Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
IZ PEČATOVE ARHIVE: ODGOVORIMA NA PITANJA |
ZAŠTO ARHIVA?Tragični događaji koji potresaju Srbiju imaju složene, duboke i decenijama pripremane preduslove – društvene, političke, ekonomske, psihološke, kulturološke. Užasi kojima danas prisustvujemo jasno su, precizno i prepoznatljivo najavljivani, strateški utemeljivani, ozbiljno organizovani i pripremani. |
OBJAVLJENO 8. 12. 2017 |
Robert Stojkers istražuje evropsku i evroazijsku prošlost sa ciljem da pronađe „konvergencije, a ne razloge za neprijateljstva“. Ističe da je istorija nedopustivo redukovana na onu zapadnu, a nasleđe niza naroda, Skita, Sarmata i Slovena, zanemareno i duboko potisnuto ili izbrisano iz kolektivnog sećanja. Njihovo ponovno otkrivanje smatra vitalno značajnim za budućnost Evrope i sveta
Robert Stojkers, belgijski geopolitičar flamanskog porekla i konzervativni mislilac, blizak evropskoj „Novoj desnici“, u drugom delu intervjua za „Pečat“ govori o svojim pogledima na evroazijski pokret i projekat „Jedan pojas – jedan put“, koji po njegovom mišljenju predstavlja više od proste alatke za trgovinu, zatim o krizi s kojom se suočavaju SAD i borbi protiv tamošnje „duboke države“, pozadini migracionog pritiska na Evropu, ali i o istoriji drevnih Slovena.Pristalica ste (neo)evroazijstva. To vas jasno odvaja od mnogih, rekli bismo, zabludelih mislilaca sa desnice. Možete li, u najkraćim crtama, objasniti svoje geopolitičke ideje?
Zaista me možete ubrojati među pristalice neoevroazijstva, iako su koreni mog evroazijstva možda sasvim drugačiji od onih koji se pripisuju tradicionalnom ili novom ruskom evroazijstvu. Ipak, ove različite perspektive nisu u odnosu antagonizma; naprotiv, one bi mogle savršeno nadopuniti jedna drugu kako bismo obrazovali jedan svetski antisistemski pokret otpora. Ukoliko želimo da razvijemo snažan evroazijski pokret, najvažnije je da stvorimo široku viziju istorije svake političke i istorijske komponente na zajedničkoj teritoriji Evrope i Azije, i da se usredsredimo na proučavanje koje će pronalaziti konvergencije, a ne razloge za neprijateljstva. Ovo je tokom 20-ih i 30-ih godina predlagao profesor Oto Heč (Hoetzsch) za Zapadnu Evropu i Rusiju.
Stoga bi prvi korak bio da se u istoriji pronađe konvergencija između zapadnoevropskih sila i Rusije kao osnove za jedinstvo Evroazije. Petar Veliki, kao što znate, povezao je Rusiju sa Evropom otvaranjem prozora na Baltičkom moru, što je, nažalost, dovelo do opasnog rata sa Švedskom početkom XVIII stoleća. Međutim, posle preokreta koji je nastupio u Sedmogodišnjem ratu (1756–1763), Francuska, Austrija i Rusija postale su saveznici, a teritorija pod njihovom vlašću se proširila od Atlantika do Pacifika, što je, defakto, već predstavljalo evroazijski savez. Lajbnic, koji nije bio samo filozof i matematičar već i diplomata i politički savetnik, bio je u početku prilično nepoverljiv prema Rusiji koja je, kao novi „Mongolski kaganat“ ili „Tartarija“, mogla da predstavlja pretnju za Evropu. U sledećoj etapi, posmatrajući s blagonaklonošću razvoj petrovske Rusije, on je počeo da doživljava džinovsku Rusiju kao neophodnu teritorijalnu vezu koja omogućava komunikaciju Evrope sa dva stara civilizacijska prostora – Kinom i Indijom, koje su u to vreme imale viši civilizacijski nivo od Evrope.
Tokom kratkog perioda kada su Francuska, Austrija i Rusija bile saveznici, ove zemlje su započele niz značajnih evroazijskih projekata: razvoj snažne francuske flote koja se osvetila za katastrofalni poraz Luja XV u Kanadi i Indiji tokom Sedmogodišnjeg rata; istraživanje Tihog okeana, koje su predvodili ruski i francuski pomorski kapetani, zajednički napori Austrije i Rusije da oslobode Balkan i severnu obalu Crnog mora sa Krimom kao važnim uporištem koje će omogućiti stvaranje prve važne baze ruske mornarice u Pontu… Ovaj prvi evroazijski projekat avant la lettre minirali su francuski revolucionari, plaćeni i nahuškani od strane engleskih tajnih službi pod upravom Pita, prema mišljenju istoričara Olivijea Blana (u Les Hommes de Londres, histoire secrète de la Terreur, 1989). Pit je želeo da sruši režim koji je razvijao flotu, pomorske snage, i koji je na taj način zacrtao glavne smernice francuske spoljne politike.
To svakako nije jedini istorijski primer evroazijskog saveza i saradnje u istoriji.
Drugi evroazijski projekat avant la lettre bio je veoma kratkotrajan. Sveta alijansa ili Pentarhija, stvorena nakon sporazuma iz Beča 1814. godine, omogućila je nezavisnost Grčke, ali je propala posle proglašenja nezavisnosti Belgije, kada su Engleska i Francuska pomogle uništenju Ujedinjenog Kraljevstva Holandije. Sveta alijansa je konačno srušena kada je izbio Krimski rat, koji su započele dve zapadne sile Pentarhije sukobljavajući se s Rusijom. Antizapadno raspoloženje je zbog toga u Rusiji postalo veoma široko rasprostranjeno, a ključne ideje o tome su jasno iznesene u najvažnijoj političkoj knjizi Dostojevskog, u Piščevom dnevniku, napisanom posle njegovog sibirskog progonstva i Rusko-turskog rata 1877–1878. godine.
Zapad je nastavio da kuje planove protiv Rusije, a Rusija je morala da se brani od tih upornih nastojanja, jačajući svoju vojnu moć i unutrašnju stabilnost. Ali sada se vraćamo Evroaziji.
Da li mislite da je put svile, koji se na određen način obnavlja u današnje vreme (posle perioda dominacije pomorskih sila), kroz saradnju Kine i Rusije i mnogih drugih zemalja, još od drevnih vremena predstavljao neku vrstu kičme evroazijskog kontinenta, čiji značaj nadilazi puku trgovinsku razmenu?
Knjiga profesora Kristofera Bekvita Imperije Puta svile – Istorija centralne Evroazije od bronzanog doba do danas je najkompletnija panorama evroazijske istorije. Ključne ideje iz njenih zadivljujućih poglavlja sada stalno imam u vidu, u prvom redu činjenicu da su u veoma dalekoj prošlosti indo-iranska konjanička plemena ustanovila jedan skup pravila na kojima će počivati sve buduće organizacione šeme kraljevstava i imperija na Putu svile; drugo, Bekvit tvrdi da su moderna vremena i savremene ideologije u potpunosti uništile uzvišena dostignuća centralnoazijskog sveta, stvorena tokom ranijih epoha. Neoevroazijstvo bi kao svoj glavni zadatak trebalo da obnovi duh koji je omogućio ova izvanredna dostignuća.
Knjiga Pitera Frankopana knjiga Putevi svile – Nova istorija sveta je više faktografska, ali takođe omogućava kritiku zapadnog arogantnog odnosa prema Iranu. Poglavlja u njegovoj knjizi, posvećena staroj Persiji i savremenom Iranu, mogla bi da omoguće diplomatama da uspostave osnove za obnovu saradnje između evropskih sila i Irana, naravno, pod pretpostavkom da Evropljani napuste smernice koje im diktiraju NATO i Sjedinjene Države. Evroazijstvo vas tera na produbljenije razumevanje istorije od onog na kome se danas zasniva vođenje politike na Zapadu.
Činjenice ne treba ignorisati ili zanemarivati samo zato što se ne uklapaju u šeme površnih interpretacija prosvetiteljstva kojim trenutno barataju zapadne sile, izazivajući na taj način čitav niz katastrofa. Zapravo, intelektualno prihvatanje nadmoćnosti prošlih i sadašnjih azijskih ili srednjoazijskih tradicija, kao i nastojanje da se uspostavi mir na ogromnoj teritoriji između Zapadne Evrope i Kine, vode nas ka odbacivanju projekta Bžežinskog, koji podstiče trajni rat (kao savremenu verziju trockističkog projekta „permanentne revolucije“) i do favorizovanja kineskog projekta „Jedan pojas – jedan put“, koji je jedini ozbiljan projekat 21. veka.
Sjedinjene Države danas prolaze kroz tešku i sveobuhvatnu krizu. S druge strane, s usponom Rusije i Kine, promenila se i geopolitička situacija u svetu. Verujete li da se vreme američke hegemonije bliži svom kraju, i da događaji na Bliskom istoku, u Siriji, govore tome u prilog?
Kriza kroz koju danas prolaze SAD može se objasniti neadekvatnošću versko-ideološkog jezgra njihove „duboke države“, koje je, kao mešavina religijskog puritanizma, deizma i vilsonizma, stvorilo pogled na svet koji je Sjedinjenim Državama dao neočekivanu snagu tokom XX veka. To je sama puritanska srž radikalnog protestantizma, kao što možemo videti i u holandskoj ili britanskoj istoriji u vreme ikonoborstva ili Kromvelovih „okrugloglavih“. Stav ovih radikala bio je nasilno odbacivanje nasleđa, kao i nastojanje da se iskoreni sve ono što je osuđeno kao „nečisto“ ili kao nešto što pripada „lošoj prošlosti“, upravo onako kako to trenutno rade vehabisti na Bliskom istoku. Ako delite takve stavove, zaista počinjete da vodite večni rat protiv celog sveta. A to je praktično nemoguće na duže vreme.
Otpor tome se stalno javlja, a neke zemlje ili civilizacijska područja se uvek mogu smatrati za brane, posebno ukoliko imaju dovoljno snage ili prostora da izbegnu invaziju, dakle, ukoliko raspolažu dovoljnom „masom“, kako je jednom napisao Elijas Kaneti, masom koja bi mogla da odoleva na duži rok. Čak i Avganistan poseduje „masu“ sposobnu da se odupre, ali ona, naravno, nije dovoljna da preokrene ovaj trend. Rusija i Kina zajedno mogu stvoriti takvu „masu“, ali će ta borba ipak biti teška, jer je latinoamerički deo BRIKS-a manje-više prisiljen da se preda ili dolazi do slabljenja njegovih pozicija. Venecuela prolazi kroz „obojenu revoluciju“ koja rizikuje da ovu zemlju vrati u takozvano dvorište Sjedinjenih Država. U bliskoj budućnosti SAD će iz tih razloga pokušati da zadrže svoju dominaciju u Zapadnoj Evropi (koju, s druge strane, nastoje da oslabe nekontrolisanim migracijama i Soroševim inicijativama), dok u Latinskoj Americi, a posebno u Africi, razvijaju nov oblik imperijalizma kroz komandnu strukturu AFRIKOM-a, kako bi se suprotstavile Kini i izbacile Francuze iz frankofone Afrike, koje u isto vreme ohrabruju da učestvuju u tom procesu! Ipak, bez obzira na to, ova politika osuđena je na neuspeh, jer je takva sveobuhvatna kontrola nemoguća na osnovu mase od 350 miliona poreskih obveznika.
Ovakva „masa“ bila je korisna sve do kraja 90-ih godina prošlog veka, pošto je atlantskoj supersili bilo moguće da pokreće čitav niz vojnih i civilnih programa za istraživanje i razvoj, što je u kratkom roku omogućilo izgrađivanje „tvrde moći“ Vašingtona, koji je postao nadmoćan nad svojim neprijateljima. Projekat „Velikog društva“, koje bi američkim građanima omogućio sistem socijalne sigurnosti kakav je postojao u Evropi, omeo je rat u Vijetnamu. Reganomika je uništila ogromna urbana područja, poput Detroita. Na kraju krajeva, američko društvo postalo je trajno nestabilno, a rasna pitanja i sveobuhvatni problem droge čine situaciju još složenijom. Ova dva pitanja mogu dovesti do zaključka da su Soroševe inicijative ciljano usmerene na stvaranje još gore rasne situacije u Evropi, tako da evropske države više neće biti u stanju da ospore bivšu glavnu supersilu Zapada, kao i da je problem droge, u izvesnom smislu, neočekivani protivudarac, ukoliko imate u vidu da je taj problem stvoren 60-ih godina, tokom specijalnih operacija CIA u Laosu i Burmi, kada su krijumčarenjem i proizvodnjom droga finansirani neprijatelji Kine. Podrška tajnih službi krijumčarima narkotika omogućila je indirektno finansiranje Vijetnamskog rata, za koje Kongres nikada ne bi glasao. Narkotici, nerešeni unutrašnji konflikti u rasno mešovitim područjima i neoliberalna reganomika bili su i nastavljaju da budu značajna obeležja američkog društva koja su proizvela „kulturu đubreta“, i koje se SAD više naprosto ne mogu osloboditi. One zemlje koje budu u stanju da se odupru efektima te kulture i da je odbace, postaće otporne. Druge će polako propadati.
Učili ste ruski jezik i proučavali rusku kulturu. Takođe ste, u svojim istraživanjima, obraćali posebnu pažnju na tradicije i etnose Istoka Evrope. Na primer, na Skite, indoevropski etnos koji je nastanjivao evroazijske stepe, jug Rusije, a izuzetno je značajan u etnogenezi Slovena. Da li imate utisak da je slovensko nasleđe ne samo nedovoljno poznato već i sistematski potiskivano i potcenjivano u Zapadnoj Evropi?
Istina je da sam u adolescentskom uzrastu, zajedno sa nekolicinom prijatelja, bio fasciniran ruskom istorijom, a posebno ruskim osvajanjem Sibira, od Urala do Tihog okeana. Početkom 80-ih godina, bio sam pod dubokim uticajem nemačkog kulturnog i političkog trenda koji je nastao nekoliko godina ranije. Ovaj trend je uzimao u obzir nacionalističke elemente levih pokreta iz XIX veka, kao i diplomatske tradicije koje su favorizovale savez Nemačke i Rusije (ili SSSR). Nemci, ali i narodi iz takozvanih Niskih zemalja, bili su uznemireni zbog toga što je Amerika razmeštala rakete u Centralnoj Evropi, prisiljavajući Sovjete da učine isto, tako da bi, u slučaju rata, Centralna Evropa bila konačno uništena. Niko nije mogao da prihvati takvu politiku, a rezultat toga bio je nastanak neutralnog, pacifističkog pokreta, koji je trajao sve do pada Berlinskog zida, a omogućio je neverovatne konvergencije između levih i konzervativnih ili nacionalističkih grupa.
U okviru tog pokreta počeli smo da prevodimo i sumiramo nemačke tekstove i istraživanja kako bismo pokazali da je istorija mogla biti drugačija i da volja da se prošlost analizira drugim očima može otvoriti perspektive za drugačiju budućnost. Naša istraživanja nismo ograničili samo na nemačka pitanja, već smo ga proširili kako bismo sagledali stvari sa „panevropskog“ stanovišta. Naravno, mi smo uvideli da je istorija svedena isključivo na zapadnoevropsku istoriju, što je intelektualno neprihvatljiv redukcionizam.
Mi nismo sveli zanimanje samo na savremenu istoriju, već smo ga proširili na srednjovekovnu i drevnu istoriju. Tako su nas privukli Skiti, još pre nego što smo proučili knjigu francuskog istoričara Artura Kontea, koji nas je podsetio da mnogi slovenski narodi vode svoje poreklo od slovenskih plemena, ali i od sarmatskih vitezova, uključujući i one koji su već prethodno stvorili konjicu rimskih legija. Sarmatski element nije važan samo za slovenske narode već i za Zapad, koji je pokušao da izbriše njihovo nasleđe iz kolektivnog sećanja. Uprkos tome, britanski istoričari, uz pomoć poljskih kolega, sada priznaju da su Sarmati i njihovo nasleđe ishodište keltskih arturijanskih mitova, kao i da je rimska konjica (u rimskoj Britaniji) bila delimično ili uglavnom sastavljena od sarmatskih vitezova. Nemački istoričar Rajnhard Šmekel izneo je hipotezu da su čak i Merovinzi, od kojih potiče Klodovik (Klovis za Francuze), bili delimično Sarmati, a ne čisti Germani.
U Španiji, istoričari priznaju da su Vizigote i Sveve, koji su kao germanska plemena prešli na (Iberijsko) poluostrvo, pratili Alani, konjanici sa područja Kaspijskog mora i Kavkaza. Tradicije koje su oni doneli u Španiju predstavljaju začetak verskih redova koji su imali značajnu ulogu u Rekonkisti. Sve je to zanemareno, ali sada se stvari menjaju.
