ОДАКЛЕ ИЗВИРУ ОМРАЗЕ ПРЕМА СРБИМА?

НАША ТЕМА l између истока и запада – Западно-источна полемика на српском култу рном и политичком пољу и омраза према Србима (2.део)

Када је реч о српском народу и народима и верама из некадашње државе, фрустрацијски агресију уоквирују појмови: мржња, завист, национални стереотипи, лаж, воља за својом влашћу, конструкција прошлости, демократско реторичко беснило. Завист је једна емоција која се појављује у индивидуални и колективним (етничким, класним) односима према другима, углавном према суседима, онима које познајемо. Она је и део политичких странака и покрета. Политичка завист несрба према Србима карактерише тежња да се данас изједначе са Србијом која је јуче створила државу, славу, успех. Ове политичке групације прикривају завист према Србима идеологијом праведности, односно измишљеном неправдом коју им чине Срби

Косово и Метохија су водећи симбол српске нације и државности; нема нације без свог извора и почетка. Косово је у средишњем месту оне „жарке мреже повезаности српства“ (Црњански). Албанска нација је тежила свом уједињењу од Призренске лиге 1878. године, али је истовремено била инструментализована од западних сила у борби против Југославије а касније и Србије. Албанија је за Италију била најподеснија одскочна даска уочи рата за продор на балканско подручје. За италијанске фашисте Косово је било „нож у леђа Југославији“. Они су сматрали да је већа корист од Косова ако се употреби као тројански коњ италијанског експанзионизма, од Косова које би се територијално повезивало са Албанијом. Мусолинијева Италија користила је Косово за своју политику према Југославији.
Ако нас искуство нечему може научити, онда можемо устврдити да је Косово и Метохија увек било инструментализовано од страних сила. Од османлијске владавине преко италијанске окупације па до НАТО инвазије, Косово и Метохија је из угла великих сила било само средство њихових политичких, војних и економских интереса. Од 2000. године оно је „нож у леђа Србији“. НАТО државе (демократски лидери Запада) остварују речи Бенита Мусолинија из 1941. године – да ће Албанци добити Косово „пре или касније“. По некој правди он то није могао да оствари. Куда је кренула историја када су кидање територијалне целине Републике Србије оствариле унутардемократске западне државе?
Дакле, мржња косовских Албанца према Србима била је другачије природе од других југословенских. Она је била чисто политичка. Националне разлике су биле очите и непроблематичне: Албанци су имали свој језик, своју обичајну култури, своје национално памћење и у том погледу није било идентитетских сукоба. Међутим, политички чинилац подгревао је њихов млади национализам, али још више западни политички фактор, непријатељски оријентисан према Србима: аустроугарска монархија, енглески империјалисти, италијански фашисти, германски покровитељи, западне демократије (ЕУ), Америка. Србија се доживљава као препрека албанском интегрализму, али и у плановима разноликог Запада као предмет политичког, националног слабљења на Балкану. Политичке групе косовских Албанаца нису биле надојене толико антисрпском мржњом колико су биле окренуте својим политичким циљевима уз тајну и јавну подршку Запада.
Однос Македонаца према Србима није историјски био у знаку мржње већ преузимања српског културног и политичког наслеђа. Сведок је Добрица Ћосић који открива 1963. године у разговору са македонским високим комунистичким функционером Лазаром Колишевским колика је његова опседнутост македонским интересима. Он му не опонира, слуша га а тек неколико година касније он ће констатовати да се самоафирмација македонске нације одвија на штету српске историје. Уочава македонско потискивање и прекрајање српске традиције и српског народа. Укинут је назив Душанов мост на Вардару. Културно наслеђе српског средњег века представљају македонске власти као своје. Затомљују се ослободилачки ратови српског народа против Турске и Бугарске, негирањем ослободилачке борбе Србије у светском рату 1914–1918, квалификовањем државног уједињења као „друге репарације Македоније“. „Македонија присваја српски средњи век и пориче ослободилачке ратове против Турака и Бугара. Стотине хиљада Срба насилно је помакедончила комунистичка власт Македоније, док су српски комунисти ћутали. Српско војничко гробље у Битољу претворено је у зоолошки врт“ (Д. Ћосић, септембар 1982). Из сећања Срба неће бити избрисана чињеница да су у атентату на краља Александра 9. 10. 1934. године учествовали ВМРО и усташе. Не треба забашуривати чињеницу да је после проглашења НДХ са Павелићем на челу 10. априла 1941. једна делегација Македонаца (са муслиманском из БиХ) отишла на поклоњење да изрази подршку.
Не може се говорити о мржњи Македонаца према Србима. Реч је о благом отпору према српској одбрани српске прошлости у Македонији и македонској борби за стварање свог идентитета (који оштро оспорава Грчка, али и неки бугарски кругови) и државност.

Покушај објашњења антисрпске мржње

Када је реч о српском народу и народима и верама из некадашње државе, фрустрацијски агресију уоквирују појмови: мржња, завист, национални стереотипи, лаж, воља за својом влашћу, конструкција прошлости, демократско реторичко беснило.
Завист је једна емоција која се појављује у индивидуални и колективним (етничким, класним) односима према другима, углавном према суседима, онима које познајемо. Она је и део политичких странака и покрета. Политичка завист несрба према Србима карактерише тежња да се данас изједначе са Србијом која је јуче створила државу, славу, успех. Ове политичке групације прикривају завист према Србима идеологијом праведности, односно измишљеном неправдом коју им чине Срби. И та завист буја и после 1990. године, дакле у околностима ускраћивања права Србима у новим државама на простору некадашње СФРЈ. Од Словеније, преко Хрватске и БиХ и КиМ, Срби изван Србије трпе омразу у форми зависти с реченицом „имате ви Србију“.
Национални стереотипи су псеудоуопштавања ставова о другим нацијама, која се заснивају на селективном искуству. Ове предрасуде су значајне због чињенице да утичу на мишљења и понашања појединаца и група. У антисрпским круговима обилато се користе предрасуде типа: „хегемонисти“, „ратоборни“, „националисити“, „агресори“. Ове предрасуде о Србима несрпски кругови у бившим републикама користе да би своје интересе и аспирације ојачали на рачун Срба.
Лажи, море лажи о Србима, њиховој историји, савремености, људима и делима. Ови кругови пласирају лаж директним говором или прећуткивањем истине. Њихове јавности су преплављене речима потерницама: „геноцидаши, изазивали ратове, агресори, антидемократе, четници…“ Водећа лаж је да су Срби зло, а они чувари добра. Тако, брише се разлика између истине и лажи. При томе нема начина да се заустави лавина антисрпских лажи.

Конструкција прошлости у антисрпским круговима

Данашња, постјугословенска омраза према српском народу шири се на ближу и даљу прошлост. Национални идентитет се утемељује временом, а ако нема знакова идентитета у традицији, онда се конструише и то на три начина. Или се узурпира српско идентитетско наслеђе (српски језик, дубровачка књижевност, Никола Тесла…); или се одбацују злочини према Србима од стране несрба, што је стварање непроблематичног колективног ЈА; чињенице се забашурују или се тумаче у антисрпском кључу; или се улепшава национална будућност без Срба.
Власт и моћ су, изгледа, најјаче силе да се нација, вера или делови нације ограде оружјем и постану државе. Власт је сила која повезује и раздваја. У бившој СФРЈ нације и вере (изузев Србије) јачале су сопствену власт, а слабиле федералну. Републике су радиле на својој политичкој самосталности, при чему су политичка права Срба у својим републикама одбацивали, забрањивали, кажњавали. У једнакоправности није помогла ни демократија. Штавише ослободила је говор мржње и омразе према Србима. Постоји статистика о броју антисрпских изјава, ставова у другим постјугословенским државама. Поред антисрбизма у разним секторима јавности делују и нескривено политички антисрпски фанатици. Новостворене државе „инстиктивно не воле народе који настањују „њихове територије“.

***

Има ли српске одговорности за антисрпску мржњу? Има их неколико у 20. веку. На првом месту форсирање југословенства. Српска политичка мисао и пракса је током 20. века давала предност југословенској држави над српском, како у монархији тако и у комунизму. Такво политичко деловање наилазило је на скривен или отворен отпор несрпских нација, а посебно Хрвата. Они су увек испод југословенства и комунизма откривали Србе. То што су Срби били најбројнији и територијално раширени није била њихова национална добит већ повољна прилика за разнолике нападе оних национализама који су тако јачали сопствене националне идентитете. Од три нације у Краљевини стигло се до шест у комунизму.
Другу одговорност морају да преузму српски комунисти. Они су под хрватским вођом Ј. Б. Титом чинили уступке несрпским политичким факторима, преузимали коминтерновску „кривицу монархије“, али ни то није задовољило антисрпске кругове. Српска кривица је наставила да живи прикривено под идеологијом „братства и јединства“. Чувао се жар антисрпске нетрпељивости и мржње. Да је тако, да ће се кад-тад распламсати доказ је 1991. година. После Титове смрти планула је мржња националних републичких олигархија, националистичких идеологија, против српског народа и Србије. Избио је рат свих против Србије. ХДЗ, ВМРО, СДА у Босни, Демократски савез Косова, црногорски зеленаши под именом Либералног савеза.
Оваквом односу према Србима „допринела“ су два „објективна“ чиниоца: територијална распршеност Срба на Балкану и њихова историјски научена борба за слободу и независност. Српска дијаспоричност смета другима. „Расуто семе“ српског народа на Балкану има дугу историју. Срби се пред налетом Турака селе на север Балкана, до Будима и Сент Андреје, до Војне крајине. Српство се на периферији мешало с другим нацијама и њиховим културама, тако да је или прелазило и нестајало (милом или силом) на друге вере или се конфронтирало. Католичење и исламизација Срба је дубила разлике међу самим Србима и мржњу. Притисци на српску нацију на рубовима били су историјски континуирани, настављени у СФРЈ, али и после нестанка те државе. То је без сумње био један чинилац нетрпељивости према Србима.
Друга објективна одговорност Срба је њихова страст за слободом, српска приврженост слободи и независности. Борбени дух борбе некада за словенску браћу, југословенску прво је прихватан од стране несрба а касније одбациван. Срби испаштају због своје заљубљености у слободу и независност коју је песник стиховао „трунка једна међу вихорове“. У тој страсти за слободним било је више осећања и вере у исправност него разумне оцене прилика.

Шта да чине Срби?

Цео 20. век протече у знаку неискрене, прорачунате сарадње и прикривене мржње, зависти, лажи, предрасуда делова несрпских нација и вера према Србима у југословенској држави. Антисрпска мржња се разбуктала почетком 1990. године, која најављује крај СФРЈ. Шаролики делови јавности Западне Европе носили су барјак мржње и предрасуда према свему што је српско и која је ширила „истину“ о Србима као агресорима, а o не Србима као жртвама. Политика у бившим југорепубликама гради од 1990. исти стереотип о Србима као злочинцима и Слободану Милошевићу као изазивачу рата, о српском геноциду. Али и после 2000. године о Србима се говори с мржњом на простору некадашње Југославије. А Срби изван Србије су, у том ковитлацу разбијања државе, за коју су током 20. века највеће жртве дали, поставили питање где је њихова будућност: са сепаратним републикама (Хрватска и БиХ) или са Србијом? Избор Србије за своју будућност изазивао је мржњу и ратне покличе оних који нису признавали Србима право на самоопредељење, а које су то исто право искористили за себе.
Али значајну улогу у калварисању Срба имају Енглеска и Немачка. У западноевропским државама и јавностима на Србе се изливала мржња заснована на геополитичким интересима моћи и супремације. Велике силе не подносе супротстављање и самосталност малих народа и држава и то оних који страсно држе до сопствене слободе.
У основи ексјугословенске омразе према Србима налази се „мржња према различитом“. Као стара и у идентитету остварена нација, Срби су, очекивано, морали да наиђу на подељена осећања и мишљења код других нација и вера. Танка сарадња и пријатељства мешали су се с дубљим и ширим понашањима мржње, зависти, освете за некакву „неправду“ која је проистицала из природне чињенице да су Срби били најбројнији народ. Та неправда је отуда, за несрбе, сама по себи „нормална“.
Антисрпска мржња ће постати део западне и регионалне свести само уколико српска наука, интелигенција и политика не крену одлучно у њено рационално оспоравање. Мржња се побеђује и истинитим посматрањем прошлости и садашњости, аргументима, у јавном говору и писаним текстовима, књигама. А мржња није само израз негативних емоција; у њој се крију интереси, политичке тежње према моћи, медијске слике. Дакле, нипошто не треба пристати на равнодушност и клонулост. Ваљда има још моралне, духовне и политичке снаге у српству, оне снаге која тече осам векова од Светог Саве.
На крају да парафразирам филозофа сазнања Фридриха фон Хајека. Ако се истина више не може открити посматрањем, резоновањем и аргументом, него је одређују скривени интереси, медији, центри светске моћи, савремено оружје онда је разум протеран из људског друштва.

ПОСТЈУГОСЛОВЕНСКИ СРПСКИ САМОДОПРИНОС ОМРАЗИ И САМОМРЖЊА Државотворни српски политички ум није рачунао на антисрпски рад Коминтерне, комунистички међународни савез који оптужује цели српски народ! У резолуцији на 5. конгресу српски комунисти подржавају став: „Југославија је продукт империјалистичког рата у којој се као владајућа нација јавља српска, која угњетава све остале нације.“ То беспоговорно прихватају српски комунисти Срби нису гајили мржњу према несрбима у бившој Југославији. Могу се наћи појединци и мање групе, али у већини не показују осећање мржње према бившој „браћи“. Показују неке облике ниподаштавања, надмености, охолости, бахатости, али не и мржњу шовинистичког типа. Срби имају агонски карактер, припадају „динарском типу“, напрасити су, брзи на речима и делу, непромишљени понекада, али спремни на кајање и опраштање. Међутим, у српству постоји друга мржња, самомржња неких Срба према сопственом народу. Она није од јуче, треба подсетити само на неколико примера из даље и ближе прошлости. Јован Дамјанић Србин, који је 1848/1849. постао мађарски генерал Јанош Дамјанич и који је остао запамћен по невиђеној мржњи према свом српском роду. Ђорђе Настић, крштено име Ристо (1884–1919), био је аустријски шпијун, а у почетку члан националних српских организација. Милош Богићевић, професор Правног факултета у Београду, посланику Србије у Берлину од 1907. до 1914, извештавао је Немце о тајним споразумима Србије и подупирао стране оптужбе о „кривици“ Србије за рат 1914. године. Државотворни српски политички ум није рачунао на антисрпски рад Коминтерне, комунистички међународни савез који оптужује цели српски народ! У резолуцији на 5. конгресу српски комунисти подржавају став: „Југославија је продукт империјалистичког рата у којој се као владајућа нација јавља српска, која угњетава све остале нације.“ То беспоговорно прихватају српски комунисти. Родољуб Чолаковић је 1937. године на стуб срама ставио целокупан српски народ. „Српски народ је у Југославији постао угњетачки народ што је дозволио и чак помогао шачици београдских дахија да набијају јарам хрватском, словеначком и другим народима.“ А за Југославију употребио реч-лозинку – да је „тамница народа“. Добривоје Видић, високи српски комунистички функционер и шеф дипломатије једно време, рекао је ове страшне самооптужбе 1945: „Шест стотина и педесет хиљада стрељаних Срба у БиХ то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца“. Букнула је српска самомржња 1990-их година, у време ратног разбијања СФРЈ. Објављене су књиге које су доказ излива мржње према српским вођама демократски бираним, српским интелектуалцима, институцијама и српском народу. „Заједничка критика“ самомрзилаца у књигама, текстовима и разговорима за јавност своди се на одбрану југословенства, а острашћено се критикује и оптужује Србија; Срби су одговорни за ратове на простору СФРЈ; Срби су починили геноцид у Сребреници; у Србији власт је фашистичка; Слободан Милошевић је Хитлер; Србија ратује са целим светом!; патриоте су балвани; траже лустрацију и жале због изостанка 6. октобра. Оваква слика Србије и Срба од 1990. до 2000, али и после те године, очигледно је облик самомржње. Острашћено се критикују српске националне политичке вредности, традиције, установа и личности. Самомржња се, међутим, камуфлира као критичка мисао. Облици српске самомржње су завист према успешним или владајућим људима, лажи о разним аспектима српског националног бића, аутостереотипи о Србима, ирационално неподношење сопствене нације.