може се рећи да је подизање манастира у далекој прекоокеанској земљи, двоструки подвиг и утјеха; ту је храм и црква и држава, тако рећи.
Пођите зато са мном, да вам покажем манастир.

ИСТА ЈЕ (И НИЈЕ ИСТА) ЗЕМЉА
Лијепо је доћи у Торонто, а још љепше из њега побјећи, као из каквог савременог Вавилона, од „пометенија јазиков“ – а српски језик, ма како га звали, овдје је све фреквентнији – побјећи, рецимо, до Милтона, и још даље, кроз шуме и пропланке, до српског православног манастира Светог Преображења Господњег.
Са које год стране долазио, дочекаће те широм отворена капија, капија живота, и крст што се изнад дрвећа у небесима злати. Висока шума заклонила је храм, па се читав овај предео указује као нерукотворена црква која ту плови одувијек и заувијек. Зелено и златно у „византијски плавом“.
Шума и јесте црква у којој птице поју небеску литургију. Од „буке и беса“ града нити шта чујеш, нити шта видиш, можда и зато што у граду главу ријетко дижеш к небу.
Широка и права кратка алеја брзо се рачва. Ти крени десно, стазом која се зове Крсна. Крајичком ока, лијево, у присјенку, канда си окрзнуо гробље. У манастиру, кроз хладом умивену шуму, корачај као кроз симболе. Све је знамење што ти виде очи. Зато не хитај гробљу. Да до њега дођеш, има да проживиш читав људски вијек. Да се помучиш братац.
Ако си крштен, онда знаш зашто се стаза зове Крсна. Ако ниси, никада није касно. Крсна се улива у поплочану Манастирску, ту крај чесме-задушнице кћери Ивони Квас „коју у цвету младости Господ позва извору живота вечног“. Вода у тој чесми са манастирског је извора. Ако си жедан, пиј, и знај, док пијеш, да се Ивонина душа радује. Уз степенице укрочи у храм Светог Преображења, осјењен свјетлошћу „од које хаљине његове постадоше сјајне и врло бијеле као снијег, као што не може бјелиља убијелити на земљи“. Стишај се и сабери, и сам се преобрази, барем на час. Преображење почиње постиђењем. Кажу да је Христос воду у вино претворио тако што се вода зарумењела кад је видјела свога творца.
(…)
Нико се овдје, изгледа, не колеба гдје се упокојио, али има недоумица у којој је држави, републици, или губернији ко рођен. Историја је толико убрзана да зачас у једној држави заноћиш, у другој се пробудиш, а ниси мицао са мјеста. Неки су, рецимо, у чежњи за Републиком Српском, рођени коју деценију прије него што се родила Српска. Има рођених у „бившој БиХ“ и бившој Југославији, сад свеједно којој.
Поузданија су, јамчано, имена села и градова, регија и покрајина, од пропадљивих и непоузданих држава и провизорија. Чвршће се, рецимо, држе Грковци и Бос. Грахово од Босне, Полача, Срб и Книн од Хрватске, село испод Плитвица и Бенковац од Р. С. К, Марибор и Птуј од Словеније, Лика, Банија, Срем, Банат и Херцеговина од Југославије, Струга и Скопје од Македоније.
Чак и ономе који је рођен у Београду, после запете, дописали су – Србија. Србија, брале. Да се зна.
Има и опрезних, што су уз име и презиме ставили само годину рођења и упокојења А нису морали ни толико. Чим ти на узглављу пободу крст, у њему су сви бројеви и сва слова. И оно прво, од искони.
(….)
Почивала су тихо пристаниште, земне кончине затворен круг. Капија на коју у живот уђеш улицом Крсном, и капија кроз коју те пронесу кад се упокојиш. Одмарајући се од отаџбине и расијања, од распамћене историје и изгужване географије, ту чекају васкрс мртвих и живот у Господу, извору живота вјечног. У Христу сви су живи.
Тај савршени круг, то је манастир, красан перивој српске земље у далекој Канади, која нам је све ближа откако нас у њој више има. То је рукосад владике Георгија, његових свештеника и њихове пастве, ктитора и приложника…
У конаку, који је у улици Тавна, а то је име манастира код Бијељине, у молитвеном кутку, а онда на трему, тихуј, путниче-намјерниче, ма ко да си. Иста је, и није иста, земља на сваком почивалу.

КОВЧЕЖИЋ УСПОМЕНА
„Историјо, ковчеже времена“, пјевао је један наш стари и доброћудни пјесник.
Књига o којoj је реч („Ковчежић успомена“, „СКЗ-Источник“, Београд-Торонто, 2011), колико ковчег времена, још више је ковчежић успомена. У том дражесном старинском наслову наговијештено је да ће у ријечи бити преточено оно што је у успоменама сачувано. Оно што на босиок мирише. Од рођења у Горњем Црњелову код Бијељине, лицем на Ђурђевдан 1949. године, у кући Хаџи-Крста и Круније, када је на свијет дошао и у очеву кошуљу повијен био Ђорђе Ђокић, потоњи владика Георгије, власник овога ковчежића, па све до дана данашњега.
Као у каквом калеидоскопу гледамо шарене слике раног дјетињства и јарке призоре младићства, исјечке из живота. Прво у једној патријархалној и снажно вјерујућој породици, која ће четири своја потомка у девет година добити, и сва четири цркви поклонити: Коста је сада епископ Константин, Љубомир је свештеник, а сестра Николија монахиња Надежда. А потом, као са каквог пројектора, видимо школовање у манастирима, искушеништво, па свештеничку, монашку, те владичанску службу. Све ове слике и призори из ковчежића успомена освијетљени су и озарени благом свјетлошћу која је из једног центра управљена. Тај центар је означен поднасловом „Мој пут ка Господу“. Непретенциозан наслов уоквирен је тврдим поднасловом.
Како читање мозаички организованих успомена одмиче, бива нам све јасније да се ове анегдоте и причице склапају као старински отачници. Отачници су краће приче и чланци о животу монаха или свјетовних лица у виђењу монаха. Овај животопис склапа се затим и као мало житије владике, а и отачници и житија увијек имају вјеродостојне податке о градитељу и руководитељу цркве, који се као примјери могу сљедовати. Уз то, владичин животопис има и вриједност историјског свједочења о животу нашег свијета и цркве у расијању.
На почетку сам понешто рекао како наш владика проповиједа. Прошетали смо се манастиром и задржали на манастирском гробљу, јер се са гробова могу прочитати драме и појединца и народа. У „Ковчежићу успомена“ у прилици смо да Ђорђа Ђокића видимо изблиза: од часа рођења, када сваки човјек почиње да умире, и од часа када почиње да живи вјером у Бога, надом у васкрсење. Од часа, дакле, када Ђорђе постаје Георгије, прво монах, а потом и владика.
Понавља ли се живот Христов, у овом или оном облику, у овој или оној мјери, у свакој христоликој личности која Христово учење проноси? Узраста ли се, уз такве, згуснуто и симболично, крстоносно, на свакој литургији?
Нема у овој књижици овако крупних ријечи, ни подигнуте реторике, али је зато сваки детаљ изрезбарен тако да пронесе ону вишњу свјетлост. Та се свјетлост проноси кротко и благородно, јер је у суровој школи живота дуго искушавана и патњом проточена, па је у зрелости могла бити тако једноставно исприповиједана. Зрелост је изабрала шта ваља испричати, а шта се има прећутати. Ваља приповиједати о онима који су нас подстицали, а прећутати већма оне који су нас спотицали. За људска неваљалства и непочинства, пише владика, молитва је као громобран.
Али не ваља ни све прећутати. Рецимо, сукоб са новотарцима.
Овоме који ове причице прича, једнако као и ономе који проповиједа, бистро је и у глави и у језику. И зато је и овдје залог једноставности – истинитост. Дјетињство и младићство обливени су прозрачном сјетом. Зрелост и владичанска служба озбиљношћу. Јер ко се замонаши и завладичи, тај нема приватности. Ко чезне да се у оној свјетлости роди, тај зна да мора да умре за овај свијет. Лако се у старости монашити.
Једанаест година – од 1971. до 1982. године – служио је писац ове књиге као јеромонах и духовник у манастиру Тавни. Тавна је и иначе обиљежила његово дјетињство. У исто вријеме завршио је Богословију у Сремским Карловцима, те Богословски факултет у Београду: „Није било лако, али ни тешко“.
Ко је тврд у вјери, тај се живота не плаши. Јер живјети, то значи савладавати греховност.
Посебну, литерарну драж „Ковчежићу успомена“ дају чести наслови. Не само да у једну жижу сажимају свјетлост којом су обасјани, већ читаоцу наслови служе да при новом прелиставању освијести и освијетли шта је прочитао: „Ми у памћењу имамо микрофилмове који се не могу прочитати све док не падне на њих жива свјетлост имагинације“, писао је Башлар. Те микрофилмове имају и онај који пише и онај који написано чита.
Радуј се када те та узајамна свјетлост обасја. Тад, можда, више није толико важно да ли је био у праву онај који је претјеривао када је тврдио да је исто подићи манастир и изградити државу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *