ŽELJKO TOMIĆ Na Srbiju je izvršen atentat

Razgovarala Ana Radmilović

Koštunica i DSS su nečista savest ne samo ove katastrofalne vlasti nego i dobrog dela javne scene. Da nije Koštunice možda bi i svaka želja da se odbrani Kosovo bila proglašena fašizmom, svaka potreba da Srbija živi bolje populizmom, a svako zalaganje za jedinstvenu nacionalnu politiku nastavkom Miloševićeve ere

Željko Tomić, rođen 7. oktobra 1965. godine, funkcioner Demokratske stranke Srbije, po struci je kulturolog. Na njegovo formiranje ličnosti, temeljno obrazovanje i društveni angažman, kako sam ističe, presudno su uticali susreti sa Borislavom Pekićem i Nikolom Miloševićem, ali i učestvovanje u subkulturnom kontekstu (pank, rokenrol) osamdesetih godina prošlog veka. Naš sagovornik je, dakle, intelektualac koji ne preza da svoj stav iznese i na ulici, i koji veoma bitnu pokretačku snagu u društvu, ne samo u političkom nego i u kulturološkom smislu, vidi, između ostalog, i na stadionima i među navijačima. „Ne možete biti elita izvan naroda, inače niste elita već praziluk. Istina, danas je ovde merilo nečijeg prazilučkog elitizma zapravo mera njegovog prezira prema narodu. Narodu se ne bacaju ‘petice’, narod se razume i sa njim se živi. Elitu čini ta vrsta osećanja da ste deo nečeg većeg od vas“, Tvrdi Tomić.
Ta „praziluk elita“, uz pomoć strogo kontrolisanih medija, spremna je da organizuje javni linč i montira političke procese, protiv svakog pojedinca ili grupacije koji izražavaju kritičko mišljenje i neslaganje sa aktuelnim režimom. Poslednja žrtva takve jedne hajke bili su DSS i njen lider Vojsilav Koštunica.

Kako objašnjavate sve učestalije napade na vašu stranku i njenog lidera Vojislava Koštunicu?
To je vrlo jednostavno. Koštunica i DSS su nečista savest ne samo ove katastrofalne vlasti nego i dobrog dela javne scene. Da nije Koštunice, koji je govorio da politika „i Kosovo i EU“ nije moguća, Boris Tadić bi i dalje, bez skrupula, širio Srbijom dobru veru da se vlast bori za Kosovo, da je Srbija nadomak EU i da živimo bolje nego ikad. Da nije Koštunice i još nekoliko glasova, „B92“ bi bez problema ubeđivao Srbiju kako je sasvim normalno da se većina srpskih medija tako predano bori protiv svakog nacionalnog interesa svog naroda. Da nije Koštunice, možda bi i svaka želja da se odbrani Kosovo bila proglašena fašizmom, svaka potreba da Srbija živi bolje populizmom, a svako zalaganje za jedinstvenu nacionalnu politiku nastavkom Miloševićeve ere. Jednom rečju, da nema Koštunice Srbijom bi vladao mir. Problem je samo što bi to bio grobljanski mir.

Optužbe protiv Koštunice ovaj put su sasvim konkretne i tiču se političke pozadine za ubistvo Đinđića?
Ako vam samo kažem da je jedan od predvodnika tih optužbi čak 41 put bio u poseti pripadnicima zemunskog klana u Centralnom zatvoru za samo nekoliko meseci, koliko su oni ležali tamo posle hapšenja za otmicu Miškovića, onda se nastavlja ta priča o Koštunici koji budi prljavu savest tog večitog mladića srpske politike. Pazite, 41. put bi otišli u zatvor da vam tamo leži otac, brat, rod rođeni… Ili sudbinski važan poslovni partner. E sad, da li su partneri tamo ugovarali neki veliki završni posao, da li je samo Koštuničino postojanje i uticaj na političkoj pozornici stvar koja im vraća ta sećanja, to bih ja ostavio njihovim besanim noćima.

Koštuničino saslušanje na tu temu zahteva i specijalni tužilac?
Da, i o tome je obavestio novine, a Koštunicu, kako vidimo, nije. Veličina tog skandala je da država i tužilac rade za interes jednog veoma mračnog centra moći – mogli ste da vidite tu ekipu u „Peščanikovom“ filmu o atentatu na Đinđića, ali niste mogli da ih pitate od čega oni žive, šta su zapravo njihove prave profesije, osim što ubeđuju Srbiju da je kriva za sve, pa i za Đinđićevu smrt, i što joj kao personifikaciju te tvrdnje guraju pod nos Koštuničinu sliku. Kada sve to vidim, strepim od veličine posla vraćanja vladavine prava u Srbiju kada ponovo dođemo na vlast.

U nekim medijima DSS, već duže vreme tretiraju kao antikulturnu pojavu.
Zahvaljujući tome što sam bio u DSS, bio sam u prilici da o književnosti razgovaram sa jednim Pekićem ili Nikolom Miloševićem, sa kojim sam se sporio oko Danila Kiša, čiji je on bio veliki poštovalac, a ja nisam. E sad, ako su oni antikulturne pojave, a nije „Farma“ koja je kulturološki fenomen nastao iz duha vremena ove vlade, onda je to sasvim u redu.

Vi živite u Novom Sadu. Recite mi da li je osamdesetih godina prošlog veka u Novom Sadu većina bila autonomaški nastrojena ili je i to predrasuda?
Apsolutno ne. Toga je danas nešto više. Dobri sistemi vrednosti obavezno integrišu, a rđavi dezintegrišu. U ono vreme je među mladima bilo popularno osećati se kao patriota. U mom tadašnjem krugu sećam se mnogih rasprava sa ljudima koji su bili na nacionalnoj strani. Ko bi rekao da su toj grupi pripadali i ljudi koji danas vode DS u Novom Sadu, recimo Bora Novaković, bivši gradonačelnik, ili Svetozar Čiplić, Bojan Pajtić, Borko Stefanović…

Da li ste tamo pravili razliku između nacionalizma i radikalizma?
Ne sećam se da smo bili radikalni. To sam shvatio kasnije kroz neke druge primere, poput Biljane Srbljanović i Nikole Samardžića u Beogradu, koji su pisali za monarhističke kragujevačke „Poglede“. Radikalizam nije političko opredeljenje, već neko stanje duha da možeš i da promeniš političko uverenje, ali ostaješ radikalan. Posle mi je bilo lakše da shvatim ljude koji su danas u LDP, a bili su u „onovremenim“ radikalima, a i takve poznajem. Radikalizam je gubitak ravnoteže, a biti nacionalista i demokrata, kao što je Pekić govorio, to je nedostižni ideal za takve ljude.

Vaš predsednik Koštunica kaže da je teško zbog toga što se DSS protivi ulasku u NATO?
Pogledajte paradoks, svi nas uveravaju da će Srbija biti ekonomski jača što bude bliže EU, i da će biti vojno jača što bude bliže NATO. Tadićeva vlast nas uverava da nikada nismo bili bliži EU, a Srbija je siromašnija nego ikad. Ministar Šutanovac otvoreno lobira za NATO, a vojska nikada nije bila slabija. Čak je i glumac Petar Božović u jednom intervjuu rekao da su lovačka društva u Srbiji jača od njene vojske.

Govorili ste o verbalnom deliktu protiv navijača. Za vas se kaže da ste jedan od boljih poznavalaca evropske navijačke scene kod nas?
Zanimanje za tu vrstu subkulturne scene kod mene je proizašlo iz panka. Kada smo bili bombardovani 1999. godine indirektno sam učestvovao u jednoj velikoj akciji, koju su organizovali engleski navijači. Tada je u Koventriju bilo sprovedeno sakupljanje 60.000 potpisa da Koventri promeni ime u Beograd. Da podsetim, Koventri su Nemci žestoko bombardovali u Drugom svetskom ratu. Ali navijački svet često se kod nas shvata na prvu loptu, kao svet baraba ili huligana. A to nije baš tako. Stadioni su često mesta na kojima se artikulišu alternative – od kulturnih do političkih. I, naravno, mesta velike snage.

Dakle, nije samo reč o panku nego i o politici?
Tako je. Kod nas se malo zna, ali parola „Kosovo je Srbija“ prisutnija je na stadionima u Parizu ili Varšavi, nego u samoj Srbiji. Na mnogim evropskim tribinama često se vide srpske zastave.
Svuda su navijači glas naroda, utoliko pre što političare doživljavaju kao dekadentni odrođeni deo naroda. Posebno su zanimljivi Englezi koji na stadionima redovno izražavaju stavove u suprotnosti sa stavovima vlasti. Srpska zastava je baš zato prisutna na engleskim stadionima, kao i u Francuskoj i Poljskoj, Rusiji, Ukrajini, Slovačkoj… Recimo, interesantno je bilo gledati Poljake kako na ulicama Varšave demonstriraju na dan samoproglašenja nezavisnosti Kosova, a nas s njima ne povezuje ni vera, ni blizina. Tek, slučaj Kosova je odjeknuo mnogo jače u nekim drugim državama, nego u glavama onih koji su danas na vlasti u Srbiji.

U pitanju su, ipak, nepremostive ideološke razlike između vas i „druge Srbije“?
Naravno. To najbolje oslikava kvalifikacija koju je Jova Kapičić upotrebio za Koštunicu – reakcija. Čovek se ponaša kao da se njegov lični rat nikada nije završio, kao da je Srbija krčma u kojoj će on i njemu slični da gase svetlo i zavode red kako zažele, hapšenjima, batinama, prekim sudovima, pa i težim postupcima. Primećujem da se Srbija baš i nije demokratizovala, da se zbog drugačijeg mišljenja još uvek može stradati. I onda smo mi reakcija! Pa naravno da ću nedemokratama da budem reakcija. Svim neistomišljenicima lepe etikete, samo ne znam šta bi sebi zalepio čovek koji kaže da bi ponovo ubijao.

Da li biste izašli na ulicu da promenite režim?
Ulicu smatram legitimnim načinom da iskažem svoj stav, podržavam svaki protest protiv ove vlasti, ali istovremeno podržavam i promociju sopstvenih društvenih i političkih ideja. Ne mogu da se pridružim uličnim protestima onih koji ne misle da menjaju ovaj nakaradni sistem, već nastupaju samo zbog gole borbe za vlast.

Zbog čega ste izašli na ulicu kada se održavala gej parada?
To sam smatrao svojom građanskom obavezom, išao sam da negodujem protiv nametanja takozvanih „novih vrednosti“ koje duboko dele Srbiju. U toj manifestaciji se u suštini i akumulirala politika podela, politika koju sprovodi ova vlast. Zar je moguće da vlast nije za ove tri godine povukla nijedan jedini potez iza kojeg bi stala većina građana Srbije? Iza njih ostaju laži i prevare, i ništa više. Od mene će uvek dobiti žestoku kritiku za skupštinskom govornicom, ali i mnogo zvižduka na ulici.

A nasilje?
Zaista nikada nisam mislio da je nasilje ključ za rešavanje problema. Pravno nasilje od strane međunarodne zajednice nije naišlo na adekvatan odgovor srpske vlasti, naprotiv. I kada u junu dođu načelnici Generalštaba NATO-a, izaći ću na ulicu da vičem da se čuje do neba, to sam obećao i Šutanovcu u jednoj skupštinskoj raspravi, ne može za njih biti crvenog tepiha u Srbiji. On im čak preporučuje turistički obilazak Srbije, pa neka odu do Grdeličke klisure – ako ih ne prestravi eho vapaja nedužnih žrtava, onda neka sve ide dođavola.