РОБЕРТ СТОЈКЕРС – Пут свиле, Русија и Скити (2)

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ЗАШТО АРХИВА? Трагични догађаји који потресају Србију имају сложене, дубоке и деценијама припремане предуслове – друштвене, политичке, економске, психолошке, културолошке. Ужаси којима данас присуствујемо јасно су, прецизно и препознатљиво најављивани, стратешки утемељивани, озбиљно организовани и припремани. У минулој деценији и по „Печат“ је објавио на десетине текстова из пера својих еминентних и сјајних аутора који су – документовано, аналитички сабрано и чињеницама образложено – најавили и упозорили на суморну и забрињавајућу „будућност која је почела“. Запрепашћујућа је актуелност и „савременост“ многобројних текстова објављиваних пре десет и више година. Подразумевајући да су сличности и одговарајућа објашњења појава, ситуација и догађаја унеколико условни, да никада није реч о буквално и дословно истоветним ситуацијама, данас поново штампамо предочене анализе – као прилог разумевању духа нашег времена и подстицај за размишљање и проницање у трагедију коју управо живимо, збуњени, пренеражени и забринути. У овом броју пред вама су текстови изузетног аналитичара, познаваоца и тумача глобалних геополитичких и духовних прилика Биљане Ђоровић, а у наредним бројевима подсетићемо читаоце и на низ других „архивираних“, а у овом тренутку актуелних текстова „Печатових“ аутора.

ОБЈАВЉЕНО 8. 12. 2017

Роберт Стојкерс истражује европску и евроазијску прошлост са циљем да пронађе „конвергенције, а не разлоге за непријатељства“. Истиче да је историја недопустиво редукована на ону западну, а наслеђе низа народа, Скита, Сармата и Словена, занемарено и дубоко потиснуто или избрисано из колективног сећања. Њихово поновно откривање сматра витално значајним за будућност Европе и света

Роберт Стојкерс, белгијски геополитичар фламанског порекла и конзервативни мислилац, близак европској „Новој десници“, у другом делу интервјуа за „Печат“ говори о својим погледима на евроазијски покрет и пројекат „Један појас – један пут“, који по његовом мишљењу представља више од просте алатке за трговину, затим о кризи с којом се суочавају САД и борби против тамошње „дубоке државе“, позадини миграционог притиска на Европу, али и о историји древних Словена.

Присталица сте (нео)евроазијства. То вас јасно одваја од многих, рекли бисмо, заблуделих мислилаца са деснице. Можете ли, у најкраћим цртама, објаснити своје геополитичке идеје?
Заиста ме можете убројати међу присталице неоевроазијства, иако су корени мог евроазијства можда сасвим другачији од оних који се приписују традиционалном или новом руском евроазијству. Ипак, ове различите перспективе нису у односу антагонизма; напротив, оне би могле савршено надопунити једна другу како бисмо образовали један светски антисистемски покрет отпора. Уколико желимо да развијемо снажан евроазијски покрет, најважније је да створимо широку визију историје сваке политичке и историјске компоненте на заједничкој територији Европе и Азије, и да се усредсредимо на проучавање које ће проналазити конвергенције, а не разлоге за непријатељства. Ово је током 20-их и 30-их година предлагао професор Ото Хеч (Hoetzsch) за Западну Европу и Русију.
Стога би први корак био да се у историји пронађе конвергенција између западноевропских сила и Русије као основе за јединство Евроазије. Петар Велики, као што знате, повезао је Русију са Европом отварањем прозора на Балтичком мору, што је, нажалост, довело до опасног рата са Шведском почетком XVIII столећа. Међутим, после преокрета који је наступио у Седмогодишњем рату (1756–1763), Француска, Аустрија и Русија постале су савезници, а територија под њиховом влашћу се проширила од Атлантика до Пацифика, што је, дефакто, већ представљало евроазијски савез. Лајбниц, који није био само филозоф и математичар већ и дипломата и политички саветник, био је у почетку прилично неповерљив према Русији која је, као нови „Монголски каганат“ или „Тартарија“, могла да представља претњу за Европу. У следећој етапи, посматрајући с благонаклоношћу развој петровске Русије, он је почео да доживљава џиновску Русију као неопходну територијалну везу која омогућава комуникацију Европе са два стара цивилизацијска простора – Кином и Индијом, које су у то време имале виши цивилизацијски ниво од Европе.
Током кратког периода када су Француска, Аустрија и Русија биле савезници, ове земље су започеле низ значајних евроазијских пројеката: развој снажне француске флоте која се осветила за катастрофални пораз Луја XV у Канади и Индији током Седмогодишњег рата; истраживање Тихог океана, које су предводили руски и француски поморски капетани, заједнички напори Аустрије и Русије да ослободе Балкан и северну обалу Црног мора са Кримом као важним упориштем које ће омогућити стварање прве важне базе руске морнарице у Понту… Овај први евроазијски пројекат avant la lettre минирали су француски револуционари, плаћени и нахушкани од стране енглеских тајних служби под управом Пита, према мишљењу историчара Оливијеа Блана (у Les Hommes de Londres, histoire secrète de la Terreur, 1989). Пит је желео да сруши режим који је развијао флоту, поморске снаге, и који је на тај начин зацртао главне смернице француске спољне политике.
То свакако није једини историјски пример евроазијског савеза и сарадње у историји.
Други евроазијски пројекат avant la lettre био је веома краткотрајан. Света алијанса или Пентархија, створена након споразума из Беча 1814. године, омогућила је независност Грчке, али је пропала после проглашења независности Белгије, када су Енглеска и Француска помогле уништењу Уједињеног Краљевства Холандије. Света алијанса је коначно срушена када је избио Кримски рат, који су започеле две западне силе Пентархије сукобљавајући се с Русијом. Антизападно расположење је због тога у Русији постало веома широко распрострањено, а кључне идеје о томе су јасно изнесене у најважнијој политичкој књизи Достојевског, у Пишчевом дневнику, написаном после његовог сибирског прогонства и Руско-турског рата 1877–1878. године.
Запад је наставио да кује планове против Русије, а Русија је морала да се брани од тих упорних настојања, јачајући своју војну моћ и унутрашњу стабилност. Али сада се враћамо Евроазији.
Да ли мислите да је пут свиле, који се на одређен начин обнавља у данашње време (после периода доминације поморских сила), кроз сарадњу Кине и Русије и многих других земаља, још од древних времена представљао неку врсту кичме евроазијског континента, чији значај надилази пуку трговинску размену?
Књига професора Кристофера Беквита Империје Пута свиле – Историја централне Евроазије од бронзаног доба до данас је најкомплетнија панорама евроазијске историје. Кључне идеје из њених задивљујућих поглавља сада стално имам у виду, у првом реду чињеницу да су у веома далекој прошлости индо-иранска коњаничка племена установила један скуп правила на којима ће почивати све будуће организационе шеме краљевстава и империја на Путу свиле; друго, Беквит тврди да су модерна времена и савремене идеологије у потпуности уништиле узвишена достигнућа централноазијског света, створена током ранијих епоха. Неоевроазијство би као свој главни задатак требало да обнови дух који је омогућио ова изванредна достигнућа.
Књига Питера Франкопана књига Путеви свиле – Нова историја света је више фактографска, али такође омогућава критику западног арогантног односа према Ирану. Поглавља у његовој књизи, посвећена старој Персији и савременом Ирану, могла би да омогуће дипломатама да успоставе основе за обнову сарадње између европских сила и Ирана, наравно, под претпоставком да Европљани напусте смернице које им диктирају НАТО и Сједињене Државе. Евроазијство вас тера на продубљеније разумевање историје од оног на коме се данас заснива вођење политике на Западу.
Чињенице не треба игнорисати или занемаривати само зато што се не уклапају у шеме површних интерпретација просветитељства којим тренутно баратају западне силе, изазивајући на тај начин читав низ катастрофа. Заправо, интелектуално прихватање надмоћности прошлих и садашњих азијских или средњоазијских традиција, као и настојање да се успостави мир на огромној територији између Западне Европе и Кине, воде нас ка одбацивању пројекта Бжежинског, који подстиче трајни рат (као савремену верзију троцкистичког пројекта „перманентне револуције“) и до фаворизовања кинеског пројекта „Један појас – један пут“, који је једини озбиљан пројекат 21. века.
Сједињене Државе данас пролазе кроз тешку и свеобухватну кризу. С друге стране, с успоном Русије и Кине, променила се и геополитичка ситуација у свету. Верујете ли да се време америчке хегемоније ближи свом крају, и да догађаји на Блиском истоку, у Сирији, говоре томе у прилог?
Криза кроз коју данас пролазе САД може се објаснити неадекватношћу верско-идеолошког језгра њихове „дубоке државе“, које је, као мешавина религијског пуританизма, деизма и вилсонизма, створило поглед на свет који је Сједињеним Државама дао неочекивану снагу током XX века. То је сама пуританска срж радикалног протестантизма, као што можемо видети и у холандској или британској историји у време иконоборства или Кромвелових „округлоглавих“. Став ових радикала био је насилно одбацивање наслеђа, као и настојање да се искорени све оно што је осуђено као „нечисто“ или као нешто што припада „лошој прошлости“, управо онако како то тренутно раде вехабисти на Блиском истоку. Ако делите такве ставове, заиста почињете да водите вечни рат против целог света. А то је практично немогуће на дуже време.
Отпор томе се стално јавља, а неке земље или цивилизацијска подручја се увек могу сматрати за бране, посебно уколико имају довољно снаге или простора да избегну инвазију, дакле, уколико располажу довољном „масом“, како је једном написао Елијас Канети, масом која би могла да одолева на дужи рок. Чак и Авганистан поседује „масу“ способну да се одупре, али она, наравно, није довољна да преокрене овај тренд. Русија и Кина заједно могу створити такву „масу“, али ће та борба ипак бити тешка, јер је латиноамерички део БРИКС-а мање-више присиљен да се преда или долази до слабљења његових позиција. Венецуела пролази кроз „обојену револуцију“ која ризикује да ову земљу врати у такозвано двориште Сједињених Држава. У блиској будућности САД ће из тих разлога покушати да задрже своју доминацију у Западној Европи (коју, с друге стране, настоје да ослабе неконтролисаним миграцијама и Сорошевим иницијативама), док у Латинској Америци, а посебно у Африци, развијају нов облик империјализма кроз командну структуру АФРИКОМ-а, како би се супротставиле Кини и избациле Французе из франкофоне Африке, које у исто време охрабрују да учествују у том процесу! Ипак, без обзира на то, ова политика осуђена је на неуспех, јер је таква свеобухватна контрола немогућа на основу масе од 350 милиона пореских обвезника.
Оваква „маса“ била је корисна све до краја 90-их година прошлог века, пошто је атлантској суперсили било могуће да покреће читав низ војних и цивилних програма за истраживање и развој, што је у кратком року омогућило изграђивање „тврде моћи“ Вашингтона, који је постао надмоћан над својим непријатељима. Пројекат „Великог друштва“, које би америчким грађанима омогућио систем социјалне сигурности какав је постојао у Европи, омео је рат у Вијетнаму. Реганомика је уништила огромна урбана подручја, попут Детроита. На крају крајева, америчко друштво постало је трајно нестабилно, а расна питања и свеобухватни проблем дроге чине ситуацију још сложенијом. Ова два питања могу довести до закључка да су Сорошеве иницијативе циљано усмерене на стварање још горе расне ситуације у Европи, тако да европске државе више неће бити у стању да оспоре бившу главну суперсилу Запада, као и да је проблем дроге, у извесном смислу, неочекивани противударац, уколико имате у виду да је тај проблем створен 60-их година, током специјалних операција ЦИА у Лаосу и Бурми, када су кријумчарењем и производњом дрога финансирани непријатељи Кине. Подршка тајних служби кријумчарима наркотика омогућила је индиректно финансирање Вијетнамског рата, за које Конгрес никада не би гласао. Наркотици, нерешени унутрашњи конфликти у расно мешовитим подручјима и неолиберална реганомика били су и настављају да буду значајна обележја америчког друштва која су произвела „културу ђубрета“, и које се САД више напросто не могу ослободити. Оне земље које буду у стању да се одупру ефектима те културе и да је одбаце, постаће отпорне. Друге ће полако пропадати.

Учили сте руски језик и проучавали руску културу. Такође сте, у својим истраживањима, обраћали посебну пажњу на традиције и етносе Истока Европе. На пример, на Ските, индоевропски етнос који је настањивао евроазијске степе, југ Русије, а изузетно је значајан у етногенези Словена. Да ли имате утисак да је словенско наслеђе не само недовољно познато већ и систематски потискивано и потцењивано у Западној Европи?
Истина је да сам у адолесцентском узрасту, заједно са неколицином пријатеља, био фасциниран руском историјом, а посебно руским освајањем Сибира, од Урала до Тихог океана. Почетком 80-их година, био сам под дубоким утицајем немачког културног и политичког тренда који је настао неколико година раније. Овај тренд је узимао у обзир националистичке елементе левих покрета из XIX века, као и дипломатске традиције које су фаворизовале савез Немачке и Русије (или СССР). Немци, али и народи из такозваних Ниских земаља, били су узнемирени због тога што је Америка размештала ракете у Централној Европи, присиљавајући Совјете да учине исто, тако да би, у случају рата, Централна Европа била коначно уништена. Нико није могао да прихвати такву политику, а резултат тога био је настанак неутралног, пацифистичког покрета, који је трајао све до пада Берлинског зида, а омогућио је невероватне конвергенције између левих и конзервативних или националистичких група.
У оквиру тог покрета почели смо да преводимо и сумирамо немачке текстове и истраживања како бисмо показали да је историја могла бити другачија и да воља да се прошлост анализира другим очима може отворити перспективе за другачију будућност. Нашa истраживањa нисмо ограничили само на немачка питања, већ смо га проширили како бисмо сагледали ствари са „паневропског“ становишта. Наравно, ми смо увидели да је историја сведена искључиво на западноевропску историју, што је интелектуално неприхватљив редукционизам.
Ми нисмо свели занимање само на савремену историју, већ смо га проширили на средњовековну и древну историју. Тако су нас привукли Скити, још пре него што смо проучили књигу француског историчара Артура Контеа, који нас је подсетио да многи словенски народи воде своје порекло од словенских племена, али и од сарматских витезова, укључујући и оне који су већ претходно створили коњицу римских легија. Сарматски елемент није важан само за словенске народе већ и за Запад, који је покушао да избрише њихово наслеђе из колективног сећања. Упркос томе, британски историчари, уз помоћ пољских колега, сада признају да су Сармати и њихово наслеђе исходиште келтских артуријанских митова, као и да је римска коњица (у римској Британији) била делимично или углавном састављена од сарматских витезова. Немачки историчар Рајнхард Шмекел изнео је хипотезу да су чак и Меровинзи, од којих потиче Клодовик (Кловис за Французе), били делимично Сармати, а не чисти Германи.
У Шпанији, историчари признају да су Визиготе и Свеве, који су као германска племена прешли на (Иберијско) полуострво, пратили Алани, коњаници са подручја Каспијског мора и Кавказа. Традиције које су они донели у Шпанију представљају зачетак верских редова који су имали значајну улогу у Реконкисти. Све је то занемарено, али сада се ствари мењају.