ОБОЈЕНА РЕВОЛУЦИЈА УЖИВО

Да ли очигледним дубоким поделама у нашем друштву доприносе и медији и да ли је та улога резервисана само за оне „сељачке“, „провладине“, или одговорност имају и они „независни“ и „професионални“?

Можете ли да замислите следећу сцену: у оквиру десничарских, или есенесовских протеста у Београду, демонстранти незадовољни уређивачком политиком Н1 одлучују се да окруже седиште те телевизије како би запосленима, односно уредништву изразили своје неслагање? Тако нешто је незамисливо не само због тога што се „уреднички колегијум Н1“, у саставу Ралф Манти, Карло Рок, Рената Лоренц и Питер Хорокс, налази на 1.554 километра од центра Београда, па би демонстрантима било потребно 12 дана шетње. Незамисливо је и јер никада никоме овде није пало на памет да тако нешто и покуша, а и када би, њихово седиште у Београду би ем било заштићеније од станишта белих медведа, ем би се око тога дигла невиђена дрека. И овако када их неколицина ентузијаста подсети на луксембуршко порекло кукају како су жртве репресије и диктатуре.
Још незамисливије је да, све и када би се тако нешто десило, неко од присутних новинара изађе из зграде и приђе извештачу РТС, Пинка или неке друге медијске куће и дарива га цветом у знак захвалности због извештавања са протеста против Н1. Зашто сам тако сигуран да је ово друго још мање могуће од опкољавања зграде? Између осталог и због тога што је екипа с Н1 не тако давно показала невероватно чврсто јединство, да не кажемо једноумље. Мислим на оно писмо Удружењу новинара Србије које се дрзнуло да позове новинаре ове медијске куће да се „одупру притиску власника и престану да крше Кодекс новинара“ који су потписали не само сви новинари Н1, него и сниматељи. Нико се међу њима није нашао да помисли да скретање пажње на озбиљну професионалну грешку приликом објављивања вести о пресуди циришког суда по тужби Драгана Шолака против Пинка, Информера и Студија Б можда и не представља „подметање неистине“. Сећате се тог случаја, да сада не дужимо о томе. Једино што случај „руже“ и „свепотписаног писма“ доказују то да на РТС-у, какав год он био, влада већа демократија и разноликост мишљења, него на Н1.

ПИТАЊЕ УРЕЂИВАЧКЕ ПОЛИТИКЕ Серија масовних протеста и окупљања била је сјајан повод да се покаже заиста како изгледа медијска сцена у Србији. С једне стране имали смо „Пинк“ који јесте лоше и непрофесионално извештавао о опозиционим протестима који се праве да то нису, између осталог невешто покушавајући да умањи огроман број људи који су се окупили, истовремено величајући преко сваке мере грандиозност скупа „Србија наде“ у организацији Српске напредне странке. Са друге стране, имали смо Н1 (и Нову С) који су дали све од себе да опозициони протест прикажу на најромантичнији могући начин, а онај СНС-а као скуп крезубих неандерталаца. Различите стране исте медаље, рекло би се, с том разликом што је у опозиционим круговима прокажени, омражени и омаловажавани Небојша Крстић звани Крле имао толико достојанства да, по свему судећи, због неслагања са тим како је коментарисан опозициони скуп демонстративно напусти студио „Пинка“, док из студија Н1 нико од угледних званица није изашао јер му се није допало како се представља митинг СНС-а.
Занимљив је детаљ да су се новинари Н1 приликом извештавања са напредњачког скупа максимално потрудили да прикрију свој идентитет – поскидали су са микрофона своје карактеристичне плаве сунђерчиће с именом своје телевизије, а нису се дичили ни својим елегантним кабаницама, да би два дана касније, приликом извештавања са опозиционог скупа вратили сав сјај свог „аутфита“. Да ли је то због тога што се плаше да би им непатворено зло окупљено под кишобраном СНС-а могло учинити штогод нажао? Вероватно, то јест сигурно. Али запитајте се да ли би неки новинар „Пинка“ био у потенцијално непријатној ситуацији када би се појавио на „прозападњачком“ скупу. Да ли је дивљаштво резервисано само за оне са „лобањама“ које одударају од „европског стандарда“? Одговор на то питање даје нам чињеница да не убијају само младићи из младеновачких официрских породица, него и она лекарска са Врачара, али и судбина „Пинкове“ Гордане Узелац чије малтретирање од стране опозиционих демонстраната, успут буди речено, нису осудили ни такозвано Независно удружење новинара Србије, нити су то учиниле њене колеге са Н1.
РТС је по свом извештавању, рекло би се, био негде између ове две стране медаље, али то није довољно „опозиционим лидерима“, односно случајним предводницима и организаторима спонтаних народних протеста „Србија против насиља“. Да је другачије, не би износили свој ултиматум РТС-у о којем не може бити дијалога, односно може, али само када ти лидери мисле да је опортуно. Они су од РТС-а изнели своје „услове без којих се не може“: „Да РТС у својим информативним емисијама инстинктивно благовремено и непристрасно извештава грађане Србије о протестима Србија против насиља; У главним информативним емисијама извести јавност о конкретним захтевима грађана са протеста Србија против насиља; Овлашћени представник грађана са протеста Србија против насиља гостује у Дневнику 2; Преноси седницу Народне скупштине на којој ће се расправљати о трагедији која се догодила у Србији и на којој ће се утврђивати одговорност, у целости и без прекида на Првом програму РТС“. Јавни сервис је на ове захтеве одговорио тврдњом да неки од њих „представљају грубо мешање у уређивачку политику“ (што је тачно), те да су „прва два су излишна, јер је РТС уредно извештавао о протестима грађана и навео све захтеве вођа демонстрација“ (што је, такође, тачно). Ево илустрације бесмисла ових захтева – замислите да се патријарх СПЦ и неколицина владика усуде да од „Јунајтед групе“ (власника Н1 и „Нове С) траже да свеобухватније грађане извештавају о Спасовданској литији (а не у 21 минуту вести, пошто су већ добрано опљували вернике), да овлашћени представник верника гостује у њиховом дневнику (а не „верски аналитичари“ аутошовинистичког реномеа) и пренос недељне литургије, али не на „Новој С“, него на Н1.
Најсмешније од свега је што су ти „лидери“ били увређени и разочарани што руководство РТС-а није могло да их прими у термину који су они одредили, него је понудило две различите опције. То ме подсети на једно гостовање Драгана Лутовца, који се, иначе, жали како се „Вучић не скида с телевизије, а њега никад не зову“. И тад се колегиници Марији Стаменић-Савић пожалио да га никад не зове на „Прву“, а када му је она таксативно навела колико га је пута и када звала, он рекао, парафразирам: Па да, зовете ме увек за викенд када не могу да дођем јер сам у викендици. Сличан истанчани осећај за паметно показао је ових дана и његов колега Небојша Зеленовић који жели да буде на РТС, али демонстративно напушта емисију на тој телевизији у коју је позван.

ХОКЕЈ НА АНДРИЋЕВОМ ВЕНЦУ Предобри су и аналитичари који на поменутој независној и професионалној телевизији долазе до подједнако бриљантних закључака као и неке њихове колеге из другог табора. Наиме, тројица окупљених у студију Н1 у време „напредњачког контрамитинга“ су, укратко, оценила да Вучић само што није пао, јер му се СНС „круни“, и у заносу невиђеног оптимизма закључили да ће, чим Вучић падне, на власт доћи управо они „њихови“ против чије политике је најмање осамдесет посто грађана Србије. Такав закључак има мање основа чак и од тврдње да се СНС „круни“ засноване на чињеници да су ту странку „напустиле“ ни мање, ни више, него три угледна члана – Зорана Михајловић, Драган Шормаз и Станислава Пак. Тројац који је постао права атракција на луксембуршким медијима који их водају од емисије до емисије попут ретких зверки које изазивају највеће интересовање публике.
У овој трочланој плејади, тренутно најинтересантнији је њен најновији члан – бивша саветница за медије бившег председника Србије Томислава Николића, Станислава Пак. Квалификовало ју је значајно, али ипак селективно и наизглед уздржано изношење прљавог веша из СНС-а и партикуларно из Андрићевог венца којим, није успела то да схвати, више штете наноси себи, него својој мети, Александру Вучићу. Искази су јој толико конфузни и контрадикторни да није могла да их прогута чак ни Оља Бећковић која ју је довела у своју емисију „Утисак недеље“ да је покаже радозналом народу. У маниру Пика, којег у чувеном филму „Балкан експрес“ глуми Бора Тодоровић, који не зна да ли је музичар, или није, ни Станислава Пак није сигурна да ли је за последњих пет година које је провела у Председништву без „регулисаног радног статуса“ била плаћена на црно, или је радила за џабе, па у једној емисији прича једно, а у другој друго. Свих „незгодних“ ситуација у које је током рада за Томислава Николића могла бити уплетена се „не сећа“. Њена тужна прича ипак нам је указала и на једну лепу ствар везану за њу и једну везану за председника. Прва је да је краси толика упорност, да је издржала пет година (није то мало) у Председништву борећи се да добије макар неку функцију, а друга је да се Вучић толико трудио да јој сачува достојанство пуштајући је да оде својевољно, да је пет година дозвољавао да у Председништву користи канцеларију, телефон и мејл. Пакова је попустила прва.