КВАДРАТУРА СРПСКОГ КРУГА

НАША ТЕМА l Између истока и запада – Западно-источна полемика на српском културном и политичком пољу и омраза према Србима (1.део)

Иако ослоњени на византијски свет, Срби су још од првих Немањића у своју уметност уграђивали и препознатљиве стилске црте чија је матичност у западноевропском и медитеранском културном кругу

Пре више од четврт века − 1995. године Слободан Витановић, угледни романиста и професор Филолошког факултета у Београду, објавио је у Књижевним новинама оглед о једном уништеном тексту Данила Киша. Иако је тај рад био само присећање на важну Кишову расправу у нацрту, која је написана, али не и објављена, он је и данас актуелан. Витановићев рад, чији је повод једно Кишово запажање, представља добру могућност да се види права природа и смисао српске источно-западне полемике која је битно утицала не само на културну већ и нашу политичку, а, шире гледано, и на националну историју.
Ако је веровати меморији Слободана Витановића, који је Кишов текст читао пре но што га је аутор уништио, Киш је у њему развијао тезу да је код Срба од средњег века до модерног доба била јача богословска него световна мисао, те да српска елита, па и она из XIX столећа, због могућег страха од просвећене Европе, „никада није истински постала европска и светска“. То значи да је Србин школован на Западу, како је говорио Киш, код нас стално „прикривено или сасвим отворено, био под подозрењем да је однарођен, без правог корена и тиме без значаја за постојање националног бића“. Ово и због тога што је српски народ са неповерењем гледао на Европу која је Србима узвраћала истом мером.
Тако је, изгледа, мислио и писао Киш. Витановићева реплика на Кишове погледе била је пријатељски одговор са изразима понешто другачијег мишљења о истој ствари. Смисао те разлике је у следећем ставу Слободана Витановића: „Најзад у новије доба, у 18. веку, када се завршавао дуго продужени средњи век, најистакнутије личности српске интелигенције нису представљали, иако бројни и прилично моћни, они који су то средњовековље желели да освеже и овековече, него духови који су имали снаге да кидају везе са сасушеним коренима и да, попут Доситеја Обрадовића, крену на Запад, ка свежим изворима просвећености.“ На том европском путу Витановић види Доситеја као челника, Вука Караџића и њихове настављаче − Ђуру Даничића и Стојана Новаковића. Тој листи могли би да се додају Светозар Марковић, Светозар Милетић, Јован Скерлић, Милован Миловановић, те отац и син Владимир и Слободан Јовановић… Све врло учене световне главе. Но ни то није било довољно да српска интелигенција у Европи добије третман који је заслужила.

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ЛИНИЈА Овде је питање: како су црквеност и световност, а са тим Исток и Запад пројектовали путеве српског народа кроз историју и у модерна времена. И да ли је, како Данило Киш каже, богословска мисао учинила да српска елита не постане европска, а српски народ не буде сасвим прихваћен у заједници просвећених европских народа? Занимљиво је да је Витановићев текст објављен 1995, а већ следеће године и Екмечићева студија Сусрет цивилизација и српски однос према Европи. Она се може читати, мада то вероватно није била, као продужетак поменуте источно-западне полемике код Срба о односу Европе и Србије. Тај однос аутор је дефинисао у наведеном ставу постављајући тезу да је Европа више ограничавала напредак Србије него што је стимулисала њен раст и развитак.
Да би се источно-западни диван још више продубио, а с њим и питање удела световне и богословске мисли, коју подозриво помиње Киш, нужно је отићи у још даљу историју. Ту су већ Срби који су запосели просторе Ромејског царства, односно Византије, која ће, баштинећи хеленско наслеђе, за читавих једанаест столећа профилисати цивилизацијске и културне вредности на ширем подручју Балкана. На том подручју Срби насељавају оне његове делове који гравитирају и према Истоку, односно Константинопољу, али и према Западу, тачније Риму. Та, како се каже, цивилизацијска линија, коју помиње и Екмечић, иде по вертикали од Бара према ушћу Дрине у Саву и даље њеним низводним током ка Дунаву. Историја је показивала да је та граница више била линија жестоких сукоба него узорне сарадње народа с њене једне и с друге стране. Посебно су Срби западно од те линије често морали да се боре и за опстанак и за душу.
Географски претежући на источну страну, они су временом улазили у цивилизацијски круг под већинским утицајем Византије. То ће постати нарочито видљиво по добијању писма и прихватању хришћанства. Када 1054. дође до раскола у хришћанској цркви, Срби, као и остали источнословенски народи, приклониће се православљу и ћириличком писму који ће постати важни обрасци њихове културе. Западне Словене пак обележиће латиница и католичка вера. Срби са западне стране због тога ће веома дуго носити крст на својим леђима. Све ово показује да географија некада подмукло утиче на историју и њене токове.

ПО УЗОРУ НА ВИЗАНТИНЦЕ Заједно с писмом, Срби су, као и други Словени, примили хришћанство. Када дође до раскола, Срби ће се окренути источној цркви поштујући њен наук вере и верске догме. По узору на Византинце „светородна лоза“ Немањића успоставиће склад између највише световне и црквене власти. На истим обрасцима Срби су заснивали књижевност и друге уметности, филозофију и право доста строго се придржавајући византијских канона. Те узоре они су нарочито следили у књижевним делима, и то не само у црквеној, већ и у световној тематици. Тако се уз житија и сакралну поезију, још од краја XIV века, налазе и преводи који успостављају нов однос између богословске и световне књижевности, па и нов поглед на свет. Ту је од нарочите важности Српска Александрида. До њене појаве, како запажа угледни компаратист Зоран Константиновић, књижевно поље онога времена „искључиво је било одређено присуством црквене литературе, молитвеним житијима и похвалама, што је видицима ограниченим на овоземаљски живот требало да отвори наду за бољи живот на оном свету“. Српска Александрида, као и друга дела преводне српске књижевности, доносе велику промену у те „уске оквире продире приповедање о једном овоземаљском свету пуном узбуђења, у коме се човек доказује смелом борбом и разним авантурама, а не само молитвом како је захтевала црква“. Иако није остала без утицаја хришћанске мисли, Српска Александрида у основи означава излазак у поље световног живота и у другачију традицију.

ПАПИН ЛЕГАТ КРУНИСАО СТЕФАНА НЕМАЊИЋА Од тога је важније да је извесно колебање Немањића између источне и западне цркве превладано опредељењем за православље. Родоначелника династије Немањића, великог жупана Стефана Немању, први пут су крстили „латински јереји“ у Рибници код данашње Подгорице, док је он други пут, у православљу, крштен у Расу. Већ су његови синови Вукан и Стефан, отимајући се о владарски престо, од папе тражили краљевску титулу. Вукан је није добио, али јесте Стефан који је био у браку са Аном Дандоло из Млетака. Сви детаљи о том крунисању нису познати, али је познато, како наводи Сима Ћирковић, да је папин легат „1217. долазио у Србију и крунисао великог жупана“, тачније Стефана Немањића. Добро се зна да је он нагињао Западу, али се није одрицао византијске титуле „аутократор“. Старија историографија помиње и податак да је Стефана други пут венчао круном његов брат архиепископ Сава на црквеном сабору у Жичи 1221. године. Тај чин и симболички је био знак да је учвршћено православље код Срба. Но тиме није затворен српски поглед ка Западу. Женидбеним везама и државним интересима, они су постајали блиски и неким владарима на западу Европе са њима чак планирајући и непријатељства против „матичне“ Византије. Иако ослоњени на византијски свет, Срби су још од првих Немањића у своју уметност уграђивали и препознатљиве стилске црте чија је матичност у западноевропском и медитеранском културном кругу. И њихова култура свакидашњег живота била је под тим утицајима укључујући и раскошну одећу на владарском двору.
Није само Српска Александрида унела световни дух у средњовековну културу већ и читав низ других дела − приповедака и романа који припадају преводној књижевности. На свој начин, истом књижевном пољу припадају и апокрифи настали као слободнији или недогматичан одјек, односно маштовит фолклорни коментар званичних библијских списа. Као кривоверне, па и лажне (отречне), званична црква је те саставе одбацивала, чак и забрањивала као књижевну јерес. Међутим, они су били добро прихватани и живи у свести обичних људи. У њима претежу легенда и фантастика, која је са симболичким и параболичним причама о животињама обележила Физиолог – у средњем веку радо читан на Истоку и на Западу. Световну културу у великој мери садржи и српска усмена књижевност као велика енциклопедија народног живота и слојевита слика националног менталитета.

Из свега постаје јасно да српска култура није само богословска већ је у знатној мери и световна. Као што је долазак Турака пореметио њене токове или чак онемогућио њен природни развој, тако, као последица укупног стања, српска култура није у пуној мери осетила праве благодети хуманизма и ренесансе. То раздобље у историји мисли, односно духовни покрет превасходно је обележила световност. Но често се превиђа да је то доба, које је у Италији, па и шире, створило новог човека, а велики број представника европске ренесансе је, како је истицао врсни зналац те епохе Мирослав Пантић, „без обзира на свој став према цркви, био искрено религиозан“. То није оспорило основни дух те епохе који је поново вратио достојанство, пуноћу и лепоту овоме свету. Но већ је пад Цариграда 1453. године, како мисли Пантић, „за источну половину некадашњег Римског царства, а убрзо затим и за цео Балкан, био почетак многовековног мрака и тешког назатка“. Шест година потом пало је и Смедерево доносећи Србима историјску трауму дугу неколико векова. С тим мраком нестају и једва видљиви трагови ренесансе у српској деспотовини Стефана Лазаревића, пре свега на деспотовом двору и у његовом делу.
Све ово показује да црквеност на Западу није престајала чак ни када су хуманизам и ренесанса били у успону и то у Италији − матици препорода током XV и XVI века. Тако се и могло десити да у време које су обележили антиклерикални дух, жеђ за чулношћу и за лепотом у делима Петрарке и Бокача, Микеланђела, Да Винчија, Ботичелија, Рафаела и Тицијана, делује и Ђироламо Савонарола, доминикански монах и владар Фиренце, који са исповедаонице Цркве Светог Марка држи запаљиве проповеди против свега световног и слободоумног. Слично се дешава с књижевношћу и културом у Дубровнику тога доба. Отуда хрватски књижевни историчар Антун Барац с разлогом запажа да је та књижевност „после првих успелих почетака у XVI веку у даљем развоју под утицајем цркве пошла путем осталих група, па је и у њој у свему надвладао верски моменат“. Због свега, црквени концил у Тренту, средином XVI столећа, пред страхом од реформације, поново васкрсава старе каноне, духовну строгост и моралне норме по мери католичке цркве. И ту је почетак краја препородним узлетима људског духа. Обнову тог духа донеће просветитељство као чедо реформације у новом веку.

ИСТОРИЈСКА ТРАУМА СРБА Где су Срби и шта је са српском културом у тим временима? Петнаести век Србима је по доласку Турака донео историјску трауму, велики назадак и дисконтинуитет у развоју културе. Долазе затим XVI, па XVII век или, како је забележио Јован Скерлић, „најгора времена која је

српски народ претурио преко главе“. Крај XVII столећа и Велика сеоба Срба доносе преломни преврат у националној и културној историји нашег народа. На туђој земљи, у Аустријској царевини, Срби су почели да граде своју нову културу. Она је темељена на њиховој традицији и на прихватању образаца вредности раније створених у средњоевропском, дакле у западњачком духу. Као никада раније, они су територијално и културом подељени између Оријента и Запада са границом на Сави и Дунаву.
Када буду „потрошили“ повластице које су добили од бечког двора, средином XVIII столећа, Срби траже одговоре и помоћ, пре свега за своје духовне потребе, у великој и далекој Русији − на Истоку. Иако православна царевина, Русија је у то доба, посебно под Петром Великим, културни простор у којем се води спор између старе, тј. традиционалне Московије и тек подигнутог Санкт Петербурга који је био „руски прозор“ окренут према Западу. Од тада Русија − у науци, култури, филозофији, уметности, деловању елите и на двору, користи европске норме, а аристократија француски језик − отвара нову страницу своје историје. Такве западне утицаје потврђивала је и Духовна академија у Кијеву. Тај град као духовни центар спајао је источноправославну и западну културу укључујући приметна протестантска и просветитељска зрачења. У тај контекст уклапа се и чињеница да је руска књижевност у време Петра Великог, како примећује Џејмс Билингтон, некад ишла „против традиционалног црквеног монопола над културом“. Све ове новине нису биле довољне да и таква Русија постане ближа просветитељској Европи и интегрални део њеног културног или цивилизацијског круга. Да буде тако превасходно су утицали верски разлози, односно разлике између источног и западног хришћанства.

СЛИЧНОСТИ ИЗМЕЂУ РУСА И СРБА Чему овај осврт на Русију из епохе Петра Великог и какве везе он има са Србима у XVII и XVIII столећу? У важним питањима тог времена постоје сличности између Руса и Срба, јер су се они кретали доста сличним духовним и културним путевима у нови век. Заостала, конзервативна и тада поробљена Србија била је још тамнија страна феудалне, а ипак слободне Московије, док су културно развијенија српска средишта у Аустрији, као и Санкт Петербург, били на прагу Западне Европе. Никако не треба заборавити да су из Духовне академије у Кијеву изашла три велика духовника и, уз Доситеја Обрадовића и Захарија Орфелина, врло учени Срби XVIII века − историчар и архимандрит Јован Рајић, будимски епископ и црквени писац Дионисије Новаковић, те Макарије Петровић, који је предавао на Духовној академији у Москви. Сва тројица били су питомци чувене духовне школе у којој су се једнако учили богословље и друштвене и природне науке са циљем да се егзактно докаже постојање Бога. Као што је још у време Немањића у архитектури укрштан византијски стил са западним утицајима (романика), после пада Цариграда исти спој у сликарству донеће најпре италокритски, па левантински барок који постају веза између православног и католичког света на Медитерану.
Притајена западно-источна полемика на српском културном и политичком пољу биће настављена и после сеобе Срба у Аустријску царство, као и током целог XIX столећа. Та расправа имаће своје одјеке и у језику, а последице у покушају бечког двора да одвоји Србе од моћне православне Русије. Томе је ишло у прилог и укидање српскословенског језика, чиме је из културне меморије „избрисана“ стара српска књижевност. Потом су са српскословенским ишчезли његови језички хибриди − рускословенски и славеносрпски.
Нови језик са основом у народном говору и у усменој књижевности отворио је нову страницу културне историје Срба. Тај језик је у свој лексички фонд, „оверен“ Српским рјечником Вука Караџића, укључио бројне речи турског или арапског порекла. Тај број доста поуздано је представљен књигом Турцизми у српскохрватском језику која је у издању сарајевске „Свјетлости“ објављена 1989. Њен аутор Абдулах Шкаљић наводи да она „садржи 8.742 ријечи (израза) са 6.878 појмова“. Тако је с нашега књижевног језика скинута српско-словенска патина, али му је придодата источњачка или оријентална боја. Српски језик је на тај начин, можда и трајно, постао трпно стање историје и притисака који су у њему оставили неизбрисив траг.

Крај у наредном броју