GOVORIO JE U IME MUČENIKA

AKADEMIK SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ (1933–2023)

U Jasenovcu su raspinjali Hrista ponovo, zar ne? Živanović nije dao da se to zaboravi. Zahvaljujući ljudima kakav je on bio, revizionizam neće proći. Niko neće ućutkati naše mučenike

Od kada su poklani u NDH, Srbi mučenici nekome stalno služe za potkusur. Revizionisti pokušavaju da im dokažu kako ih nije bilo toliko, i da ih spreče da se petljaju u naše živote, tako obećavajuće na osnovu futuroloških prognoza Svetskog ekonomskog foruma i šačice globokratske oligarhije. „Ćutite, vaše je prošlo“, dovikuju im i hrvatski domoljupci i NATO usrećitelji Balkana, ali i domaći „uslužnici“, neki u mantiji, a neki s leptir-mašnom, ali uvek s „befelom“ druga Novog poretka „suživota i tolerancije“.
Još je Jovan Dučić, u američkom izgnanstvu, svedočio o sudbini svog naroda: „Na zgarištu ti drže govore, / Na gubilištu podlo piruju, / Na bunjištima sade lovore… / I mrtve uče sad da miruju. / Mirujte, mrtvi! Ne znaju se vaši brojevi. / Treba nam nova ’brojidba’.“
Iako su ustaški vođi, uz pomoć Vatikana, uglavnom izbegli ruku pravde, koljači koji su pohvatani i kojima se sudilo jasno su govorili o brojevima. Tako je fra Sotona, Miroslav Filipović Majstorović na saslušanju rekao: „Po pričanju Maksa Luburića, koji je vjerojatno vodio evidenciju o ubijenim Srbima, ubijeno je u NDH kroz ove četiri godine oko pola milijuna Srba.“

ONAJ KOJI JE DODIRNUO ISTINU Danas pokušavaju da nas ubede u cifre slične onima što ih navodi Franjo Tuđman u „Bespućima povijesne zbiljnosti“. Ili nam kažu, kao nemački revizionista Aleksandar Korb, da Srbocid u NDH nije ni bio nameran. Bilo je to, veli Korb, „nasilje“, ne masovni pokolj Srba, Jevreja i Roma.
Zato je svedočenje čoveka koju je istinu, krvavu, zaklanu, maljem i štanglama i sekirama ubijanu, dodirivao svojim rukama, u gumenim čizmama gazeći od grobnice do grobnice po Donjoj Gradini, nastojeći da zapiše i zapamti, dokaz da je nemoguće poreći neporecivo, mada je, kad je užas u pitanju, teško do kraja izreći neizrecivo.
Svedok naše krvave istine, koja ima jedini smisao samo ako ga otkrijemo u krvi Raspetoga na Golgoti, zvao se Srboljub Živanović. Upokojio se nedavno, u devedesetoj godini života.
O njegovom značaju srpski genocidolog dr Vladimir Umeljić rekao je: „Ne može se dovoljno poštovati njegova ogromna, a neupitna istorijska zasluga, da se tema Jasenovca uspešno reafirmisala i decenijama održala u fokusu javnosti. Jedan medicinar-forenzičar je uspeo da esencijalno doprinese onome, na čemu su školovani istoričari i drugi socijalno-naučni profili dugo vremena neslavno padali na ispitu (stručnosti i savesti), zakazali.“
Rođen 1933. u porodici železničkog činovnika, Srboljub Živanović je kao dete morao da beži od ustaškog terora, pa se, sa svojom porodicom, našao u Beogradu, gde je završio gimnazijsko školovanje i medicinski fakultet da bi 1964. postao jedan od najmlađih doktora nauka u Jugoslaviji. Anatom, paleopatolog i bioantropolog, imao je otkrića koja su ušla u udžbenike. Izabran je za redovnog člana Kraljevskog antropološkog društva Velike Britanije (Royal Anthropological Society of Great Britain), kao i za člana Kraljevskog medicinskog društva (Royal Society of Medicine). Bio je član Međunarodne slovenske akademije nauka, kulture, obrazovanja i umetnosti, kao i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske. Profesor čuvenog medicinskog fakulteta Sveti Bartolomej na Univerzitetu u Londonu, gostujući profesor na nekoliko univerziteta u svetu, učio je studente na Oksfordu, u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Ugandi, Zimbabveu i Papui Novoj Gvineji.
Njegova knjiga „Bolesti drevnih ljudi“ postala je priručnik iz oblasti bioantropologije. Za otkriće moštiju Svetog Stefana Visokog u manastiru Koporinu dobio je od patrijarha Germana orden Svetog Save.
Bio je suosnivač Fondacije za sećanje na Jasenovac i Holokaust sa sedištem u Londonu, kao i predsednik Komisije za istraživanje istine o Jasenovcu, čiju je Deklaraciju o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH usvojila Narodna skupština Republike Srpske 2015. godine.

A KO SE OD NAŠIH LJUDI SPUŠTAO U JAME? Nije se stideo svog srboljubivog imena i porekla, i to baš u srbofobnoj Velikoj Britaniji, i to baš u doba ratova za jugoslovensko nasleđe, kad su njegovi sunarodnici bili prokaženi kao „genocidlije“ s Balkana.
Govorio je svojim anglosaksonskim poznanicima: „Ja sam izbeglica iz BiH. Proteran sam 1941. godine samo zbog toga što sam se zvao Srboljub; kao sedmogodišnji dečak više od nedelju dana bio sam sakriven u podrumu. Ali i pre 1941. Hrvati i muslimani gađali su me kamenjem kada sam išao u školu, ili se vraćao iz nje. Podsećam vas, to je još uvek bilo vreme Kraljevine Jugoslavije. Tako je bilo tamo u Bosni. Mrzeli su Srbe! Uspeo sam da pobegnem od hrvatskog i muslimanskog noža i zato sam sada ovde, među vama. (…) Moj uvaženi kolega iz Londona, nije prvo mogao da poveruje da je toliko ljudi bacano u jame, pa se sa jednom grupom studenata speleologa spustio u jednu jamu u Hercegovini. Kada je video šta se sve u jami nalazi, koliko lobanja, kostiju, došao je zgrožen u London. A ko se od naših ljudi spuštao u jame?! Ali je zato Tito brzo naredio da se jame cementiraju, betoniraju, da niko živi ne zna šta se u njima nalazi!“
Znao je ko je od početka do kraja. Zato je prof. dr Vladimir Lukić, počasni predsednik Udruženja Jasenovac – Donja Gradina, rekao da je bio „veliki čovjek velikih djela“, a Živanovićeva saradnica Dragana Tomašević, direktor Fondacije za sjećanje na Jasenovac i Holokaust, nas je podsetila da su nauka i etika u pokojniku bili jedno: „U svijetu će ostati upamćen kao vanserijski kalibar medicinskog naučnika, ali i kao izuzetno skroman čovjek koji se do poslednjeg daha, kao patriota, borio za istinu o genocidu i Holokaustu u NDH.“

OZNAKA „ZABRANJENO“ Godine 1965. trebalo je otkriti spomenik u Jasenovcu. SUBNOR Jugoslavije je naručio prethodna istraživanja na teritoriji logora Jasenovac, s obe strane Save, što je podrazumevalo i stratište u Donjoj Gradini. Savezi udruženja boraca Hrvatske i Bosne i Hercegovine dobili su ovlašćenja da odluku izvrše. Istraživanja je, pre drugih, preduzeo dr Alojz Šercelj, koji je načinio bušotine na sto obeleženih grobnica, zapisavši da je stečen „dovoljan uvid u sadržaj, dubinu i tip grobnica“.
Ekipi antropologa, koju su činili Vida Brodar i Anton Pogačnik iz Ljubljane i dr Srboljub Živanović, asistent Zavoda za anatomiju novosadskog Medicinskog fakulteta, dato je samo pet dana da obave istraživanja, što je urađeno od 22. do 27. juna 1964. godine.
U izveštaju antropologa se kaže: „Ekipa je imala zadatak da rukovodi otkopavanjem izvesnog broja sondi koje bi mogle da pruže približno karakterističnu sliku i uvid o sadržaju masovnih grobnica na ovom području. Zatim nam je bio zadatak da na terenu izvršimo inspekciju osteoloških nalaza i da prikupimo osnovne podatke o broju žrtava na određenu kubaturu, njihovom polu i starosti i da eventualno utvrdimo znakove koji bi govorili o prirodi povreda koje bi mogle biti uzrok smrti. (…) Odabrali smo one grobnice na kojima je prilikom bušenja ustanovljeno da sadrže najviše osteološkog materijala pogodnog za antropološku obradu…“
Srboljub Živanović zatražio je od Predsedništva SUBNOR-a BiH da se iskopavanja nastave i sledeće godine. Ali odgovor je bio da „radovi u idućoj godini ne dolaze nikako u obzir, jer se čitavo područje uređuje i to sve mora biti gotovo do 1965. godine“.
Na izveštaj je stavljena oznaka „zabranjeno“. Živanović je morao da se skloni iz Titove Jugoslavije. Prema iskazu koji je objavio Nikola Milovančev u „Pečatu“, ni Vida Brodar se nije usuđivala da svedoči o istraživanju, mada se grozila revizionizma koji se ticao broja žrtava.

ISTINOM PROTIV REVIZIONIZMA Na drugoj međunarodnoj konferenciji posvećenoj Jasenovcu, u Banjaluci 2000. godine, Živanović je ispričao: „Sve vreme je komisija antropologa bila pod pritiskom vlasti da se smanji broj žrtava i da bude što je moguće manji. Bilo kakvim proračunavanjima broj žrtava nije mogao da se smanji ispod 700.000 – pa je komisija predložila da se izvrše sistematska istraživanja na celoj površini sa masovnim grobnicama u dužini otprilike 12,5 kilometara sa širinom od oko 4,5 kilometara.“
Naravno, to nije dozvoljeno. Zato su Tuđman i družina mogli da se pojave sa svojom „brojidbom“.
Pokojni Predrag R. Dragić Kijuk, prijatelj Srboljuba Živanovića, uverio ga je da je vreme da se dugo skrivani izveštaj objavi u „Kateni mundi“, srpskoj enciklopediji koju je Dragić objavio 1992. godine. Tek tada se saznalo ono što je otkriveno 28 godina ranije.
I od tada se znalo, ko je hteo da zna. Zbog toga je dr Dušan Bastašić, čelnik Udruženja „Jadovno“, posle Živanovićevog upokojenja poručio: „Svojim istraživačkim radom stavio je neizbrisiv pečat na istinu o stradanju naših predaka i sunarodnjaka a svojom posvećenošću i istrajnošću do poslednjeg dana je branio tu istinu od narastajućeg revizionizma.“

STRAŠNA TAJNA Otkrila se strašna istina, o kojoj je Živanović svedočio u jednom od mnogobrojnih intervjua: „Još onda smo došli do zaključka da je blizu dvadeset odsto žrtava živo otišlo u grob, što su strašna saznanja. Od udarca u glavu moglo se umreti na licu mesta, ali ako je malj skrenuo i nije probio lobanju, stvorio veliko unutrašnje krvavljenje, to je moglo odmah da odnese život, a moglo je da traje i više nedelja pa da žrtva lagano umire. Oni koji su na taj način stradali nisu umirali nekoliko nedelja, već najviše nekoliko dana, jer su to bili teški udarci, a žrtve su bile bacane u jame tako da je i to ubrzavalo umiranje.
„Jasenovačke žrtve su klane ili spreda, tako što im je presecan grkljan, pri čemu se ne povređuju veliki krvni sudovi pa čovek lagano umire krvareći nekada i danima. Ali ako se sa strane zaseče jedan od velikih krvnih sudova, velikih arterija, žrtva je momentalno mrtva. Bilo je i jednog i drugog načina klanja u Jasenovcu. Bilo je slučajeva gde smo videli posekotine od noža na pršljenovima, veoma efikasno napravljene, pa je nož presekao ceo vrat i oštetio i pršljenove.
„Za one koji su bacani živi u peć ili u Savu ne znamo kako su ubijani. Znamo da se izvestan broj koljača trudio da raspori osobu pre nego što je baci u reku, jer tako voda lakše prodire u telo i taj leš ne može da ispliva na površinu. Neki su, tako rasporeni, ostajali živi daveći se u Savi. Znamo i to da su oni koji su bili zakucavani ekserima za drveće ostavljani da umiru polako više dana. Prislonili bi ih uz čuvene Topole smrti pa su im kroz grudni koš i kroz noge zabijali klinove. Ti klinovi su bili vrlo grubi, verovatno su ih radili kovači. Ne znam šta su hteli postići tim načinom ubijanja.“
Raspinjali su Hrista ponovo, zar ne? Živanović nije dao da se to zaboravi.

ZAHVALNOST VELIKOM SVEDOKU Svoju zahvalnost pokojniku iskazali su još uvek živi jasenovački mučenici. Tako je Dobrila Kukolj, predsednica udruženja bivših logoraša Drugog svetskog rata iz Banjaluke, koja je kao dete bila u Jasenovcu, rekla: „Naše udruženje duguje veliku zahvalnost profesoru Živanoviću koji je potencirao pitanje žrtava NDH u javnosti, i koji nije odustajao da se istina sazna. Zahvaljujući njemu uspjeli smo ovjekovječiti i našu borbu u vidu Deklaracije, koju je donijela Međunarodna komisija za otkrivanje istine o Jasenovcu, a koju je naša Skupština usvojila 2015.godine. Time smo mi, preživjeli, dobili utjehu da se stravični zločini nad našim narodom u NDH neće zaboraviti.“
Gojko Rončević Mraović, koji je takođe kao dete prošao kroz Jasenovac, a sada je na čelu Instituta Diane Budisavljević, imao je takođe reči iskrene blagodarnosti: „Veoma je dobro poznato da je žrtvovao svoju sopstvenu egzistenciju da bi srpskom narodu i svetu obznanio ustaške zločine. Iz ovog razloga, mi, preživela deca ustaških logora smo duboko zahvalni, jer je malo bilo onih koju su bili hrabri kao prof. Živanović.“
Zahvalnost je iskazao i prof. dr Dragoljub Acković, generalni sekretar Evropske romske unije i narodni poslanik Skupštine Srbije: „Akademik Živanović je bio veliki borac za istinu o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH. Ta borba, trajala je od njegove rane mladosti do poslednjih dana njegovog života. Način, stil i rezultati borbe uvršćuju ga u plejadu velikih ratnika za istinu o genocidu u NDH. Mi Romi, ali i svi drugi koji su stradali u drugoj svetskoj kataklizmi, dugujemo mu mnogo i pamtićemo ga zauvek.“
Grofica Džin Toši Marazani Viskonti, član Međunarodne komisije za utvrđivanje istine o Jasenovcu, naglasila je njegov ogroman značaj za našu i svetsku kulturu sećanja: „Čovjek za sva vremena ne bi trebalo nikada da ode. Prof. Srboljub Živanović je bio upravo takva vrsta ličnosti.“

MUČENIKE NIKO NEĆE UĆUTKATI Njegov značaj ocenili su i ugledni genocidolozi, istoričari Gideon Grajf i Vasilije Krestić. Grajf je poručio da moramo da ga pamtimo: „Prof. Živanović je bio produhovljen i savestan velikan naše današnjice. Njegov jasan i glasan stav o stradanju srpskog naroda, je bez ikakvog straha i ustezanja, bio na daleko poznat. Pratio je sopstvenu savest i moralne principe po pitanju genocida počinjenog u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nad Srbima, Jevrejima i Romima, te nije ni odustajao od istine čak ni u momentima kada je primao pretnje smrću i proživljavao razne teške okolnosti. Njegov glas je opomena revizionistima i gromobran kolektivnog sećanja čovečanstva, koji je izgubio jednog od velikih intelektualaca, a srpski i jevrejski narod jednog od najvećih čestitih boraca. Nasleđe profesora Živanovića će ostati uvek sa nama.“
Akademik Vasilije Krestić je napomenuo: „Prof. Živanović je jedan od retkih i izuzetno časnih ljudi koji je imao hrabrosti da i u veoma kriznim vremenima, kada se o genocidu moralo ćutati, govorio svoja saznanja koja je stekao ispitivanjem na terenu o broju srpskih žrtava najsvirepije ubijenih od hrvatskih ustaša u genocidu u NDH. To je ličnost koja zaslužuje svako poštovanje i njegovim nestankom osetiće se velika praznina baš u vreme kada revizionisti zlonamerno i tendenciozno, bezočno i beskrupulozno, smišljeno rade na umanjivanju stravičnog zločina koji se desio nad Srbima u NDH.“
Zahvaljujući ljudima kakav je bio akademik Živanović revizionizam neće proći. Niko neće ućutkati naše mučenike.